Otvoreno pismo za ministarku zdravlja

Juče popodne, priđe mi mlada žena koju dobro poznajem i ne malo me iznenadi pitanjem - znam li ko je ministar zdravlja...

- Naravno da znam, odgovorih - Slavica Đukić-Dejanović... A što te to zanima?

- Htela bih, reče - da joj napišem jedno pismo, ali sumnjam da će ga pročitati; znaš, oni tamo imaju protokol, to čitaju neki ljudi plaćeni za čitanje tuđe pošte, a ja bih htela da budem sigurna da će to pismo ipak nekako stići do nje... Tvoje tekstove prenose razni sajtovi, pa ako bi hteo da mi pomogneš da to neko objavi...

Rekoh joj da napiše pismo, što je ona i učinila, a ja ga evo nudim redakciji NSPM, jer ko zna - možda ispadne i nešto dobro iz sasvim obične priče.

Poštovana gospođo ministar,

zovem se Marija i po zanimanju sam medicinska sestra. Srednju medicinsku školu završila sam 2005. godine i do današnjeg dana u radnoj knjižici nemam upisan ni dan radnog staža...

Pripadnik sam većinskog, srpskog naroda iz porodice sa više dece. Mada smo građani Republike Srbije već petnaestak godina, izgleda da smo ovde još uvek "novi", tj. još nismo uspeli da naučimo sve lokalne običaje, već samo neke - otuda i ovo moje obraćanje vama.

Uostalom, na "Guglu" videh da ste neuropsihijatar i profesor Univerziteta, pa verujem da vam nije problem da saslušate još jednu (za sada) tužnu priču.

Dakle, u osnovnoj školi bila sam odličan đak, majka mi je medicinska sestra, pored nje sam se "zaljubila" u taj poziv i odlučila sam da mu se posvetim. Nakon položenog prijemnog ispita (koji uzgred budi rečeno uopšte nije lak), provela sam četiri divne godine učeći i družeći se sa vršnjacima.

Nakon mature polio me prvi hladan tuš: Na birou za zapošljavanje mi je rečeno da je super što sam se odlučila za baš tu humanu i deficitarnu profesiju, ali da slobodnih radnih mesta nema, da će me pozvati čim nešto bude... Na moje pitanje kako je zanimanje medicinske sestre deficitarno ako su sva radna mesta popunjena, ljubazna službenica je odgovorila da "se zna kako se do radnog mesta dolazi i šta bih ja htela - juče sam maturirala a već bih da radim... Neka sačekam, i Bog dušu čeka. Uostalom - nisam jedina."

Izašla sam iz zgrade zbunjena ne verujući da sam dobro čula; u medicinskim ustanovama nedostaje sestara i tehničara, ali neko neće da ih zapošljava?!

Kod kuće mi je objašnjeno zašto. Zato jer bolnice imaju mali budžet i ne mogu da plate i ljude sa stranačkih lista (majstore, vozače, nosače, spremačice, administrativce...) i stručno medicinsko osoblje. Na moje dečije i naivno pitanje - pa je li narod gradio bolnice da bi imao gde da se leči ili da bi stranke imale gde da zapošljavaju svoje lepioce plakata i nosioce transparenata - odgovoreno mi je da to traje već duže vremena, ali nisu hteli da me opterećuju problemima odraslih...

Nadali su se kažu, da će se nešto promeniti nakon "demokratskih promena"; i bili su u pravu - promenilo se (kako rekoše) na gore.

U vreme one jedne stranke, kada se u radni odnos poprimaju svi stranački vojnici, postojala je šansa da se na preostala radna mesta prime i neki koji nemaju veze sa politikom već samo sa strukom... Danas više nema ni toga.

Svake četiri godine menjaju se direktori zdravstvenih centara, svaki dovede nekolicinu svojih ljudi, ali oni stari, primljeni na isti načen ne dobijaju otkaz... Ne, oni ostaju na "svojim" radnim mestima, a za nove se pišu nove sistematizacije i otvaraju nova, malte ne sa fotografijom kandidata koji mora biti zaposlen.

Da ne dužim, nisam uspela da dočekam ni jedan konkurs, a raspitujući se saznala sam da se zapošljavanje vrši tako što direktor ustanove bez konkursa primi na određeno vreme bukvalno koga želi ili koga mu pošalju. Naknadno se (najčešće pred izbore) raspisuje konkurs na kome se prima osoba koja već "duže vremena radi na određeno", pripadnica neke manjine, "ranjive grupe" ili dete nekog zaposlenog.

Kako ne ispunjavam ni jedan od uslova (nemam "vezu", novac a ni naviku da podmićujem - pa niko neće da me zaposli bez konkursa, Srpkinja sam, a ni jedan bliži rođak mi (više) nije zaposlen u zdravstvu) - da ne bih pozaboravljala i ono što sam u školi naučila - odlučila sam da upišem Visoku strukovnu školu (nekada Viša medicinska škola). Paralelno sa studiranjem, radila sam kojekakve poslove, po menjačnicama, pekarama... Upoznala sam dečka, uzeli smo se i dobili ćerkicu... U međuvremenu sam diplomirala na pomenutoj Visokoj školi i pomislila da ću lakše doći do zaposlenja; nažalost - opet sam pogrešila, diploma visoke škole mi nije prednost kod konkurisanja već hendikep. Tako najzad i ja postadoh "ranjiva" osoba; diploma mi je postala smetnja jer me sada već i sekretarice sa vrata kabineta vraćaju kao previše kvalifikovanu za radno mesto medicinske sestre!

Naravno, mesto strukovne sestre za koje sam stvarno kvalifikovana mogu samo da sanjam bez radnog iskustva, i tako...

Poštovana gospođo, nadam se da vas moje dosadašnje pisanje nije previše smorilo pošto ima toga još, a najinteresantnije tek sledi.

Videla sam vas na televiziji i rekla bih da ste negde - vršnjakinja moje mame... Koja mi je jednom prilikom rekla da "u vaše vreme" nije bilo moguće vanredno završiti srednju medicinsku školu. Da je to uvek bila elitna škola, u koju su se upisivali najbolji učenici, gde se mnogo pažnje posvećivalo praksi, da su retki maturirali sa odličnim uspehom, a oni koji ipak jesu - da su bez problema upisivali fakultet koji god su hteli... Eto, i ja sam je završila sa vrlo dobrim uspehom ali nisam imala nameru da studiram jer smo kao što rekoh "ovde novi", iza mene ima još dece koju treba školovati i tako... I bila sam ponosna na sebe; planirala sam da se zaposlim pa da upišem nešto, da sama sebe školujem.

Međutim, šta se desilo?

Mnoge devojke iz moje generacije su ostale nezaposlene, neke su se udale i posvetile porodici, neke su sreću potražile u inostranstvu a neke u prekvalifikaciji.

Na radna mesta na koja smo mi računale, primljene su neke druge osobe; one koje su bile nešto pametnije, sposobnije, visprenije ili droljastije od nas - maturantkinja elitne škole. One se nisu smarale uzimajući privatne časove za prijemni ispit. One nisu probdele desetine noći nad knjigama iz anatomije, psihologije, nege, one su upisale trogodišnje škole za frizerke, konobarice, izrađivačice gornjih delova obuće... Nakon uspešno završene škole, te pametnice u istoj školi upisuju tzv. "četvrti stepen" gde nisu obavezne ni da znaju ime razrednog starešine već samo da uplate toliko i toliko po ispitu koji je naravno - formalnost (jer kakvu štetu može da napravi frizerski tehničar!?). Ali one, ljubi ih majka, i ne nameravaju da budu šefice frizeraja nego medicinske sestre - a to se postaje tako što novopečene VKV (ili šta već) frizerke dolaze u moju školu, uplate toliko i toliko za polaganje "razlike predmeta" (stručnih, naravno), polože ih (što je takođe formalnost jer neće one sad tražiti da upišu medicinu pa postanu doktori...) i pravac kod direktora zdravstvenog centra, koji već zna ko mu dolazi i ko ga je poslao. Da ga zaposli bez konkursa "na određeno", a kada bude prilike - zna se: Prednost ima lice koje već poseduje iskustvo.

Zašto ja Vama ovo pišem?

Verujem da sve ovo znate i bolje od mene, samo iz nekog razloga nije oportuno da reagujete. A trebalo bi da bude...

Gospođo ministar, da li ste primetili da iz ove zemlje više ne odlaze najbolji? Za njih, za genijalce se podrazumeva da će otići i njihov odlazak nikada i nije bio sporan... Strane fondacije, vlade i univerziteti će uvek moći da im ponude više novca i bolje uslove za rad nego siromašna i unakažena Srbija... Jednog dana, neki drugi Tesla, Pupin ili Milanković možda nečim epohalnim proslavi ime Srbije. Ali gospođo ministar, iz ove zemlje odavno odlaze i prosečni. Glavom bez obzira i gde ko stigne, samo što dalje odavde.

Pa da Vas pitam kad smo već tu: Ko će da leči ovaj grbavi narod ako svi lekari sa prosekom većim od 7,00 odu u kojekakve Emirate, Norveške, itd?

Ko će da predaje na fakultetima ako ovde ostanu samo podobni bez obzira na stručnost?

Znate li da je za vreme vašeg prethodnika na operacionom stolu umrla devojka kojoj su operisali čukljeve, devojčica sa kataraktom, itd? Ali da tom vašem prethodniku ni na kraj pameti nije palo da sopstvenu diskus herniju poveri nekom "renomiranom kolegi" političaru, već je turio šlajpik u džep i "zapalio" za Nemačku?

Da se "klinike" otvaraju u adaptiranim garažama, da u mom gradu trudnica kod ginekologa u Domu zdravlja može da dođe samo da je stavi na spisak svojih pacijenata "za popodne" jer nema slobodnog termina da joj zakaže u redovno radno vreme? Da je isprepadanoj prvorotkinji za praćenje trudnoće "privatno" potrebno prosečno oko hiljadu evra? I tako dalje.

Gospođo ministar,

verovatno se pitate šta sam se ovoliko raspisala, šta zapravo želim od Vas. Da vas umirim - od Vas ne očekujem i ne želim ništa.

Odnedavno učim jedan egzotičan jezik i spremam se na odlazak iz zemlje koju volim i na koju sam neizmerno ponosna. Volela bih da mogu da budem ponosna i na ljude koji se ovde pitaju, koji su gospodari života i smrti, bez kojih ni dan ne sme da svane, ali eto - nisam, njih se uglavnom gadim.

Ponosna sam na svoje roditelje koji su me na način poznat samo njima - izveli na put i naučili me da kroz život hodam uzdignute glave. Žalim što neću biti uz njih kao što su oni uz mene kada mi je teško, ali život je takav, mi smo učinili sve što je do nas da bude drukčije, ali neprijatelj je jači, Vi ste jači.

Takođe sam ponosna na braću i sestru koje neću zaboraviti i neću dopustiti da i njima zagorčavate živote. To niko nije zaslužio, kome ste vi prijatelji - neprijatelji mu ne trebaju.

Kao što rekoh - od Vas ne želim ništa. Ali kompletnoj Vladi čiji ste ponosni član želim da vam što pre zatrebaju usluge dr.sci Olivera Dulića, a da vas nakon njegove specijalističke obrade neguju prekvalifikovane izrađivačice erotskog rublja.