Политички живот | |||
Између геополитичког чекића и партитократског наковња |
уторак, 08. новембар 2022. | |
Претпостављам да у освит новог медија, као што ће бити Вести024.рс, треба саопштити неколико пригодних, обећавајућих реченица које би представиле смисао и идентитет новог пројекта. У прилици сам да овде, тим поводом, испишем само неколико реченица које, да вас унапред упозорим, не обећавају богзна шта. Драгош Калајић би то назвао делотворним песимизмом. Број онлајн медија који ничу брже него печурке после кише обрнуто је пропорционалан броју важних чињеница које кроз њих можемо сагледати или спознати. Притом, живимо у друштву које, медијски слуђено деколтираним провалијама певаљки, криминалцима, политичарима и њиховим естрадним животним назорима, животари на наковњу домаће партитократије, а под чекићем спољних сила које нам, стицајем геополитичких околности, не мисле добро. Први нас ријалитизују, разарају криминалом, партијашењем и корупцијом (имплозија), други бомбардовањем, уценама и комадањем (експлозија).
Околности у којима новинари овде раде, а то се односи на све околне земље, нису нимало ружичасте. Огромна већина њих, због страха за властиту егзистенцију и приходе породице, пристаје на колаборацију са политиком експлозије или имплозије, свеједно. Пристају сваког јутра да навуку ружичасте растере на свој рад и носе их цео дан. У егзистенцијалној паници пристају дословно на све, па и на непрекидно продубљивање политичких подела међу собом, што их срозава сигурносно, економски, етички и на сваки други начин на ниво онога што Слободан Владушић назива биочестицом. Једнима ружичасти растери за извештавање стижу споља, другима из корумпраних градских каса, о чему сам такође писао. Питање је само хоће ли Србију, у првом случају, детонирати ка експлозији или ће саучесничким ћутањем над једном грозном корупцијом подстицати процесе имплозије властите државе. Вести024.рс, разуме се, неће променити читаву ову судбину, али ће наставити тамо где сам стао пишући о локалним темама на сајтовима Слободна Суботица и Суботичке.рс. Трудићу се да наставим да не цртам истину. То раде други, за новац у ужем смислу. Покушаваћу, као и до сада што сам радио, да јавности представим ваљане информације и чињенице, ма какве оне биле и ма колико се кербери трудили да их држе подаље од јавности. Дакле, ни експлозија, ни имплозија, па докле догурам. Недавно сам, на некој свечаности у Београду, срео Михаила Меденицу. Један од најбољих српских репортера и колумниста донедавно је новац зарађивао перући аутомобиле, јер није хтео да буде ни чекић ни наковањ. Пре тога је радио ноћну смену у трафици. Сада се ситуација променила. Чујем од пријатеља да сада ради на грађевини. Нисам Меденог питао где сада ради, али знам да ради на једини исправни начин: ни за чекић ни за наковањ. Све је боље од слугерањског извештавања и растурања сопствене земље, сопствемог града и на крају сопствене породице. Споља или изнутра, с намером или без ње, кроз експлозију или имплозију, потпуно је свеједно.
Меденица би рекао: радим као перач, живим као новинар. То је много боље него радити као новинар, а живети као крпа. Овде треба додати још једну Меденичину мисао, ону да у пераче није отишао из пркоса, али да ће пркосно увек писати. То би, укратко, било то. Нећу вам обећати ништа, осим да ћу се и даље само бавити својим послом. Када бивши градоначелник, који је цео живот провео у државној служби, у завичају подигне туристички центар вредан милионе евра, а читава Суботица не успе да изгради неколико базена, питаћу и даље: како, бре и зашто? Када локална партитократија поново покуша да измени међународни пројекат и покуша да се "угради" у њега, поново ћу то објавити. Нећу ћутати ако откријем да су Центар за вантелесну оплодњу поново отварали без дозволе, уочи избора, а затварали га после њих. Узгред, о том центру ће на Вестима024.рс тек бити речи. Исто ћу радити када поново откријем да Зоолошки врт циљано слаже да су лавићи угинули, а испостави се да су нетрагом нестали... Када ми поново кажу да деца у вртићу треба да удишу мемлу, док се не стекну услови да се замени цео кров и дозида читав спрат... Има тога још, довољно, чак превише, да би се у нашем граду тако малаксало ћутало, као што се, иначе, ћути. |