Srpska politika kratkog daha

„Bogu se moli, ali se za svoj cilj sam istrajno bori.“

Uzbečka narodna izreka

Uspon i pad Katange

Iako su neki kongoanski političari i oficiri radi dolaska na vlast šurovali sa Belgijancima, sponzorima pokušaja secesije bogate provincije Katange, čim im je pošlo za rukom da eliminišu Patrika Lumumbu usprotivili su se rasparčavanju svoje zemlje.

Evropski činioci, bilo naklonjeni Katangi ili centralnoj vladi, bili su zapanjeni kakvu je upornost u nastojanju da povrati kontrolu nad odmetnutim regionom pokazala nova, nesumnjivo, alava i u mnogo čemu neprincipijelna vlast. Ima mišljenja da se radilo samo o tome da su političari koji su se dokopali vlasti bili svesni da je bogata južna provincija ključni izvor prihoda za vlastodršce tj. da će bez kontrole nad njom ostati bez velikog dela „ekstra nadoknade“ za „mukotrpan rad“.

No, zapadne kompanije koje su stajale iza secesije bile su spremne da im za nju obilato plate. A nova ekipa na vlasti, u regionu gde su državni udari bili česta pojava, sigurnije je mogla da obezbedi „penziju“ kratkoročnim aranžmanom, nego dugoročnom eksploatacijom južne pokrajine. Otuda, ipak se radilo o patriotizmu velikog dela novih vlastodržaca tj. nespremnosti da prodaju deo zemlje (što ne znači da itekako nisu bili radi da potkradaju svoj narod).

Uvidevši kako stvari stoje, i glavni sponzori secesije, i prepušteni sebi lideri separatističke pokrajine, okrenuli su se nagodbi sa vladom u Kinšasi. Svakako, tome su doprinele i formalne, kao i neformalne sankcije nametnute kompanijama koje su poslovale sa vlastima Katange, odnosno pretnje da će posle uspostavljanja kontrole nad jugom zemlje centralna vlada nacionalizovati rudnike i preduzeća onih belgijskih i drugih inostranih kompanija koje nastave da, makar indirektno, podržavaju samoproglašenu državu.

Integritet Konga su poduprle gotovo sve relevantne zapadne zemlje, pa i deo poslovno-političkih krugova u Belgiji, ali nije odmah bilo tako. Da se stvari okrenu u tom smeru bitno je doprinela nespremnost, čak i naizgled marionetskih političara, da se pomire sa cepanjem države. A onda je njihov položaj postepeno bivao sve bolji, tako da su i njihove pretnje uzimane sve ozbiljnije u obzir i od onih koji su dugo bili spremni da se klade na uspeh secesionističkog poduhvata i neozbiljnost novih vlasti. Tako je, posle samo par godina postojanja, tzv. država Katanga 1963. godine prestala da postoji.

Odlučnog i upornog Bog čuva

O tome kako se Kina bori za očuvanje svog teritorijalnog integriteta ne treba mnogo ni govoriti. Svaka zemlja koja prizna Tajvan, automatski je raskinula diplomatske odnose sa Kinom. Ne treba ni govoriti kako se to odražava na privrednu saradnju sa Pekingom onih zemalja koje su između secesionističkog ostrva i matice, izabrali prvo. Neko će reći: „Pa, lako je Kini. To je moćna zemlja pa može tako da postupa“. Međutim, i mnogo manje države postižu velike rezultate kada su uporne u odbrani vitalnih nacionalnih interesa.

Do 1975. godine Zapadna Sahara je bila španska kolonija. Kraljevina Maroko je tu arapsku oblast bogatu fosfatima, da ne ulazimo u pitanje osnovanosti, smatrala svojom južnom provincijom nekada osvojenom od strane evropskih kolonizatora. Kada je Madrid rešio da digne ruke od svog poslednjeg većeg kolonijalnog poseda, umnogome i usled mirne, ali od strane vlasti u Rabatu organizovane, invazije marokanskih bezemljaša na Zapadnu Saharu, Kraljevina Maroko je anektirala njen veći deo.

Tome se usprotivio deo stanovnika Zapadne Sahare. Njihov pobunjenički pokret, poznat kao „Polisario“, nije uspeo da porazi marokanske snage ali je ipak uspostavio kontrolu nad delom teritorije (onim koji je siromašan i slabo nastanjen pa i nije interesantan Maroku tj. tamošnje vlasti procenjuju da je skuplje kontrolisati ga nego prepustiti ga pobunjenicima). Ujedno, početkom 1976. godine proglašena je nezavisnost Zapadne Sahare, pod imenom Saharska Arapska Demokratska Republika.

Veliki broj zemalja priznao je tu državu. Naprosto, stav Pokreta nesvrstanih bio je da španska kolonija ima pravo na samoopredeljenje, odnosno da stanje koje je susedna kraljevina uspostavila, bez obzira na istorijsko pravo na koje se pozivala, nije legalno. Međutim, ni vlasti u Rabatu nisu nameravale da se povlače.

Na priznanja su odgovorile prekidom diplomatskih odnosa. Ne treba ni govoriti da su usledile, doduše selektivne, ali vrlo odlučne i dobro promišljene mere sračunate na to da nanesu što veću štetu interesima zemalja koje su priznale Zapadnu Saharu.

Ujedno, unutar Maroka je vlada vodila energičnu kampanju kako bi se oko pitanja novostvorene pokrajine postiglo nacionalno jedinstvo. Preduzimane su i razne administrativne mere kako bi se svi, uključujući i strane kompanije koje rade na teritoriji Maroka, ponašali u skladu sa državnom politikom.

Mere usmerene prema stranim firmama bile su sračunate na to da će zainteresovane kompanije itekako razmisliti gde mogu da zarade više – u Maroku ili u maloj i slabo naseljenoj oblasti pod kontrolom snaga koje su se borile za nezavisnost; i da će vršiti pritisak na svoje vlade da postupaju u skladu sa njihovim interesima.

Rezultati nisu izostali. Čak 22 zemlje od onih koje su priznale nezavisnost bivše španske kolonije, uključujući i veliku Indiju, odustale su od ranije donete odluke. Još 13 država zamrznulo je odnose sa državom koju su prethodno priznale. Otuda, iako i dalje 45 država priznaje Saharsku Arapsku Demokratsku Republiku, a 12 sa njom ima diplomatske odnose, situacija je sada mnogo povoljnija za Rabat.

Garancije i auto mape

Zato, ako poželite da kupite u Srbiji neki proizvod poznate firme Boš (Bosch), ali i nekih drugih stranih kompanija, imaćete šta da saznate dok čitate garanciju. Uz Srbiju, kao zasebna država navedeno je i Kosovo!

Uredu, vlada Nemačke je priznala nelegalan akt secesije naše južne pokrajine, i sa Prištinom uspostavila diplomatske odnose, ali zar je to razlog da naša vlast na teritoriji koju kontroliše toleriše protivustavno ponašanje nekih stranih kompanija?

Možda naši uvoznici i distributeri, na primer Bošovih proizvoda, nisu obratili pažnju na garancije. Možda su im i važna politička pitanja sa stanovišta nacionalnog interesa Srbije van pažnje fokusirane na biznis, ali zar ne postoje nadležni organi koji moraju da reaguju?

Ne tako davno, imali smo i gori slučaj. Još albanski privremeni organi samouprave na Kosovu nisu formalno ni usvojili secesionistički akt, a na nekim našim pumpama počela je da se prodaje „Auto karta države Kosovo“, koju je štampala neka firma iz Skoplja.

Ni tu nije bio kraj sa tom kartografskom igrom. Ajde što su Prokletije, koje delom pripadaju Albaniji, preimenovane u „Šiptarske Alpe“, već su jasno izražene i teritorijalne pretenzije na delove centralne Srbije. Kuršumlija, središte oblasti oko reke Toplice, na koju pretenduju ideolozi tzv. Velike Albanije, preimenovan je u Kuršumi!

Na sreću, mediji su zapazili pomenutu kartu i njom počeli intenzivno da se bave. Tako je zatalasano javno mnenje, a mapa je nestala sa prodajnih punktova. Moć medija, odnosno javnog mnenja, pokazala se otprilike u isto vreme u vezi sa još jednim bitnim pitanjem povezanim sa našom južnom pokrajinom.

Privremeno precrtavanje kvazi države

Neko je primetio da je na kutiji Jafa keksa navedeno koja firma je uvoznik za Kosovo. Kada su novinari povodom tog slučaja obratili pažnju i na druge proizvode, ustanovljeno je da to nije bio jedini slučaj. Kao i da takva praksa nije otpočela tek tada, već da traje godinama. Samo dok naša južna pokrajina, pod privremenom kontrolom UN, nije nelegalno proglasila secesiju, tome nismo pridavali veći značaj.

Vlada je posle toga brzo reagovala, pa je Ministarstvo trgovine i usluga donelo obavezujuću odluku da se sa svih proizvoda hitno uklone oznake koje podrivaju teritorijalni integritet Srbije tj. govore o nekakvoj državi Kosovo. Naloženo je i da se roba sa takvim oznakama povuče iz prodaje.

Rezultati nisu izostali. Međutim, umesto domaćih proizvoda koji ukazuju na tzv. državu Kosovo, ubrzo su se pojavili strani. Na njima su uz uvoznike za Srbiju vrlo često navedeni i oni za Kosovo! Štaviše, u pitanju su i spomenute garancije, a nekada i uputstva koja ukazuju na lažnu državnost Kosova!

I šta preduzima naše nadležno ministarstvo, odnosno Tržišna inspekcija? Ništa! A u skladu sa zakonskim odredbama i spomenutom odlukom, u okviru svojih redovnih aktivnosti državni organi su dužni da reaguju.

Naravno, to ne bi značilo da bi sa naših rafova nestali mnogi proizvodi do kojih je našim proizvođačima stalo. Naprosto, uvoznici i distributeri bi morali da obezbede da oni ne protivureče Ustavu Srbije.

Uostalom, delovi naše republike pod kontrolom Beograda su mnogo veći od onog dela koji je privremeno van naše jurisdikcije. Ne treba govoriti ni koliko je u ostatku Srbije veća kupovna moć stanovništva, odnosno ono brojnije, nego na Kosovu i Metohiji. Otuda, dosledno sprovođene mere naše administracije nesumnjivo bi pokrenule lanac događaja, tako da bi, u cilju smanjivanja troškova prepakivanja i štampanja novih garancija, i mnogi inostrani proizvođači počeli da vode računa o našem državnom stavu po pitanju secesionističke južne pokrajine Srbije.

A nije isto da li će uputnice na tzv. državnost Kosova biti standard, nešto što je svugde prisutno, ili ponižavajuće dodatne etikete koje će se lepiti na proizvode namenjene malom kosovskom tržištu!

* * *

Ako hoćemo, a nadam se da ne grešim kada mislim da naša vlast i pored prekomerne popustljivosti to namerava, da se borimo za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije, to moramo da radimo dugoročno i sistematski. A da bi bilo tako, država mora da uspostavi jasna pravila igre u skladu sa nacionalnom politikom u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije. To znači ne samo da se donose zakoni i odluke kojima je cilj da se društvo, šta god ko pojedinačno mislio, saobrazi odbrani integriteta zemlje, već da se one revnosno i sprovode.

Nažalost, pokazuje se ponovo da smo mi, odnosno naša vlast, ljudi kratkog daha. I kada se ne radi o zloj nameri, o namernom zanemarivanju i otupljivanju deklarisane nacionalne politike, radi se o površnosti i nemaru. Srbija nepromišljeno toleriše naizgled sitna, a dugoročno opasna, podrivanja svoje teritorijalne celovitosti o kojima smo govorili.

Mlađe generacije građana Srbije, malo po malo, možda i ispod praga svesti, naviknuće na to da je Kosovo „susedna zemlja“, a to će još brže i dalekosežnije biti slučaj sa stanovnicima drugih zemalja koje nisu priznale tzv. državu Kosovo. A mlak stav naše vlasti prema raznim, naizgled i sitnim, pitanjima u vezi sa KiM, predstavlja poruku koju mnogi mogu da razumeju, ne uzimajući našu lakomislenost u obzir, da nama do Kosova i Metohije i nije mnogo stalo. Da naša vlast brani Kosovo radi trenutne političke koristi, a u skladu sa izrekom: „Simo nedaj, Simo fol“.

Maroko i Kongo nisu neozbiljno postupali kao što to radi Srbija, već su njihove vlade odlučno, u skladu nacionalnom politikom, usmerile sve relevantne subjekte svog društva, i time, ali i direktnim merama usmerenim ka inostranstvu, navele da se u skladu sa njihovim interesima orijentišu i mnogi strani činioci. Tako su te zemlje uglavnom uspele da postignu ono što su želele u vezi sa Zapadnom Saharom i Katangom.

Što se nas tiče, teško je prognozirati rezultate koje ćemo uspeti da postignemo u narednim godinama pa i decenijama u vezi sa Kosovom i Metohijom, ali time što ćemo se ponašati ozbiljnije, svakako ćemo povećati svoje šanse za uspeh. I demonstriraćemo da smo respektabilna država, koju nije tako lako potkopati i na drugim poljima.

Time što ćemo voditi politiku bar dužeg, ako ne i dugog daha, u vezi sa našom odmetnutom južnom pokrajinom, pokazaćemo da smo ozbiljna zemlja, makar koliko i afričke kada se radi o njihovim vitalnim nacionalnim interesima, kada to već nismo onoliko koliko su evropske sa kojima želimo da budemo u uniji.