"Dvoliki" Aleksandar

U Beogradu 23. juna održala se svečana inauguracija predsednika Aleksandra Vučića. O ovom čoveku se za poslednjih pola godine prilično mnogo pisalo u ruskoj štampi: bilo je tu reči i o iznenadnoj odluci aktuelnog premijera da se kandiduje za predsednika, i o krajnje specifičnoj predizbornoj kampanji, i o zagonetnom ćutanju Vučića po pitanju svog „naslednika“ u vladi. Najzad, kao poslednji akord dobili smo postavljanje za novog premijera ženu (što je već samo po sebi istorijski presedan), pa još i aktivnu i delatnu predstavnicu seksualne manjine (što već zalazi u domen naučne fantastike). Važno je podvući da je na inauguraciji Vučića prisustvovala krajnje reprezentativna delegacija iz Rusije – vicepremijer Dmitrij Rogozin, zamenik sekretara Generalnog odbora „Jedinstvene Rusije“ Sergej Železnjak i zamenik predsednika Državne dume Pjotr Tolstoj. Treba takođe dodati da je par nedelja ranije u zvaničnu posetu Beogradu došao predsednik Državne dume Vjačeslav Volodin, koji je predsedniku Srbije čestitao na polaganju zakletve – tj. na formalnom stupanju na dužnost. Prisustvo ovih političkih teškaša sasvim nedvosmisleno svedoči o značaju odnosa sa Srbijom za Rusiju, kao i o poverenju kojim kod ruskih vlasti raspolaže Vučić.

Pri tome u ruskoj štampi imamo praktično polarne razlike u stavovima o srpskom predsedniku i njegovim političkim prioritetima. „Rosijskaja gazeta“ bodro raportira o Vučićevim uspesima, o tome kako se nove/stare vlasti u Srbiji dosledno pridržavaju vojne i političke neutralnosti, odbacuju mogućnost pridruživanja zapadnim sankcijama protiv Rusije, i uopšte o tome kako Rusija i Srbija „nikada nisu bile bliže“. Istovremeno, na ništa manje zvaničnom mediju od RG – sajtu „RIA Novosti“ – pojavljuje se ciklus tekstova Igor Pšeničnjikova, u kome autor retorički postavlja pitanje „Srbi, kuda veslamo?“, i odgovara sam sebi: srpske vlasti veslaju u natovskom čamcu, a u smeru izdaje Rusije. Po istom ključu piše i analitičar radija „Sputnjik“ Mihail Šenkman (primetićemo da je „Sputnjik“ takođe državni medij, ispostava medijske kuće „Rusija danas»). Tekstovi Šenkmana i Pšeničnjikova pojavljuju se praktično neposredno pre zvanične posete Beogradu V. Volodina, što dovodi do toga da srpska redakcija tog istog „Sputnjika“ biva primorana da vanredno istupi sa svojevrsnim demantijem, u kontekstu da su, bez obzira na pojedinačne kritične tekstove o Vučiću u ruskim medijima, odnosi Rusije i Srbije jaki kao i pre. Kritična i pohvalna tendencija objedinjuju se u materijalima Oleg Bondarjenko u „Nezavisimoj gazeti“, gde se nabrajaju sva „klimava“ mesta rusko-srpskih odnosa, ali se dolazi do zaključka da „Vučić može postati najuticajniji političar Balkana“, pa samim tim Rusija treba da čuva i održava dobre odnose sa njim.

Kao naročit kuriozitet vredi pomenuti publikaciju Moskovskog Karnegi centra, čiji autor, očigledno dezorijentisan postavljanjem za premijera Srbije otvorene lezbijke Ane Brnabić, dolazi do zaključka da „autoritarni režim može povećati nivo tolerancije u društvu znatno brže od demokratije“. Tvrdnja je sporna već sama po sebi, a za informativni resurs kakav je Karnegi centar ona je praktično jeretička. Na taj način neko u Vučiću može videti izdajnika, što je u potpunosti u skladu sa tradicijom pseudo-slovenofilne histerije („Srbi/Bugari/Crnogorci više nisu naša braća“ itd.). Neko drugi će u njemu videti još-malo-pa novog Josipa Broza Tita. Neko treći – prosvećenog diktatora, koji železnom rukom vodi Srbiju ka toleranciji i poštovanju ljudskih prava. Uopšte i u celini, svi navedeni primeri svedoče o tome da ruski politički analitičari loše razumeju fenomen Aleksandra Vučića.

O ovom političkom delatniku uopšte nije moguće suditi kroz tradicionalne kategorije „naš-njihov“, „dobar-loš“, „patriota-izdajnik“ – jer se u srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću na zadivljujući način otelovljuju dva različita politička programa, da ne kažemo – dva različita čoveka. Jedan od njih potpisuje ugovor o logističkoj podršci sa NATO, u skladu sa kojim vojne jedinice Alijanse mogu bez smetnji da se kreću po Srbiji i imaju pristup bilo kom objektu na njenoj teritoriji – bio on vojni, ili civilni. Drugi organizuje zajedničku srpsko-rusku vojnu paradu povodom 70. godišnjice oslobođenja Beograda od fašista, stoji na tribini pored Vladimira Putina i ne može da sakrije oduševljenje i radost. Jedan Vučić polaže zakletvu na najstarijem srpskom rukopisu – „Miroslavljevom jevanđelju“ iz XII veka. Drugi Vučić – kao svoju prvu predsedničku odluku – vraća u predsedničku kancelariju zastavu EU (koju je iz kancelarije izbacio njegov prethodnik Tomislav Nikolić). Pri tome ovde ne iznenađuje to što Aleksandar Vučić nastupa naizmenično, čas kao zapadnjak i reformator, čas kao rusofil i tradicionalista, već to što se on time ponosi, i sasvim očigledno ne vidi u tim svojim različitim nastupima nikakvu protivrečnost.

Svaki narod ima onakvog vladara, kakvog zaslužuje – ova Platonova opaska, naravno, predstavlja samoočiglednost i banalnost. Ali sama mogućnost postojanja političkog fenomena „dvolikog Aleksandra“ logički proizilazi upravo iz te teze. Prema podacima sa kraja 2016. g. 88% stanovništva Srbije je protiv pristupanja zemlje NATO, ali je 47% Srba za ulazak u Evropsku uniju. Patriotski orijentisani deo srpske elite sasvim lepo razume da Srbija teško da će ući u EU, a da je NATO čaša mimoiđe, i da je odličan primer toga sudbina susedne Crne Gore. Ali široke narodne mase i dalje, uprošćeno govoreći, „hoće u vatru, ali da se ne opeku“. Izraz i ovaploćenje ovih samoprotivrečnih želja i predstavlja Aleksandar Vučić. Pre ili kasnije srpski glasač će morati da shvati da će, da bi ušla u EU, Srbija morati ne samo da prethodno uđe u NATO, ne samo da prosto prizna nezavisnost Kosova. Pre toga biće neophodno da se od srca pokaju za grehe „velikosrpske hegemenije“, revidiraju sopstvenu istoriju najmanje trideset godina unazad, i iskreno prihvate kao istinu zapadnu antisrpsku propagandu iz vremena raspada Jugoslavije – da su Srbi krivi za sve, da su Hrvati i bosanski muslimani nevine žrtve srpskih šovinista. Tek kada Srbi konačno shvate da su iglene uši evrointegracija možda ipak previše uske za njih – tek tada će se završiti politička karijera Aleksandra Vučića.

Ali za ruskog čitaoca znatno je važniji odnos Aleksandra Vučića prema Rusiji – može li se srpski predsednik smatrati rusofilom, ili ne? I kako uopšte Rusija da uspostavlja odnose sa takvim jednim Dvolikim Janusom, sa Vucigurkom iz dečije priče? Na prvo pitanje odgovaramo potvrdno – Vučić se može smatrati rusofilom. Ali on je predstavnik naročite sorte rusofila, koju bih ja nazvao „vikend-rusofilima“. Na osnovu svog višegodišnjeg iskustva rada sa različitim udruženjima prijatelja Rusije na Balkanu, autor ovih redova navikao je da ih deli na „rusofile“ i, oprostite za vulgarnost, „rusomuze“. Prvi vole Rusiju, drugi vole da muzu budžete koje Rusija izdvaja za ovaj ili onaj događaj. U Srbiji je dosta i prvih, i drugih, ali Aleksandar Vučić pripada sasvim trećoj kategoriji. On u stvari iskreno voli Rusiju, rusku kulturu, književnost i umetnost. Nakon što je postao premijer, on se ponovo posvetio učenju ruskog jezika, koji nije do kraja naučio u školi, i u tome je postigao impresivne rezultate. Vučićeva deca iz prvog braka pohađaju školu pri ruskoj ambasadi, na ruskom jeziku, i po ruskom obrazovnom programu.

Kao da pred sobom vidim sledeću scenu: dolazi subota (ili nedelja, ili koji god dan predsednik Srbije izdvaja za roditeljske obaveze), Aleksandar Vučić ruča sa svojom decom, i pita ih kako im je u školi. Njegova petnaestogodišnja ćerka Milica odgovara da je dobila peticu za recitaciju. Gospodin predsednik se interesuje koju pesmu je recitovala. Milica kaže – Turgenjeva, stihove u prozi. I počinje da recituje napamet: „U dane sumnje, u dane teških misli o sudbini moje otadžbine…“ A Aleksandar Vučić se nadovezuje: „samo ti si mi podrška i oslonac, o veliki, moćni, pravedni i slobodni ruski jeziče! I kad tebe ne bi bilo, kako ne bih pao u očajanje, gledajući šta se kod kuće radi?“ Predsednik briše mahinalno suzu koja mu se pojavila u oku, i govori: „Kakav je to jezik – ruski! Najlepši jezik na svetu!“ A zatim se vikend završava, predsednik Srbije dolazi na posao, seda pod svoju barjak EU, vraćen u kancelariju po njegovoj naredbi, i počinje da evrointegriše. On odlučno i smelo evrointegriše do kraja radne nedelje. Uostalom, ne treba isključiti ni da Vučić i tokom radnog dana može da uzme sa police neku knjižicu Puškina. Ali tek na kraju radnog vremena. Jer koliko god on voleo Rusiju – ljubav za ljubav, ali sirenje za pare.

Nadam se da će mi čitalac oprostiti ovu lirsku digresiju. Opisanu situaciju i nisam smislio sam, već sam je preuzeo iz jednog od Vučićevih predizbornih spotova.

I šta sad Rusija da radi sa Aleksandrom Vučićem? Da li da mu veruje kada se kune u večno prijateljstvo? Da li da zatvara oči pred činjenicom da još uvek nije obezbedio diplomatski status za ruski humanitarni centar u Nišu (dok su vojnici NATO u Srbiji praktično nedodirljivi)? Ili pred činjenicom da srpske vlasti svake godine sve više otežavaju poslovanje NIS (vlasništvo „Gasprom njefta“), rizikujući da ruske naftaše potpuno ostave bez profita? Ja bih rekao da je proglašavanje Aleksandra Vučića za izdajnika, kao što to čine neki ruski novinari i politikolozi, nerazumno i preuranjeno. Treba pokušati da se razume ta složena ličnost, i da se ne odgurkuje od sebe previše oštrim osudama, treba verovati u iskrenost njegove rusofilije, koja jeste ograničena, ali je autentična. Šalu na stranu, ali razmislimo malo – koliko Rusija zaista ima iskrenih simpatizera među zemljama Istočne Evrope? Da li je Viktor Orban naučio ruski? Da li je Miloš Zeman poslao svoju decu u rusku školu? Možda će jednom u Srbiji na vlast da dođu pravi rusofili umesto „vikend rusofila“. Ali dok se to ne dogodi, Aleksandar Vučić je najbolje od onoga što imamo na raspolaganju. Više od toga za sada nismo ni zaslužili.

Nikita Bondarjev je doktor istorije i docent na Ruskom državnom humanističkom univerzitetu, autor mnogobrojnih knjiga i članaka o istoriji Srbije i rusko-srpskim odnosima, od kojih je na srpski prevedena „Misterija Tito – moskovske godine“. Preveo sa ruskog Nikola Tanasić.