S predumišljajem ili bez njega?

(Politika, 17.2.2010)

Rasprava o tome da li treba jedna ili dve deklaracije o zločinima u poslednjim ratovima na tlu bivše Jugoslavije, da li u deklaraciji o Srebrenici upotrebiti termin „genocid“ itd., vodi se kao neki vid nadmudrivanja o nečemu trivijalnom, što nije predstavljalo najveću tragediju jugoslovenskih naroda pri kraju 20. veka. Što se više vremenski udaljavamo od tog velikog zločina, stiče se utisak da se u Srbiji smanjuje želja da se on označi na pravi način, da raste potreba da se raznim „zaskakivanjima“ umanji njegova strava, skrije njegova suština i zaklone njegovi krivci.

Predlagano je da se donese deklaracija kojom bi bili osuđeni svi zločini, bez obzira na etničke razlike. Jer, navodno, ne treba etnički razdvajati mrtve. To jest, jedanput su ubijani zato što su etnički različiti, a sada neka vlada etničko „bratstvo i jedinstvo“ među žrtvama! Očigledno, idejnim srodnicima skupine kojoj nije odgovaralo da se živi u multikulturalizmu i u zajedničkoj državi, koja nije zazirala od broja pobijenih i proteranih da bi se stvorila etnički čista područja, sada je odjednom stalo do nadetničke širine u obeležavanju dana mrtvih. Da li je neko pokušao da nakon Drugog svetskog rata utanači dan mrtvih koji bi izbrisao granice između agresora i žrtava agresije? Svakako nije. Događalo se, istina, da agresor, zadivljen herojskom odbranom napadnute države, podigne spomenik njenim izginulim braniocima (slučaj generala Makenzena iz Prvog svetskog rata), ali nije bilo zajedničkog dana mrtvih. Dogodilo se da predstavnik demokratske Nemačke prisustvuje godišnjici pobede nad fašizmom ili Danu holokausta, ili da predsednik Tadić prisustvuje pomenu u Srebrenici, potom i u Bratuncu, ali opet nije bilo jedinstvenog dana sećanja na žrtve. Đorđe Vukadinović ukazuje na to da nema smisla govoriti o razmerama jugoslovenskih zločina jer su oni, u poređenju sa zločinima u Drugom svetskom ratu (holokaustu, pre svega), neznatnih razmera. (Politika, 2. februar). Tačno. Ali njihova suština se ne razlikuje. Pa i broj poginulih i raseljenih je za nas, male narode, ogroman. A o posledicama, ekonomskim, političkim, duhovnim, da i ne govorimo.

Zbog čega tolika relativizacija i otpori da se dođe do istine o protekloj istoriji? Neizbežan je utisak da se hoće jedan sveopšti „nadetnički pomen“ sa ciljem da se skrije odgovornost za veliki zločin genocida, najveći etnički masakr u Evropi posle Drugog svetskog rata. I da se sakrije karakter rata koji je proizveo srebrenički zločin. Đorđe Vukadinović vidi čin „samostigmatizacije“ i „samoubistva s predumišljajem“ u nečemu što je čin samooslobođenja od jednog teškog nasleđa iz prošlosti. To jesu dva oprečna stanovišta u našoj sredini, ali krajnje je vreme da se sa imena srpskog naroda konačno skinu opterećenja prošlosti.

Ne mislim da osuda genocida treba da prenebregne zločine nad srpckim narodom. Pravili su ih i Bošnjaci i Hrvati. I to zahteva bezrezervnu osudu. Ali ne na način kojim se prepravlja istorija.

Ne mislim da mi treba da sačekamo sa osudama zločina počinjenim u ime Srbije dok vlade susednih zemalja ne počnu osuđivati svoje zločine. Mi to moramo činiti radi nas, a ne u vezi sa postupcima drugih. Sve do poslednjih međuetničkih ratova srpski narod nije imao čega da se stidi u svojoj istoriji. Naprotiv. Ali prikrivanjem zločina u njegovo ime samo se produžava naneta mu sramota. Samo čista i jednostavna osuda tog monstruoznog zločina, koji je priznat u Republici Srpskoj i kojeg se sa tugom seća čitava Evropa, može povratiti čast i ugled srpskog naroda.