Razmišljanja o Inicijativi za spas Srbije NSPM (1)

Nova srpska politička misao je još pred Vaskrs ove godine pred javnost stavila svoju Inicijativu za spas Srbije. Mnogo ljudi je komentarisalo – uglavnom pozitivno, ali nekako su u fokus javnosti ušle druge „važnije“ teme kao: Ko će s kim u Vladu, k'o sad – SNS i DS imaju različitu politiku... Pa je jako bitno hoće li Srbijom vladati Toma, Boris ili ovaj najnoviji Toris – mutant sa interneta koga su konstruisali na vukajlija.com.

Ali, ko god da uzjaše na narodnu grbaču uskoro će biti oduvan olujom koju će izazvati kriza... Znači – opet ćemo morati da se vratimo Inicijativi kao planu za povratak sebi. Ovo su neka lična razmišljanja tačku po tačku, pa nervozne čitaoce unapred upozoravam da ima dosta toga napisano; ali kriva je kriza koja je velika pa o njoj mora mnogo da se piše... Dakle -

1. da se o najvažnijim državnim pitanjima od značaja za sve građane odlučuje neposredno demokratski, a ne unutar uskih interesnih i oligarhijskih grupa;

Prvo što treba uraditi je promena izbornog sistema – iz proporcionalnog u većinski sa onoliko izbornih jedinica koliko Skupština bude brojala poslanika. Tako će svaki poslanik zastupati većinu građana svoje izborne jedinice, bez obzira na to koja stranka ga je podržala na izborima. Niko nema PRAVO na sedenje u Skupštini, to je čast za koju se treba izboriti na izborima.

2. što hitnije raspisivanje referenduma o pristupanju EU i NATO (sa zabranom ponovnog raspisivanja u roku od 10 godina) uz obavezu svih državnih institucija da se striktno pridržavaju i rade na primeni tih odluka kakve god one bile;

Svi važni državni poslove moraju biti otpočeti plebiscitom koji jeste skup – ali je u svakom slučaju jeftiniji od primera kako se danas vodi politika. Kada mali deo društva koji ima novac i moć podržava Vladu i njen način prikupljanja investicija, dok se većina građana protivi svesna da je „dug zao drug“ – ali nema mehanizme kojima bi prisilila režim da uvažava njene stavove i potrebe.

3. unošenje u krivični zakon kaznenih odredbi protiv propagiranja secesionizma, rasparčavanja, izdaje ili okupacije zemlje, kao i o vređanju dostojanstva zemlje i nacionalne časti;

Nažalost, ono što se u normalnim društvima podrazumeva – patriotizam i briga za nacionalne interese - kod nas mora postati poglavlje Krivičnog zakonika da bi se plaćeni ili poremećeni pojedinci obuzdali u svom antidržavnom radu.

Kada američka seljačina tzv. „red nek“ odlazi u Avganistan, i novinaru koji mu na aerodromu uzima izjavu ponavlja teškom mukom naučenu mantru o „ ugroženim nacionalnim interesima i američkom načinu života...“ koje on eto mora ići da brani, desetine hiljada kilometara od kuće – to nije ništa neobično, nego je podrazumevajuće ponašanje pripadnika oružanih  snaga.

Kada nasuprot tome pripadnik oružanih snaga Srbije od agresije NATO brani svoj kućni prag – izlaže se opasnosti da ga neprijateljske agenture protivzakonito (za istrage u krivičnom postupku nadležni su jedino državni organi, nikako NVO) progone i tužakaju domaćim sudovima, i kroz medije provlače kao „optuženog ratnog zločinca“.

Na koji način država misli da motiviše bilo koga da izvršava obavezu iz Zakona o odbrani,  ako su (odlukom srbijanskih državnih organa)za hrabre i odgovorne proglašeni  oni koji su '90-tih imali pametnijeg posla od ratovanja širom srpskih zemalja,  a generalnoj sumnji da su ratni zločinci izloženi ljudi koji su se odazvali pozivu države? S tim u vezi je i tačka „4“ Inicijative.

4. oduzimanje nacionalne frekvencije emiterima i novčano kažnjavanje medija za gore navedene vrste prestupa;

5. uvođenje obaveznog godišnjeg testiranja na drogu za ministre, poslanike i odbornike, kao i za sve javne službenike (uključujući i prosvetne i zdravstvene radnike);

Vrlo koristan predlog; ako se izborimo da on dobije snagu zakona, najmanju korist koju možemo izvući je to da ćemo konačno znati jesu li naši političari samo pohlepni ludaci, ili ovo što rade – rade pod dejstvom psihoaktivnih supstanci.

6. obaveza NVO, medija i drugih organizacija, registrovanih u Srbiji, da svako finansiranje iz inostranstva posebno naznače na sajtu, u emisijama ili u štampanom izdanju, sa navođenjem iznosa i nazivom finansijera;

Žalosno je da ovakav predlog uopšte mora da bude predmet jedne ovakve Inicijative; ali građani imaju pravo da znaju šta nekog „uglednog“ borca ili borkinju za sve i svašta osim za nacionalni interes, motiviše da radi to što radi.

Građani su siti dociranja sa bilo koje strane; država je dužna da stvori uslove kako bi svaki pojedinac sam mogao da dođe u posed informacija o svakome ko učestvuje u javnom životu i utiče na formiranje javnog mnenja.

7. striktni reciprocitet u ekonomskim i političkim odnosima sa zemljama u okruženju u kojima postoji neravnopravan i neprijateljski tretman srpske robe i kapitala, kao što je slučaj u Hrvatskoj i Sloveniji;

Politika u načelu ne bi trebala da se meša u odnose na tržištu roba i usluga... Međutim, kada države o kojima je reč svoje celokupne ekonomske, diplomatske i intelektualne kapacitete angažuju na planu prodora na srpska tržišta, ne birajući sredstva, lažući i podmićujući koga god treba –nova srpska politika mora imati spreman odgovor na ponižavajući tretman srpskih potencijalnih investitora u tim zemljama. Čini mi se da je princip reciprociteta (kako ti meni – tako ja tebi) svima dovoljno razumljiv, jednostavan i efikasan.

8. smanjenje broja poslanika i podelu Srbije na 150 izbornih jedinica, u kojima se bira poslanik sa imenom i prezimenom, kao predstavnik građana, a ne stranaka; primenu istog principa i na odbornike u skupštinama opština; mogućnost smene poslanika i pre isteka mandata;

Pozdravljam svako smanjenje broja zaposlenih u vanprivrednom sektoru, pa tako i smanjenje broja poslanika Narodne skupštine. Ali ako se istovremeno sa smanjenjem broja poslanika ne pristupi i promeni izbornog sistema (onako kako se predlaže u tački „8“) – džaba krečimo... Ukoliko ostane proporcionalni izborni sistem, dovoljno je da Skupština broji 15-16 predstavnika stranaka (najbolje stranačkih lidera); „poslanici“ svejedno glasaju onako kako im šefovi narede – pa ko velim – da ušparamo još koji dinar, umesto da plaćamo bulumentu stranačkih klimoglavaca.

9. ukidanje obaveznih, besmislenih i ponižavajućih „ženskih kvota“ u svim telima i institucijama, ili, pak, uvođenje sličnih obaveznih kvota i za druge kategorije;

Nova srpska politika će neizostavno morati da se suoči i sa tzv. „ženskim civilnim društvom“.  Krajnje je vreme da se otvoreno progovori o zloupotrebama kojima tzv. „ženske NVO“  pribegavaju ne bi li za svoje čelnice ostvarile zaradu i privilegije koje im ni po kom osnovu ne pripadaju.

Priču bih proširio na tzv. „pozitivnu diskriminaciju“ uopšte,  koja je neopevana glupost izmišljena i ugrađena u klijentska društva od strane kreditora – koji imaju potrebu da žrtve (dužnike) drže u što većoj zbrci i haosu.

U zemlji u kojoj polovina radno sposobnih, zdravih i kvalifikovanih muškaraca nema posao, administracija odobrava projekte za zapošljavanje osoba sa posebnim potrebama, samohranih majki, manjina, penzionera... Gde penzionisani oficiri u naponu snage oduzimaju hleb nezaposlenima koji bi mogli da rade na poslovima obezbeđenja objekata, ali se gazdama više isplati da angažuju vojnog penzionera; ima svoje lično naoružanje, solidnu penziju (pa mu je utucavanje vremena primarnije nego zarada), a kao šlag na tortu – ne moraš ni da uplaćuješ obaveze za njega, jer ih plaća MO...

Zbog tog poremećenog stanja koje vodi u katastrofu, potrebno je usvojiti princip da je prioritet zapošljavanje najsposobnijih i najkvalifikovanijih, bez obzira na pol, rasu, veroispovest, političku ili seksualnu orijentaciju. Ono o čemu skoro niko ne govori je činjenica da žene dominiraju u prosveti, zdravstvu, dečijoj zaštiti, pravosuđu, dok polako preuzimaju primat i u organima državne uprave i lokalnim samoupravama. Poslanici i odbornici jesu većinom muškarci, ali je osoblje u administraciji koje im daje „logističku podršku“ uglavnom ženskog pola...

Takozvane ženske kvote, osim što bi za svaku normalnu osobu ženskog pola trebale da budu uvredljive i ponižavajuće (favorizuju ono protiv čega se ženske organizacije navodno bore), duboko su nemoralne i vode u konfrontaciju sa muškarcima koji se brane onako kako znaju i umeju – najčešće pogrešno.

Prirodni poredak bi trebao da izgleda tako da se država trudi da na svaki način sačuva radna mesta muškaraca koji bi od svoje zarade izdržavali porodicu, uplaćivali u fondove, pomagali sugrađanima sa posebnim potrebama, obezbeđivali socijalna davanja za nezbrinutu decu, samohrane roditelje, penzije... Naravno, ovde ne mislim da školovane žene treba da se odreknu karijere; ali pobogu – kojoj ženi je smisao života da se zaposli kao autolimar u Fijatu?!

Forsiranje zapošljavanja žena je prevara. Poslodavci jako vole da umesto drčnih, često agresivnih muškaraca spremnih da se bore za svoja prava (primer španskih rudara je najsvežiji i najočigledniji), muškaraca koji umeju da popiju pa im se otkači pesnica od koje barabi što ne da platu – uši otpadaju, kojima možda padne na pamet da se udruže u neki pravi sindikat – imaju zaposlene žene... Gde god je to moguće. Jer žene su po svojoj prirodi odgovornije prema porodici... Više brinu o troškovima, više se trude da zadovolje sve oko sebe nego što je to slučaj sa mužjacima, spremne su da (zbog porodice, daj šta daš) rade za manje novca i bez slobodnih dana samo da zadrže radno mesto... Za to vreme, njihovi muškarci koji su postali tehnološki viškovi ili nikad nisu ni radili, na sebe preuzimaju poslove koji im se ne čine prirodnim: spremanje dece u školu, odlasci na roditeljske sastanke, spremanje po kući... Oni to naravno nikad neće umeti da urade kao supruga, koja po dolasku sa frustrirajućeg posla ostatak „slobodnog“ vremena troši na popravljanje onoga što je „trapava muškarčina zabrljala“ – što je dodatno frustrira i inspiriše da se „istrese“, ali ne tamo gde treba (ispred Skupštine na primer) već tamo gde može – na članove porodice i one koji e vole... U odnosima kakvi su danas voljom kreditora i trudom zastupnika njihovog interesa ovde uspostavljeni – svi su nezadovoljni i svi gube. Muškarci su nezadovoljni svojim statusom, pošto su voljom kriminalaca i uz podršku države postali osiromašeni luzeri... Žene su još nezadovoljnije, jer im je danas pored brige za kuću („ogledalo žene“) nametnuta i briga za egzistenciju uopšte, pošto je sve više porodica gde žena jedina ima stalni posao (koji joj doduše zavisi jedino od dobre volje poslodavca)... Zbog svega toga – tema koja se nameće u ovoj tački je ozbiljnija nego što izgleda, i nije stavljena u Inicijativu da bi bola oči feministkinjama i drugim „borkinjama“ opšte prakse, već da bi se pokrenula rasprava na temu: Kako i kuda dalje?

(Nastavak sledi...)