Ima li Srbija spoljnu politiku i zašto je Vučićeva poseta Vašingtonu trebalo da bude odložena

Svojevremeno sam i na štampanim i elektronskim medijima pisao da predsednik Gruzije M. Sakašvili nije proučio „slučaj Sadama Huseina“.Obojicu je Vašington iskoristio a zatim žrtvovao. Na sreću, za razliku od Sadama, Sakašvili je sačuvao živu glavu, ali je ostavljen na „cedilu“ i sasvim zaboravljen. Na našu nesreću tu spada i poč. Slobodan Milošević, koji je od hvaljenog „faktora mira“ u regionu proizveden u „balkanskog kasapina“, da bi na kraju, u haškom kazamatu, skončao svoj život. A, tek kroz šta je sve Srbija prošla i dalje prolazi, zna samo srpski narod.

Najnoviji razvoj događaja u i oko Ukrajine, dolazak visokih zvaničnika SAD u Rusiju, Kerija i Nulandove, i pomirljivi tonovi u razgovorima sa Putinom i Lavrovim, uz stavljanje naglaska na realizaciji dogovora iz Minska i popravljanja opšte atmosfere u odnosima Moskve i Vašingtona, bez pominjanja Krima, i Porošenku se izgleda smeši sudbina Sakašvilija. Nisu ovi nabrojani lidera ni prvi, a bojim se neće biti ni poslednji koje će moćnici staviti na internu listu „korisnih idiota“.

Iskorišteni i žrtvovani lideri su samo „kolateralna šteta“ u odnosu na ogromne ljudske žrtve, stradanja nedužnih građana i velikih razaranja zemalja koje se uhvate na „mamac“ i ludo zaigraju „vrzino kolo“ geostratekih nadmetanja moćnika. Koliko puta treba ponoviti afričku poslovicu da kada se slonovi i tuku i vode ljubav, svejedno, strada samo trava.

Logika poremećenih i šizofrenih (omiljeni izraz jednog ambasadora)  geostrateških odnosa moćnika, naročito posle okončanja Hladnog rata i suludih avantura svetske supersile na silaznoj putanji svetske moći, ako se nastave ovakvi trendovi, ne vodi ka trajnom smirivanju već stvaranju novih kriznih žarišta. Gde? Pa tamo gde se najdirektnije sučeljavaju njihovi interesi.

Ako sve ove prilike i neprilike sa šire geopolitičke sfere svedemo na naš region, Srbija se najozbiljnije mora zapitati gde se ona nalazi, u šta sve može da se „upetlja“ (ako već nije) i nastrada, kao i šta se dešava u njenom okruženju i da li se adekvatno postavlja. Da li ima validne i iz više izvora potvrđene informacije diplomatskog i posebno obaveštajnog karaktera i na osnovu njih  kompetentno sačinjenu analizu šta joj je činiti i kako se ponašati, da joj se ne ponovi  „događanje naroda“ ili, ne daj Bože, neko novo Kosovo. Da li ima različitih pristupa, zavisno od sagovornika, i ponašanja najviših državnih predstavnika.

Isforsiranu posetu premijera Aleksandra Vučića Vašingtonu, po mom dubokom uverenju, trebalo je prolongirati na kraće vreme iz najmanje dva razloga. Prvo, radi temeljnijih priprema, jer njeni rezultati možu biti sudbinskog karaktera za Srbiju na duži rok. Drugo, imajući u vidu značaj posete i šta se želi njome postići, bilo bi neophodno da se prethodno na nižim nivoima u američkoj administraciji i Kongresu razjasne neke dileme oko američkih stavova, a njih nije malo. Tu se, pre svega, misli na: Kosovo, EU, Republiku Srpsku, odnosima sa Rusijom i vojnoj neutralnosti.

Posebno bih istakao još dva, itekako aktuelna i veoma bitna za Srbiju. Radi se o aktueliziranom  projektu (čijem li?) „Velike Albanije“ i malo zaboravljenom a nikada demantovanom zalaganju Stejt departmenta, na konferenciji u Bratislavi iz aprila 2000. godine, o „trajnom isključenju Srbije iz evropskog razvoja“.

U svakom slučaju, realno je očekivati da će domaćin ponoviti da je pitanje nezavisnosti Kosova „svršena priča“, a šta će tražiti, bez imalo uvijanja, u vezi sa Republikom Srpskom, evro-atlantskim integracijama, odnosima sa Rusijom, odnosima u regionu, da pomenem samo neka aktuelna pitanja, ostaje da se vidi. Neće, valjda, kao što se u Beogradu moglo čuti na diplomatskom i vladinom nivou, jedini problem u odnosima biti „slučaj braće Bitići“ i „krečenje Ambasade“.

Eto odmah i Merkelove da proveri da li su, eventualno nekim dogovorima u Vašingtonu, ili sa Lavrovim u Beogradu, dovedeni u pitanje interesi „germanskog faktora“ u  Srbiji i regionu i da, zavisno od toga, izdiktira eventualno novi „domaći zadatak“ šta nam je činiti.

Od toga da li Srbija ima solidno fundiranu i na najvišim nivoima usaglašenu spoljnu politiku da se daju odgovori na ova pitanja i nađu rešenja u nacionalnom i državnom interesu zemlje, odrediće sudbinu Srbije na duži rok. Ta „kristalno jasna“ spoljna politika, članstvo u EU i razvoj odnosa sa Rusijom, o kojoj govori predsednik Nikolić, iako se za sada koliko-toliko toleriše, na duži rok nije prihvatljiva ni u Vašingtonu ni u Berlinu, kao ni politika „srpske kuće sa dvoje vrata“.

Čak i onima manje upućenim u „visoku politiku“ je takođe  „kristalno jasno“ da nema učlanjenja u EU bez jasno definisanih državnih granica Srbije (Kosovo) i apsolutnog prihvatanja uslova iz Brisela. Prošla su Brozova vremena, jer je svet funkcionisao na nekim drugim osnovama, a SFRJ imala drugu poziciju i ulogu u bipolarnom svetu. Teško je poverovati da sadašnja Srbija ima realne šanse za tako nešto. Tek kada postane ekonomski razvijena zemlja, uredi razvaljenu i neuređenu državu i značajnije diverzifikuje svoju međunarodnu ekonomsku i finansijsku saradnju, moguće je govoriti o nekoj značajnijoj formi uravnotežene politike.

Posebno važno pitanje se svodi na to da li je naša spoljna politika, ovakva kakva je, rezultat nacionalnih i državnih prioriteta i strateških opredelenja na unutrašnjem planu (a bojim se da oni još nisu konsenzualno utvrđeni) ili je predominantan „strani faktor“. Teško je oteti se utisku da nju prevashodno opredeljuju Berlin (Brisel je samo kulisa) i Vašington, uz pokušaje, ali dosta zakasnele, da se i Moskva umeša.

Korisna je samo ona spoljna politika koja uspešno realizuje programe unutrašnje politike na spoljnom planu. Odmah se postavlja pitanje koliko je sadašnja, iz inostranih centara dirigovana spoljna politika, i posebno njena diplomatija, lišena vitalnih službi (ekomomske, obaveštajne, pregovora sa EU) i dominantno partokratska, osposobljena za taj zadatak. Bez obzira na zaklinjanje u „evropsku perspektivu“ (koja još visi u vazduhu), uz naglasak na očuvanju dobrih odnosa sa Rusijom, primetno je da su mnoge naše akcije na međunarodnom planu rezultat nedopustivog mešanja i ucena zapadnih centara političke i finansijske moći. Uz sve to, opravdano se takođe moramo zapitati koliko je Srbija bezbednosno „izbušena“ na unutrašnjem planu, što predodređuje i njeno ponašanje na spoljno-političkom.

Krajnje je vreme da Srbija, bez odlaganja, na osnovu prethodno urađene naučne studije, verifikovane od strane stručnih i javnih ličnosti, povede široku i sveobuhvatnu raspravu na ovu temu, nakon čega bi, ustavom nadležni organi, utvrdili  opredeljenja spoljne politike, bazirane na najvažnijim strateškim prioritetima na unutrašnjem planu, a nadležne državne institucije izradile  planove i smernice obaveznog postupanja svih subjekata društva na kratkoročnom, srednjeročnom i predvidivom dugoročnijem planu.

Autor je ambasador u penziji