Nepravda, pa to ti je

Ako postoji stereotip koji se zaista bez oklevanja može primeniti na srpski narod, kao političkog i istorijskog subjekta, onda bi to svakako bilo da mi nikako ne prestajemo da se iščuđavamo nedostatkom pravde u međunarodnim odnosima (tj. u celokupnom kosmosu). Toliko smo skloni shematizovanju političkih procesa, toliko smo orni da događaje podvodimo pod pravila i zakonomernosti, da ne možemo, a da ne budemo duboko potišteni svaki put kada neko otvoreno izigra pravila igre, onako kako ih mi shvatamo, interpretiramo i postuliramo za opštevažeće norme jednog „međunarodnog poretka“. A ironija sudbine, kako se čini, postarala se da se osporavanje, podrivanje, odnosno „gaženje“ tog međunarodnog poretka, za koji smo toliko ubeđeni da postoji, po pravilu se u poslednje vreme obija baš o našu glavu. Uostalom, to je verovatno i sasvim logično – kako su nam to poručili naši „prijatelji“ i „partneri“ sa Zapada, „sami smo se pozivali na međunarodno pravo i mišljenje Međunarodnog suda pravde“, prirodno da smo se našli na putu kada se ispostavilo da „međunarodna pravda“ ne sudi onako kako bi mi to, možda, od bilo kakve „pravde“ očekivali.

Da ne bude zabune, ovi nije nikakav uvod u još jednu tiradu naknadne pameti, kakve i previše često čujemo u ove dane od ljudi koji od zlosućenja prave (političku) karijeru. Evo, ja, na primer, budući klasičnim, stereotipnim Srbinom, koji je u međunarodno pravo i pravdu verovao i 1999, 2006, i 2008. (a da sam imao prilike, verovao bih, sigurno, i 1990-1992 i 1995), nisam mogao ni da sanjam da će presuda jedne međunarodne institucije pod pokroviteljstvom OUN biti spremna i sposobna da na onako bahat, neinteligentan i licemeran način izvrda te „temeljne principe međunarodnih odnosa“. I zaista, sada je lako reći da sam bio glup i/ili naivan – zašto bi MSP bio išta drugačiji MKSJ, lociranog u istom gradu i pod pokroviteljstvom iste organizacije? Uostalom, šta smo uopšte mogli očekivati od suda koji je bio u stanju da proglasi postojanje takve budalaštine kao što je „partikularni genocid“ u Srebrenici, delimično sproveden nad delom enklave koja je predstavljala deo etničke zajednice, za koju je, opet, veoma teško utvrditi šta je, uopšte, njen genus, i po čemu se on tačno razlikuje od onih koji su „genocid“ sproveli.

Srpska istorija kraja XX i početkom XXI veka, više nego i na šta drugo, podseća na Andrićevu „Priču o kmetu Simanu“, koji je ulazak jedne „hrišćanske carevine“ u Bosnu i Hercegovinu doživeo kao ispunjenje istorijske pravde i znak neminovne emancipacije iz viševekovnog ropstva, a naše molećivo pozivanje na „međunarodne institucije“, koje se nalaze na, što zvaničnom, što nezvaničnom, platnom spisku onih međunarodnih činilaca koji su upravo vinovnici nepravde na koju se žalimo, neodoljivo naliči na tragikomične peticije Andrićevog Sinana austrijskom Caru, u čiju je pravednu intervenciju svom dušom verovao. Sinan, dakako, predstavlja jednu karakterističnu fazu u istoriji borbe Srba u Bosni za ravnopravnost i slobodu. Oni su vrlo brzo digli ruke od Carevine i okrenuli se efikasnijim metodama zaštite svojih prava, od kojih je razvejavanje iluzija o „pravdi iz širokog sveta“ bio prvi i najvažniji korak.

Tako i mi, što pre shvatimo da ono što se danas naziva „međunarodnim pravom“, u duhu sofističke definicije koju je u Državi zabeležio još Platon, predstavlja „dobro za jačega“, to ćemo pre naučiti da ga izostavljamo iz jednačina u kojima se konstituišu vitalni nacionalni interesi. Kosovski Albanci bili su toliko efikasni u izigravanju pravednih i međunarodno institucionalizovanih metoda političke borbe, da su za taj proces na kraju dobili gromoglasni aplauz od predstavnika upravo onih međunarodnih institucija čiji su status i autoritet godinama tako uspešno podrivali. Naš problem je, naravno, što nam je albanska metodologija neprihvatljiva, jer je nezakonita, necivilizovana i pre svega nepravedna. A možda je, ipak, po sredi i nešto drugo.