Potreba za nacionalnim razvojnim bankarstvom

Slabost institucija u Srbiji se često navodi kao uzrok pravne nesigurnosti, neatraktivnosti zemlje u procesu evropskih integracija, neodrživog ekonomskog razvoja i slabog priliva direktnih stranih investicija. Međutim, prilikom rasprave o institucijama, uglavnom se debatuje o zaštiti ljudskih prava, korekciji izvršne vlasti i pravosuđu, dok se neobjašnjivo malo pažnje usmerava na slabosti finansijskih institucija. Kao da ekonomska kriza, galopirajući javni dug i konfuzija u vođenju javnih finansija nisu bili dovoljan signal da je potrebna hitna reforma institucija i pravnog okvira u ovom segmentu. Imao sam priliku da u više navrata, u ovoj kolumni, ukažem na slabosti u upravljanju javnim dugom i vršenju eksterne revizije javnih finansija, nedostatku koncepta poreske politike, kao i da predložim formiranje Revizorskog suda, Državnog investicionog fonda, Fiskalnog saveta i Nacionalnog razvojnog saveta. Ovaj put bi se osvrnuo na potrebu osnovanja domaće razvojne banke, budući da postoje mnoge zablude u vezi sa ovim konceptom, kao i nepoznavanje savremene evropske prakse.

Budući da na našem finansijskom tržištu gotovo da nema dugoročnih investicionih kredita i da je stanje infrastrukture u državi kritično, pitanje potrebe osnivanja domaće razvojne banke skoro da postaje izlišno.

Koncept razvojnog bankarstva je doživeo ekspanziju posle Drugog svetskog rata i danas u Evropi mnoge države imaju svoje razvojne banke, razvojne finansijske kompanije i razvojne fondove, pored brojnih evropskih institucija sa sličnim mandatom (Evropska investiciona banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, itd.). Šta je zapravo razvojna banka? To je finansijska institucija koja je primarno orijentisana na ponudu dugoročnih kapitalnih izvora za projekte koji generišu pozitivne eksterne efekte i koje privatni kreditori ne finansiraju u dovoljnoj meri. Najbolji primer za predmet operacija jedne domaće razvojne banke bio bi izgradnja infrastrukture. Budući da na našem finansijskom tržištu gotovo da nema dugoročnih investicionih kredita i da je stanje infrastrukture u državi kritično, pitanje potrebe osnivanja domaće razvojne banke skoro da postaje izlišno. Naravno, deo infrastrukturnih projekata se finansira od strane međunarodnih finansijskih institucija, ali ta sredsta nisu dovoljna niti postojanje međunarodnih razvojnih banaka isključuje potrebu za domaćom.

Imajmo u vidu da je Srbiji međunarodno tržište obveznica preskupa ili nedostupna alternativa, a da inostrana pomoć opada. Domaća razvojna banka imala bi mogućnost da dobije visok kreditni rejting na osnovu poreske snage države i da onda autonomno istupa na međunarodnom tržištu kroz emitovanje visokokvalitetnih obveznica. Pozitivno bi bilo, u ime ukupne stabilnosti, da je udeo domaćeg kapitala viši i u komercijalnom bankarskom sektoru, ali to je druga tema i to se neće zadugo desiti imajući u vidu stanje privrede i privrednika Srbije.

. Pozitivno bi bilo, u ime ukupne stabilnosti, da je udeo domaćeg kapitala viši i u komercijalnom bankarskom sektoru, ali to je druga tema i to se neće zadugo desiti imajući u vidu stanje privrede i privrednika Srbije.

Nacionalno razvojno bankarstvo često je predmet kritika liberalnih mislilaca, jer navodno dovodi do sistemskih rizika u finanijskom sistemu, promovisanja mekog budžetskog ograničenja, distorzije tržišta i istiskivanja komercijalnih banaka. Zapravo, domaća razvojna banka bi korigovala tržišne imperfekcije, koje nastaju usled informacione asimetrije i transakcionih troškova. Tržište je danas nedostupno velikom broju učesnika i formiranje ovakve institucije bi upravo dovelo do kreiranja efikasnog tržišta na duži rok. Domaća razvojna banka ne bi imala pristup komercijalnim segmentima tržišta, osim u vreme ekonomske krize kada se privatne banke povlače i kada bi ona mogla da ustanovi anticiklični obrazac finansiranja.

Naravno, postoji brojni regulatorni i administrativni preduslovi kako bi razvojna banka ostvarila svoju misiju. Prvo, trebalo bi je osnovati posebnim zakonom, koji bi jasno definisao mandat i cilj postojanja. Drugo, ona mora biti visoko specijalizovana ustanova čije bi institucionalno znanje bilo veće od standarda komercijalne banke. Profesionalni menadžment bi bio izabran na javnom konkursu.

Razvojnu banku Srbije trebalo bi u inicijalnoj fazi formirati kao monolitnu strukturu na jednom vlasničkom nivou.

Treće, potrebno je zakonski zaštititi mehanizam delovanja razvojne banke od političkih i drugih lobističkih uticaja. Četvrto, nadzor nad radom ove banke ne bi vršila Narodna banka Srbije u okviru svoje klasične prudencijalne kontrole, već Državna revizorska institucija. Razvojna banka bi bila orjentisana na javni interes i ne bi merila performanse na kratak investicioni horizont, poput komercijalne banke. Peto, razvojna banka ne bi vršila platni promet, niti bi primala domaće privatne depozite, da ne bi postala žarište krize u sistemu.

Razvojnu banku Srbije trebalo bi u inicijalnoj fazi formirati kao monolitnu strukturu na jednom vlasničkom nivou. Osnovni kapital bi uložila Vlada, tako da bi ovo trebalo biti treća i poslednja namena investiranja sredstava dobijenih od privatizacije Telekoma, pored poboljšanja infrastrukture i prevremene otplate najnepovoljnijih kredita.