Parče slobodnog neba i opelo za državu

„Licemeri, licemeri“, fraza je koja mi je najčešće prolazila kroz glavu dok sam prethodnih nedelja gledao farsičnu tragikomediju koju su aktuelne srpske vlasti priredile u javnosti i medijima, kako bi zamumuljili, prikrili i relativizovali ono što je svima jasno kao dan – da su sa kriminalnom pseudo-državom Kosovo uspostavili „dobrosusedske odnose“, da su terorističku kliku koja njom vlada priznali za sebi ravnopravne „lidere i državnike“, a da su onih stotinak hiljada svojih građana koji tamo žive i opstaju prodali kao da su živa vaga na stočnoj pijaci, uz sve ostalo što se dole može prodati, pokloniti i protivpravno otuđiti. Pri tome ne znam ko mi se više gadio. Da li trojica neveštih i neubedljivih imitatora Borisa Tadića, Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića, koji su nas prethodnih dana nasumično bombardovali „boljom budućnošću“ i „povratkom u prošlost“, „napretkom i razvojem“ i „glađu i samoizolacijom“, mutnim i nejasnim obećanjima i krajnje konkretnim pretnjama? Da li šatro-opozicionari i šatro-nezavisni mediji, koji su jedva suzdržavali suze radosnice što je aktuelni Trijumvirat „ispao bolje nego što su se ikada mogli nadati“? Ili mi se stomak najviše okretao od šatro-patriota, one „tihe većine“ građana kojima su puna usta psovki na račun „lopova“, „političara“, „evropskih birokrata“ i „antisrpske politike“, da bi onda pognute glave gutali sve što im serviraju vladini telali i dobošari u liku „Kurira“, „Blica“ ili B92? Ili oni kod kojih se svaka priča o politici svodi na „gde su pare“, pa su zbog nekih „para iz sopstvenog džepa“ koje idu „švercerima i lupežima na Kosovu“ spremni da idolopoklonizuju one koji od tih istih para finansiraju svoje političke kampanje, uhlebljuju kumove, stričeve i partijske potrčke, a decu šalju na školovanje u inostranstvo. Mrtva trka.

„Moje pleme snom mrtvijem spava“, rekao je besmrtni vladika Petar II, kako bi kroz usta vladike Danila osvetlio svoje, a i naše vreme. I ne znam šta me više užasava, lakoća sa kojom se svi ti naši nominalno „patriotski orijentisani“ sugrađani uspavljuju po ko zna koji put uz otvorene laži o Kosovu, Evropi, standardu i boljem životu, ili užas koji sve nas čeka kada se ti ljudi probude, i zateknu pustoš koja je ostala iza njihovih „vođa“. Ali o tome će oni misliti sutra, a danas su spremni da razapnu na krst svakoga ko ih iz njihovog udobnog i samodovoljnog dremeža budi. Nakon mitinga kosovskih Srba u Beogradu, 10. maja, krivcima dana su (u nedostatku razbijenih izloga i ukradenih patika) proglašeni mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koje je pročitao „molitvu za upokojenje Vlade i Skupštine“, kao i penzionisani vladika Atanasije, koji je prisutnima ukazao na inherentnu vezu između beskrupulozne Đinđićeve „apoteoze Zemaljske Srbije“ (što je zvanični politički credo i sadašnjeg predsednika vlade I. Dačića) i tragičnog završetka njegove političke karijere.

Jao meni, kakva se salva grdnji, psovki i iščuđavanja sručila na onih desetak hiljada građana koji su imali dovoljno savesti da u napuštenim i izdatim kosovskim Srbima prepoznaju svoje rođake iz Krajine i Bosne, kao i sutrašnjicu svoje dece koja će isto tako lako postati neki novi zalog za neke buduće nagrade „Najevropljanin 20XX“. Isti oni koji su se do juče podsmevali svojim sugrađanima koji izlaze na proteste da „time ništa ne postižu“ jer „ne mogu da se probiju u medije“, sada su užasnuti ustali protiv „ekstremizma“ i „pretnji nasiljem“. Isti oni koji su do juče psovali Crkvu što „blago i nemušto“ kritikuje vlasti sada su se sablaznili nad „radikalizmom i govorom mržnje“ dvojice vladika. Oni koji su govorili da su protesti „kontraproduktivni“ jer „ne šalju dovoljno jaku poruku“, sada su povikali da su oni kontraproduktivni jer šalju „pogrešnu poruku“. Pa oni isti uspavani i apatični građani, one buduće ovce za klanje na oltaru Evrope i drva za potpalu u plamenu evrofanatizma, oni koji su govorili da „neće da izađu na ulice zato što je stvar već gotova“, sada su povikali da neće da izađu zato što su, zaboga, oni pristojni ljudi, koji se groze nasilja, primitivizma, netolerancije i čega sve ne.

A šta su vladike zapravo učinile? Kada su najzad izašle u javnost sa tvrdim, jasnim i istovremeno „marketinški efektnim“ istupima, odjednom je postalo bitno da se poštuje nekakav politički bonton?! U zemlji Srbiji?! Hajde da vidimo ovako – da li nam posle svake propale gej parade prozapadne NVO, mikropartije i liberalistička lovačka društva u glas poviču da to predstavlja „smrt države“? Je li transparent „Smrt državi!“ istaknut na jedinoj održanoj paradi? Je li sporno da neko prouči državi i njenim institucijama da su mrtve? Šta je onda zgrešio mitropolit Amfilohije? Valjda što je našim mrtvim političarima (tim nezasitim vampirima ovog društva, prevrtljivim vukodlacima i evrofanatičnim zombijima) očitao opelo? Ako državne institucije mogu da slave slave, mogu i opela da im se čitaju! I umesto da budu zahvalni vladici na hrišćanskoj molitvi, dok ih drugi građani pljuju i proklinju, oni su ga prozvali krvolokom i inkvizitorom? Gde je tu logika?!

A tek Atanasijevo poređenje sa Zoranom Đinđićem, kakvu je to tek histeriju izazvalo! Jer huliti protiv Boga, Isusa Hrista i Sv. Save je stvar „građanske slobode“, ali dirnuti u obogotvorenu svetinju Zorana Đinđića je nedopustivo. Zašto bi Đinđićeva smrt, poput smrti bilo koga od srpskih vođa ili kraljeva, bila tabu tema? Da ne pominjemo da je beogradskoj čaršiji vladika Atanasije bio miljenik kada je sa jednakom, odnosno mnogo većom žestinom, nekad s pravom, a nekad bez ikakvog osnova, kritikovao Miloševićev režim, da bi ga danas svi otpisivali kao „jurodivog ekstremistu“.

Osnovno pitanje je, međutim, ko daje sebi za pravo da za bilo šta kritikuje ovaj desetkovani, pregaženi i poniženi ostatak velikog narodnog mitinga iz 2008. godine, što su se izdajnicima i tiranima obratili sa kletvama, psovkama i bez belih rukavica? Odakle ta ideja da u političkoj borbi protiv najstrašnijeg političkog nasilja od „Sablje“ naovamo treba poštovati „lepe manire“ i „pravila političkog bontona“? Da li je naš narod uopšte svestan sa kakvom vrstom nasilja se mi suočavamo? Da li su svesni da naša vlast naše sugrađane predaje u ruke onih istih ljudi koji su zarađivali novac prodajom organa svojih kidnapovanih i ubijenih žrtava? Da li su svesni da su napravili politički pakt sa ljudima koji nisu osuđeni za višestruke pokolje civila, silovanja, otmice i progon samo zato što su poubijali sve svedoke naočigled onih, koji nam sad daju garancije da se to „neće ponoviti“?! Da li su naši sugrađani svesni da ih njihova sopstvena vlast tretira kao Pilipenda onu svoju kokoš, koju može prodati na pijaci kada njegovoj ženi zatreba nova marama (s tim što je Pilipendi bilo žalije kokoši, nego našim trijumvirima sto hiljada srpskih građana na Kosovu).

Gospodo draga, prošlo je vreme visprenih komentara, gorke satire i „Indeksovog radio pozorišta“. Srbija više nema svoju vlast, njom vladaju ambasadori, strani medijski tajkuni i briselska birokratija, dok na Kosovu vladaju Hašim Tači, Agim Čeku i Ramuš Haradinaj. Parče slobodnog neba u Srbiji postoji još samo nad Severnom Mitrovicom, Zvečanom, Zubinim Potokom i Leposavićem. A za odbranu to malo slobode i ono malo dostojanstva što nam je ostalo, više nema lepih manira. Jer građani Kosmeta su po našim ustavima i zakonima isto što i svako od nas. Ako su oni stoka za prodaju (eventualno prodaju na komade), onda smo to isto i mi. Danas prodaju Mitrovicu i Zvečan Tačiju, sutra će prodati Leskovac, Šabac, Užice, Zrenjanin, Niš, Novi Sad prvom ko naiđe za neki novi datum, ili neku novu „najevropsku“ nagradu. A ako se tešite da će vaša deca u rukama međunarodnih korporacija, rudarskih konglomerata, NATO regrutera i njihovih vernih medijskih halačlija „bolje proći“ od srpske dece u rukama Tačijevih „doktora Frankenštajna“, razmislite opet.

A kada razmislite, navratite u crkvu i zapalite sveću za pokoj srpske države. A onda izađite na ulice da napravite novu (državu, ne sveću)! Jer ako je neko drugi bude pravio, napraviće je za sebe, a ne za vas!