O zviždanju i slobodi govora u demokratiji

Ovo je primer slobode govora u širem (i prihvaćenom) smislu – slobode da se vidno ili čujno ili artikulisano izrazi neodobravanje. Da razvijemo ovaj primer u jedan hipotetični. U više mahova poslednjih godina u toj istoj zemlji, Francuskoj, bilo je ozbiljnih nemira u predgrađima mnogih gradova. Šta bi se dogodilo da je tokom tih masovnih protesta – protiv rasizma i sijaset drugih ozbiljnih problema francuskog društva – francuska policija nastupila bez štitova, pendreka, šmrkova i suzavca, emitujući Marseljezu iz glasnogovornika (ili pevajući je!) – a da je kao odgovor od demonstranata (uzgred budi rečeno, sa sličnom etničko-rasnom zastupljenošću kao u fudbalskoj reprezentaciji Francuske) dobila ne kamenje, prebijanje izdvojenih žandara i paljenje automobila, nego opšte zviždanje francuskoj himni? Policija bi bila oduševljena i niko ne bi bio uhapšen – čak i zbog «okupljanja bez dozvole» (što je stara i nova srpska praksa). Novinski uvodnici bi pisali o zviždanju kao slobodi govora, o neviolentnom protestu protiv evidentnih nepravdi u francuskom društvu.

Kako stoje stvari sa zviždanjem kao formom protesta u Srbiji? Hiljade ljudi je neviolentno zviždalo američkim studentima na otvaranju Univerzijade u dupke punoj beogradskoj Areni, iako pretpostavljam da niko od tih studenata nije bio dovoljno star da nas bombarduje 1999. godine. Mnogo nebrojenije hiljade su zviždale Marseljezi na fudbalskoj utakmici Srbija – Francuska, iako sumnjam da je iko imao nešto lično protiv tih fudbalskih majstora. U oba slučaja, ljudi su zviždali simbolima zemalja koje su nas stravično bombardovale 78 dana i noći pre samo deset godina – i koje nam otimaju sveto Kosovo. Sukcesivne vlade SAD vide kao kolovođe tih postupaka, a u slučaju Francuske smatraju da se Širak nije dovoljno potrudio da spreči bombardovanje; o Bernaru Kušneru, sadašnjem ministru spoljnih poslova Francuske, misle kao o prvom i možda po Srbe najgorem šefu UNMIK-a na Kosovu (1999-2001).

Prosečni građani Srbije, bili oni navijači ili ne, verovatno ne ulaze u takve detalje, već su intuitivno i kumulativno formirali negativnu sliku o te dve zemlje: ta slika je zamenila veoma pozitivnu koju su prethodno imali o obe. Oni smatraju, pre svega, da iako je Milošević bio kriv za puno stvari, Srbija, njena deca, njena kulturna baština i njena infrastruktura nisu bili Miloševićeva privatna svojina da se on mogao – i može i dalje, posthumno – kažnjavati njihovim uništenjem i otimanjem. Zatim, imaju masu razloga da gledaju na tribunal u Hagu kao na telo čija je namera da svojim nepravednim – a neprestanim, doziranim i često pseudo-pravnim – zahtevima ponizi i degradira Srbe čak i više nego što je to potrebno da bi se po svaku cenu «očuvao međunarodni kredibilitet» zemalja NATO-a i doprinese vojnim i ekonomskim interesima vodeće zemlje te organizacije (koja je odavno prestala da bude defanzivna). Dalje, srpski narod nikad nije čuo od zvaničnika SAD i Francuske ni jednu reč izvinjenja u vezi sa smrću ma i jednog deteta tokom bombardovanja – niti o upotrebi kasetnih bombi i zagađenju Srbije municijom sa osiromašenim uranijumom. Strategija Zapada je konstantno bila «Ne priznaj ništa i ne izvinjavaj se nizašta. Ne dozvoli im ni da pitaju!» I zaista, ljudi primećuju da se naši zvaničnici i članovi raznih NVO utrkuju u tome ko će manje pitati i manje uznemiriti Zapad. Prosečan čovek to smatra sramotnim dodvoravanjem.

Pod ovim okolnostima, kako naši zvaničnici i razni glasnogovornici tzv. Druge Srbije mogu da očekuju da prosečni građani neće zviždati francuskoj himni i tom slobodom izražavanja pokazati da se oni sećaju da su bombardovani i pokradeni, iako se sadašnja vlast ne seća – odnosno, ne interesuje je, jer su neki patetično mali ustupci Zapada važniji njenoj bazi u pseudo-kulturnoj, pseudo-civilizovanoj i pseudo-demokratskoj «eliti»? (Niko ih, sem oni sami sebe, ne smatra ma kakvom elitom. Zapadni činovnici ih u kontaktu sa tim ljudima i ženama smatraju «korisnim idiotima», u Lenjinovoj terminologiji.) I kad će naši zvaničnici shvatiti da postaju još neprivlačniji kad osiono drže lekcije svojim sugrađanima o uzvišenosti Marseljeze, uskraćujući im tako pravo na slobodu govora i izraza?

Ovo je apsolutno nedopustivo u demokratiji i nikoga ne interesuje što je nekakav naš samovažni zvaničnik osetio potrebu da se izvinjava nekakvom minornom diplomati što njegov narod nažalost ima ponosa i pokazuje ga zviždanjem (ili se inati, što ni zvaničnik, ni njegov prevodilac, neće umeti da prevedu na bilo koji jezik, pošto su uglavnom nedoučeni). Povezivati to sa «gostoprimstvom» – na fudbalskom stadionu! – je smešno i provokativno za ljude koji ne mogu da smisle funkcionerčiće i novinarčiće koji im drže pridike o lepom ponašanju, a prema kojima nemaju nikakvog razloga da osećaju ikakvo uvažavanje. Zašto bi? Ti isti zvaničnici i njihovi akoliti u medijima im uskraćuju osnovna sredstva za život neverovatnom korupcijom koja traje godinama. Ne postoji zemlja u kojoj je više štrajkova, a manje interesa vlasti. «Vlada na godišnjem odmoru, sem Ljajića.» Ali tu je valjda policija pod rukovodstvom «najnovijeg demokrate» da slepo i osiono brani vlast i poredak.

Stvari postaju gore. Posle utakmice sa Francuskom i masovnog zviždanja, jedan je slobodoumni kolumnista napisao zapažen članak (181 komentar čitalaca) u jednom beogradskom dnevniku u prilog zviždanja kao slobode izraza. Odmah se oglasila siva eminencija te kuće (manje od 20 komentara) da se strogo ogradi od stava kolumniste i da pripoveda o na Zapadu navodno univerzalnim vrednostima pristojnosti, gostoprimljivosti i ne znam sve čega još – nijednu od kojih nisam primetio – kao opštu crtu – bilo kog od nebrojenih gradova u svetu u kojima sam prisustvovao sportskim događajima, uključujući, npr, Vaduc (Lihtenštajn). A onda se naravno javila Lokalna Politička Veličina, tip iz Gogolja, da osudi kolumnistu, ali još više, da pritegne glavnog urednika – jer se usuđuje da tog kolumnistu nedovoljno osuđuje. Jadni glavni urednik dnevnika, znajući u kojoj zemlji rabota i ko i zašto ga je postavio, odmah se oglasio (dvadesetak komentara) da se izvini lokalnoj političkoj veličini i ukaže joj na to da je siva eminencija već jasno iznela pravi i jedini pravični i jedini mogući stav lista i zašto to sada…

Zaista jadno. Problem u Srbiji nije što neki navodno neodgovorni tabloidi pišu sve i svašta i smetaju nekim ministrima u zemlji Stradiji (takvih svuda ima mnogo više i niko ne brine), već što navodno ozbiljni dnevnici pišu ono što trenutna vlast i njeni inostrani vlasnici (i ni od koga demokratski izabrane vođe određenih NVO) žele da čuju. Narod treba da bude poslušan. Međutim, jedan je čitalac elektronskog izdanja tog lista, čiji je komentar izgleda «prošvercovan» od strane sabotera-moderatora, poručio nešto ovako sivoj eminenciji: «Vi stojte u stavu mirno kad se sviraju himne zemalja koje su nas bombardovale, a ja ću zviždati!»

Ali najstrašnije je to što je samo pitanje vremena i trenutka kad će neki novopečeni, ambiciozni, politički buržujčić Druge Srbije optužiti tog kolumnistu – koji zastupa slobodu govora, neodobravanja i otpora zviždanjem –  da je lično odgovoran što su neki navijači Partizana potom organizovano izazvali teško ranjavanje jednog, i povrede drugog, navijača francuskog fudbalskog tima iz Tuluze (koliko se sećam, možda grešim, u srpskim prevodima, Toulouse – divan, topao, i južnjački anarhično-haotičan grad  – je pisan Tuluza, a ne Tuluz). Takvu bih optužbu, do koje, nadam se, neće doći čak i u našoj korumpiranoj i pohlepnoj sredini prvobitne akumulacije, odnosno otimačine, kapitala, glatko pobio, u svojstvu sudskog veštaka, u svakom iole objektivnom sudu (vrednog svog imena) kao socijalni-pravni-klinički psiholog. Uzgred budi rečeno, ambiciozni i lakousti «direktori» i činovnici raznih NVO, kojima se zbog naredbi vlasti bez ikakvog smisla i objektivnog razloga daje neverovatno veliki prostor u medijima, bi tom prilikom naučili da je, veoma često, upravo njihov govor – govor mržnje.

Užas, šta se desilo toj dvojici iz Tuluze, duboko i iskreno mi je žao, ali ne mogu a da ne racionalno relativizujem stvari i ne kažem da sam video neuporedivo, zaista neuporedivo, gore i masovnije traume u, recimo, bilo kojoj poseti engleskih, škotskih i holandskih navijača bilo kom gradu u Evropi – bez obzira kako pitomom. A u Ujedinjeno Kraljevstvo navijači iz drugih zemalja jednostavno jedva putuju – iz straha. Pitajte Hrvate.

(Autor je redovni profesor (Emeritus) psihologije Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu i Beogradskog univerziteta)