Косово и Метохија | |||
Предмет и правно дејство споразума Вучића и Тачија – и усмени споразуми су обавезујући! |
среда, 12. јул 2017. | |
Неколико дана након непримерене инаугурације за једну земљу која је у дубокој економској кризи, српски председник Вучић се почетком јула 2017. године у Бриселу састао са ''председником'' такозваног Косова Хашимом Тачијем. Посредник је била Фредерика Могерини високи представник ЕУ за спољну политику. У правном смислу циљ састанка је остао нејасан. Није потписан ниједан писмени споразум, није ни решено питање једностраног неиспуњавања такозваног Бриселског споразума од стране Приштине (која ни после 4 године није испунила ниједан члан тог уговора, укључујући и формирање ЗСО). Не може се тврдити ни да је састанак имао само политичку сврху. Неколико дана раније, Вучић је имао политички сусрет, фотографисање и заједничку вечеру са Тачијем током Дубровачког форума.
Такође, Тачи је честитато Вучићу и избор за председника Србије, што је без сумње, политички акт. Дакле, преостаје могућност да је током састанка постигнут одређени усмени споразум између Тачија и Вучића, уз посредовање Могеринијеве. То не би био први усмени споразум између ових особа јер по признању српског председника (тадашњег премијера) из јануара 2017. закључен је усмени споразум о томе да РОСУ јединице не смеју да уђу на север КиМ.[1] У том контексту, усмени споразуми или уговори у међународном праву обавезује стране уговорнице под условом да их закључују следеће особе . 1. Председник државе 2. Премијер 3. Министар иностраних послова Вучић без сумње, испуњава први услов је јер је изабран за председник Републике Србије .Исто тако, Бечка конвенција из 1969. године у члану 3 предвиђа и да усмени споразуми имају ''правну снагу и дејство''. Такође, Милан Бартош, српски академик и члан Комисије ОУН за међународно право у својим теоријским радовима наводи бројне усмене међународне споразуме из историје који су производили правно дејство. На пример, уговор између руског цара и брандербуршког изборног кнеза из 1697. године, споразум између Француске и Аустро-Угарске 1883. године, споразум о арбитражи између САД и Хаитија 1885. године, али и пресуду Сталног суда међународне правде (ССМП или претходник Међународног суда правде) у данско-норвешком спору око Гренланда 1933. године.[2] Овај последњи случај је вероватно и најпознатији. Проузрокован је усменом изјавом норвешког министра иностраних послова Ихелена, током разговора са данским амбасадором. (Говорило се о сувернитету на Гренланду). Ихелен је одговарајући на питање данског амбасадора, изјавио да норвешка влада неће правити у погледу свог сувернитета на Гренланду ''никакве сметње''.[3] На основу овакве усмене изјаве Ихелена, Норвешка је изгубила око 2.160.000 км2 територије. Нису вредели ни каснији поднесци норвешке владе ССМП-у у којима се тврдило да је Ихелен својом изјавом прекшио Устав Норвешке, или члан 46. Наравно, ова пресуда ССМП није била без политичких конотација, јер су САД подржале Данску у спору са Норвешком. Ипак, она је остала као важан прецедент у међународном праву. Такође, она је неповољна за српску страну у разговорима са Приштином и ЕУ, јер руши ''унутрашњу'' српску правну заштиту или уставне одредбе о КиМ као делу Србије. Зато је несхватљиво да се српски министар спољних послова позива на њу када доказује да Албанци нису поштовали усмени договор у вези са доласком РОСУ на север. Да ли то ради из незнања или из неких других разлога, није јасно. Такође, очигледно је да споразуми између Београда Приштине и ЕУ нису само усмени, већ и тајни. Тачније, усмени споразум о РОСУ снагама је изашао на видело јавности тек када је дошло до трагикомичне представе са возом Београд – Косовска Митровица у јануару 2017. (или скоро 4 годиине након закључивања Бриселског споразума). На исти закључак указује и чињеница да Београд необично упорно инсистира на учешћу Срба са КиМ на парламентарним изборима које Приштина организује, иако такве одредбе нема у писменим одредбама Бриселског споразума. Да има и тајних и усмених делова преговарачког процеса у Бриселу показује и службени допис такозваног Министарства правде Косова српском Министарству правде под бројем КТ.II. br.6273/2015 од 14.11. 2016. У том допису се на врло лошем српском језику (мешају се мала и велика слова као и падежи) тражи од српског министарства у Београду да поступи у складу са "захтевом за међународну сарадњу". Српски правосудни органи у Београду су поступили 24.5. 2017. године у складу са таквим "захтевом за међународну сарадњу". Ово је без сумње, доказ де facto признања такозваног Косова јер се у теорији међународног права сматра да је управо надлежност у правосуђу једна врста теста којим се одређује да ли је матица признала сецесионистичку територију. Ипак, тајни споразуми у међународном праву имају имају много мањи кредибилитет од усмених. Сматра се да су они изобичајени након откривања од стране руских револуционарних власти 1917. тајних споразума Антанте и царске Русије као и након Вилсонових 14 тачака из 1918. године у којем се изричито наводи да неће бити тајних међународних споразума било које врста и да ће дипломатија бити увек под "светлом" јавности. Међутим, Хитлерова Немачка је поново вратила у употребу тајне уговоре и они се данас највише везују за њу. Зашто српске власти прибегавају тајним споразумима када се ради о Косову и Метохији питање је које вероватно има везе са изборима у Србији. Коначно, поставља се питање, шта је предмет ових усмених и нетранспартених споразума између Вучића и Тачија, посебно последњег који по свему судећи закључен у Бриселу 3.7.2017. По свему судећи, или према Вучићевим речима, ради се преласку са "одређених тема" на "суштинске ствари" или на "перпективу наших односа за годину, две или пет". [4] (Тачи у сличном контексту наводи да се ради о новој фази споразума или ''нормализацији односа''). Дакле, језичко тумачење нам указује да се после de facto препуштања сувернитета или делимичног признања у "одређеним темама" као што су полиција, правосуђе, царина, изборни систем, телекомуникације (иако Едита Тахири тврди да то није довољно и да треба предати просвету, здраство чак и позоришта) прелази на de iure ниво или на односе између два равноправна партнера. Пошто је Србија држава чланица УН а такозвано Косово није ни једно ни друго, јасно је шта то значи. У том смислу Србија, би усменим обавезивањем да ће потписати одређене уговоре, на пример, о ''нормализацији'' односа или о ''помирењу'', помогла такозваном Косову да добије статус субјетка међународног права. Или, усменим споразумом би се омогућило да се пређе на de iure ниво признања који је неопозив за разлику од de facto признања. Шта то конкретно значи? Пошто државе потписују уговоре само са другим субјектима или међународним организацијама, Приштини би био отворен пут ка Уједињеним нацијама који није могућ без пристанка и правне помоћи Србије. Рок за тај процес је као што смо видели, од 1 до 5 година. Мининимални рок вероватно тражи Запад а српске власти покушавају да издејствују максимални рок од 5 година.
[1] Исто је тврдио и тадашњи председник Србије Николић , као и министар Дачић '' Договор је дговор, безбеденосне снаге не смеју на север'' http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/2599366/dacic-doggu-na-sever-kim-.html [2] Бартош М '' Међународно јавно право : уговорно право'' Службени лист СФРЈ, Београд, 1986. стр .138 [3] Крећа М.'' Медђународно право представљања '' Правни факултет , Београд, 2012. стр .49-50 [4] ''Нова фаза дијалога Београда и Приштине''4..7.2017 |