Evropske jaslice, ili o dometima politike izvinjavanja

Pre nego što se išta kaže o događajima u Vukovaru, kojima je proteklih dana posvećena tolika pažnja, treba podvući da nije spornoda Srbija treba da ima najbolje moguće odnose sa Hrvatskom, i da je to stvarni interes oba naroda. Priča o Srbiji kao „balkanskom tigru“ i Hrvatskoj kao „lokomotivi koja Zapadni Balkan vuče u EU“ samo je prefinjeniji oblik one iste divide et impera politike, koja je tokom devedesetih prelila milijarde iz bivših jugoslovenskih republika u razne „kuferaške banke“ i fantomske fondove i preduzeća diljem „zajednice ravnopravnih naroda Evrope“. Ma koliko to predstavljalo samo puste snove, istina ostaje da samo složan i ujedinjen Balkan garantuje prosperitet svim zemljama „regiona“, kao što samo zavađen i integrisan Balkan garantuje ostvarenje interesa centara moći koji na Balkanu povlače konce, i koji političke elite ovdašnjih zemalja sve više i sve češće okreću protiv sopstvenih naroda. Takođe, ne treba zaboraviti, Srbija ima vrlo realne interese u Hrvatskoj, od kojih je najvažniji svakako izgradnja pozicija za rekonstrukciju i oživljavanje devastirane, ali još uvek postojeće srpske zajednice na svojim istorijskim teritorijama, kao i neophodno ukazivanje „zapadnim susedima“ na svu pogrešnost i kratkovidost podrške „nezavisnom Kosovu“.

Bitno je to, što izvinjavanje nije ono što bi njih dvojica uopšte trebalo da rade, niti je to ono što je potrebno srpskom, hrvatskom, ili bilo kom od naroda bivše Jugoslavije, ili Balkana uopšte.

Nije pitanje treba li sarađivati sa Hrvatskom. Pitanje je koliko politika izvinjavanja, posipanja pepelom i, prosto govoreći, cmizdrenja, makar ona bila i uzajamna (mogućnost, koju najavljuje „nova“ hrvatska politička elita na čelu sa Ivom Josipovićem) može doprineti izgradnji istinskih temelja saradnje (a ne može nikako). U tom smislu, uopšte nije bitno na koji način je predsednik Srbije, za razliku od predsednika Hrvatske, formulisao svoje „izvinjenje“, nije čak ni bitno koliko su „iskreni“ ti gestovi (a Tadićev je znatno manje, a Josipovićev znatno više iskren, nego što to razdražena srpska patriotska javnost obično smatra). Bitno je to, što izvinjavanje nije ono što bi njih dvojica uopšte trebalo da rade, niti je to ono što je potrebno srpskom, hrvatskom, ili bilo kom od naroda bivše Jugoslavije, ili Balkana uopšte.

Kada se nekome izvinjavamo? Uglavnom – kada su prisutna dva uslova. Prvi podrazumeva da se osećamo odgovornim za neki nemio događaj, drugi – da je događaj više posledica naše nepažnje, nemara i neodgovornosti, nego planiranog delovanja protiv oštećenog. Izvinjavamo se kada nekome stanemo na nogu u autobusu, kada nekome ogrebemo kola, ili, u slučaju državne politike, kada zbog lošeg rada naših službi bankrotira veliko regionalno preduzeće ili se izlije otrovni mulj iz fabrike aluminijuma. Današnji predsednik Srbije, ma šta neko o tome mislio, nije odgovoran za događanja u Vukovaru, niti u Hrvatskoj, 1991. godine. Njegovo izvinjavanje je stoga besmisleno i pomalo licemerno, a sa druge strane, implicira odgovornost onih, koje je predsednik izabran da predstavlja – građana Srbije (koji se niti osećaju odgovornim, niti smatraju da se izvinjavati treba). Istovremeno, izvinjavati se za masovna ubistva, razaranja i pljačku (u srpskom slučaju), odnosno, za isto to, i još opsežno etničko čišćenje (u hrvatskom slučaju), u najmanju ruku je neprimereno, neukusno i ljigavo. Žrtvama na obe strane nisu potrebna izvinjenja. Ona su ponižavajuća, kako po stranu koja se izvinjava, i koja se opterećuje krivicom za stvari koje objektivno nisu njena odgovornost (pogotovo u srpskom slučaju), tako i po žrtve i njihove porodice, koje se ovakvim gestovima omalovažavaju i dodatno obesmišljavaju.

Stvar je u tome što njima, zapravo, i nije stalo do pomirenja. Pomirenje je suštinski suprotstavljeno njihovim interesima na Balkanu. A ti interesi podrazumevaju upravo pritvornu saradnju i trulo „bratstvo i jedinstvo“

Naravno, autori ove politike „balkanskog zabavišta“, u kome se viševekovni istorijsko-nacionalni problemi rešavaju „preko kolena“ po principu „mir, mir, mir“, a to su upravo oni međunarodni centri moći koji su u ovoj igri sebi namenili ulogu „vaspitačice“, više su nego svesni koliko je ovakav oblik „regionalne saradnje“ jalov, besmislen, i pre svega kontraproduktivan. Stvar je u tome što njima, zapravo, i nije stalo do pomirenja. Pomirenje je suštinski suprotstavljeno njihovim interesima na Balkanu. A ti interesi podrazumevaju upravo pritvornu saradnju i trulo „bratstvo i jedinstvo“, koje se, kao u prethodnoj, jugoslovenskoj inkarnaciji, uvek može lako (i jeftino) okrenuti samo protiv sebe. Jednostavno rečeno – za zapadne kolonizatore, taj model je održiv, efikasan i isplativ. I ne treba se zavaravati – taj model je podjednako usmeren i protiv Srba, i protiv Hrvata, ma koliko njima međusobni animozitet tu činjenicu skrivao. I isto važi za sve ostale balkanske narode.

Ako neko treba da se izvini Srbima i Hrvatima, ona su to predstavnici vajne „Međunarodne zajednice“, upravo one, čija je tupost, arogancija i pohlepa dolila ulje na vatru raspada Jugoslavije. One „Međunarodne zajednice“, u koju se prelilo mukom sticano bogatstvo te nesrećne i nesuđene zemlje. One „Međunarodne zajednice“, čiju su pravednu arbitražu i Srbi i Hrvati (i ostali) sa nadom i strepnjom iščekivali, i od koje su dobili mig da je „okej“ da se pokolju, jer će na taj način upravo dobiti „sve što traže“. U poslednjoj sezoni balkanskih ratova i revolucija niko nije dobio „sve što je tražio“ (mada se to nama često čini drugačije). Niko, osim te i takve „Međunarodne zajednice“.

Ustalom, ni to izvinjenje ne bi imalo smisla, baš kao što stanovnici Konga nemaju nikakve vajde od današnjeg belgijskog „žaljenja“ zbog zverstava verovatno najokrutnijeg kolonijalnog sistema u istoriji čovečanstva.

Ustalom, ni to izvinjenje ne bi imalo smisla, baš kao što stanovnici Konga nemaju nikakve vajde od današnjeg belgijskog „žaljenja“ zbog zverstava verovatno najokrutnijeg kolonijalnog sistema u istoriji čovečanstva.

Što se tiče Srba i Hrvata, što više budu zaista orijentisani na rešavanje sopstvenih problema, to će im jasnije biti da su oni jedni drugima najmanji problem, a da je njihova međusobna mržnja „rešenje svih problema“ za one koji ni jednima ni drugima ne žele ništa dobro. I ako jednoga dana zaista počnu te probleme da rešavaju, istinsko poštovanje prema uzajamnim žrtvama biće neophodan uslov, kao i iskreno opredeljenje da se ne iskoristi prva geopolitička okolnost za otvaranje novog kruga nasilja. Za izvinjenja tu nema mesta. Jer u zabavištima je uvek tako, izvinjenje je samo odlaganje tuče do sledeće prilike. I dokle god se nacionalne „elite“ balkanskih zemalja budu zadovoljavale svojim statusom „evropskih jaslica“, njihove zemlje i narod ostaće potčinjeni bahatom, birokratskom i samodovoljnom zapadnom paternalizmu. A ta potčinjenost je upravo ono o čemu bi i Srbi i Hrvati prvenstveno trebalo da razmišljaju.