Predmet i pravno dejstvo sporazuma Vučića i Tačija – i usmeni sporazumi su obavezujući!

Nekoliko dana nakon neprimerene inauguracije za jednu zemlju koja je u dubokoj ekonomskoj krizi, srpski predsednik Vučić se početkom jula 2017. godine u Briselu sastao sa ''predsednikom'' takozvanog Kosova Hašimom Tačijem. Posrednik je bila Frederika Mogerini visoki predstavnik EU za spoljnu politiku. U pravnom smislu cilj sastanka je ostao nejasan. Nije potpisan nijedan pismeni sporazum, nije ni rešeno pitanje jednostranog neispunjavanja takozvanog Briselskog sporazuma od strane Prištine (koja ni posle 4 godine nije ispunila nijedan član tog ugovora, uključujući i formiranje ZSO).

Takođe, Tači je čestitato Vučiću i izbor za predsednika Srbije, što je bez sumnje, politički akt.

Dakle, preostaje mogućnost da  je tokom sastanka postignut određeni usmeni sporazum između Tačija i Vučića, uz posredovanje Mogerinijeve. To ne bi bio prvi usmeni sporazum između ovih osoba jer po priznanju srpskog predsednika (tadašnjeg premijera) iz januara 2017. zaključen je usmeni sporazum o tome da ROSU jedinice ne smeju da uđu na sever KiM.^[1]

U tom kontekstu, usmeni sporazumi ili ugovori u međunarodnom pravu obavezuje strane ugovornice pod uslovom da ih  zaključuju sledeće osobe .

1. Predsednik države

2. Premijer

3. Ministar inostranih poslova

Vučić bez sumnje, ispunjava prvi uslov je jer je izabran za predsednik Republike Srbije

.Isto tako, Bečka konvencija iz 1969. godine u članu 3 predviđa i da usmeni sporazumi imaju ''pravnu snagu i dejstvo''.

Takođe, Milan Bartoš, srpski akademik i član Komisije OUN za međunarodno pravo u svojim teorijskim radovima navodi brojne usmene međunarodne  sporazume iz istorije koji su proizvodili pravno dejstvo. Na primer, ugovor između ruskog cara i branderburškog izbornog kneza iz 1697. godine, sporazum između Francuske i Austro-Ugarske 1883. godine, sporazum o arbitraži između SAD i Haitija 1885. godine, ali i presudu Stalnog suda međunarodne pravde (SSMP ili prethodnik Međunarodnog suda pravde) u dansko-norveškom sporu oko Grenlanda 1933. godine.^[2] Ovaj poslednji slučaj je verovatno i najpoznatiji. Prouzrokovan je usmenom izjavom norveškog ministra inostranih poslova Ihelena, tokom  razgovora sa danskim ambasadorom. (Govorilo se o suvernitetu na Grenlandu). Ihelen je odgovarajući na pitanje danskog ambasadora, izjavio da norveška vlada neće praviti u pogledu svog suverniteta na Grenlandu ''nikakve smetnje''.^[3] Na osnovu ovakve usmene izjave Ihelena, Norveška je izgubila oko 2.160.000 km2 teritorije. Nisu vredeli ni kasniji  podnesci norveške vlade SSMP-u u kojima se tvrdilo da je Ihelen svojom izjavom prekšio Ustav Norveške, ili član 46.

Naravno, ova presuda SSMP nije bila bez političkih konotacija, jer su SAD podržale Dansku u sporu sa Norveškom. Ipak, ona je ostala kao važan precedent u međunarodnom pravu.

Takođe, ona je nepovoljna za srpsku stranu u razgovorima sa Prištinom i EU, jer ruši ''unutrašnju'' srpsku pravnu zaštitu ili ustavne odredbe o KiM kao delu Srbije.  

Zato je neshvatljivo da se srpski ministar spoljnih poslova poziva na nju kada dokazuje da Albanci nisu poštovali usmeni dogovor u vezi sa dolaskom ROSU na sever. Da li to radi iz neznanja ili iz nekih drugih razloga, nije jasno.

Takođe, očigledno je da sporazumi između Beograda Prištine i EU nisu samo usmeni, već i tajni. Tačnije, usmeni sporazum o ROSU snagama je izašao na videlo javnosti tek kada je došlo do tragikomične predstave sa vozom Beograd – Kosovska Mitrovica u januaru 2017. (ili skoro 4 godiine nakon zaključivanja Briselskog sporazuma).

 Na isti zaključak ukazuje i činjenica da Beograd neobično uporno insistira na učešću Srba sa KiM na parlamentarnim izborima koje Priština organizuje, iako takve odredbe nema u pismenim odredbama Briselskog sporazuma.

Da ima i tajnih i usmenih delova pregovaračkog procesa u Briselu pokazuje i službeni dopis takozvanog Ministarstva pravde Kosova  srpskom Ministarstvu pravde pod brojem KT.II. br.6273/2015 od 14.11. 2016. U tom dopisu se na vrlo lošem srpskom jeziku (mešaju se mala i velika slova kao i padeži) traži od srpskog ministarstva u Beogradu da postupi  u skladu sa "zahtevom za međunarodnu saradnju". Srpski pravosudni organi u Beogradu su postupili 24.5. 2017. godine u skladu sa takvim  "zahtevom za međunarodnu saradnju". Ovo je bez sumnje, dokaz de facto priznanja takozvanog Kosova jer se u teoriji međunarodnog prava smatra da je upravo nadležnost u pravosuđu jedna vrsta testa kojim se određuje da li je matica priznala secesionističku teritoriju.  

Ipak, tajni sporazumi u međunarodnom pravu imaju imaju mnogo manji kredibilitet od usmenih. Smatra se da su oni izobičajeni nakon otkrivanja od strane  ruskih revolucionarnih vlasti 1917. tajnih sporazuma Antante i carske Rusije kao i nakon Vilsonovih 14 tačaka iz 1918. godine u kojem se izričito navodi  da neće biti tajnih međunarodnih sporazuma bilo koje vrsta i da će diplomatija biti uvek pod "svetlom" javnosti. Međutim, Hitlerova Nemačka je ponovo vratila u upotrebu tajne ugovore i oni se danas najviše vezuju za nju.

Zašto srpske vlasti pribegavaju tajnim sporazumima kada se radi o Kosovu i Metohiji pitanje je koje verovatno ima veze sa izborima u Srbiji.

Konačno, postavlja se pitanje, šta je predmet ovih usmenih i netranspartenih sporazuma između Vučića i Tačija, posebno poslednjeg koji po svemu sudeći zaključen u Briselu 3.7.2017. Po svemu sudeći, ili prema Vučićevim rečima, radi se prelasku sa "određenih tema" na  "suštinske stvari" ili na  "perpektivu naših odnosa za godinu, dve ili pet". ^[4]  (Tači u sličnom kontekstu navodi  da se radi o novoj fazi sporazuma  ili ''normalizaciji odnosa'').

Dakle, jezičko tumačenje nam ukazuje da se posle de facto prepuštanja suverniteta ili delimičnog priznanja u "određenim temama" kao što su policija, pravosuđe, carina, izborni sistem, telekomunikacije (iako Edita Tahiri tvrdi da to nije dovoljno i da treba predati prosvetu, zdrastvo čak i pozorišta)  prelazi na de iure nivo ili na odnose između dva ravnopravna partnera. Pošto je Srbija država članica UN a takozvano Kosovo nije ni jedno ni drugo, jasno je šta to znači. U tom smislu Srbija, bi  usmenim obavezivanjem da će potpisati  određene ugovore, na primer, o ''normalizaciji'' odnosa ili o ''pomirenju'', pomogla takozvanom Kosovu da dobije  status subjetka međunarodnog prava. Ili, usmenim sporazumom bi se omogućilo da se pređe na de iure nivo priznanja koji je neopoziv za razliku od de facto priznanja. Šta to konkretno znači? Pošto države potpisuju ugovore samo sa drugim subjektima ili međunarodnim organizacijama, Prištini bi bio otvoren put ka Ujedinjenim nacijama koji nije moguć bez pristanka i pravne pomoći Srbije. Rok za taj proces je kao što smo videli, od 1 do 5 godina. Mininimalni rok verovatno traži Zapad a srpske vlasti pokušavaju da izdejstvuju maksimalni rok od 5 godina.