Razmišljanja o Inicijativi za spas Srbije NSPM (2)

U prethodnom nastavku razmotreno je prvih devet tačaka Inicijative za spas Srbije NSPM-a.

10. poništavanje neustavnih i „državolikih“ (grb, zastava, „glavni grad“) odredbi Statuta AP Vojvodine i donošenje novog dokumenta koji ne bi sadržavao elemente nestabilnosti, dupliranja nadležnosti i uvećanja birokratije;

Iako u Srbiji postoji većinsko mišljenje da AP Vojvodina ne treba da ima poseban status u odnosu na ostatak zemlje, da bi se trenutno stanje promenilo prethodno se mora promeniti način delegiranja (izbora) narodnih predstavnika u vrhovnom zakonodavnom telu. Dakle, opet se vraćamo na početak, na tačku „1“ – većinski izborni sistem, tj. oduzimanje prava stranačkim rukovodstvima da u ime članstva i pretpostavljenih simpatizera kroje kapu celoj naciji.

U Vojvodini se danas odvijaju neki procesi koji vode ka neumitnoj „državnosti“ i nasilnoj secesiji – do koje će doći ako u Srbiji na vlasti ne budu snage koje će aminovati otcepljenje. Što je najgore, nosioci tih aktivnosti su Srbi uhlebljeni u organima državne i pokrajinske uprave, od kojih su neki i otvoreni eksponenti stranih interesa.

Nekadašnji komunistički funkcioneri ponovo aktiviraju pseudo-naučne teorije o „vojvođanskom“ identitetu, drže tribine na kojima lažu jedni druge o zemlji dembeliji kakva je navodno Vojvodina bila pre „jogurt revolucije“, a njihova deca i deca njihove dece – solidno uhlebljena na jaslama stranih fondova – ne propuštaju ni jednu priliku da na volej dočekaju sve centaršuteve koje im plasiraju vlasti iz Beograda i srbijanska talibanska opozicija... 

Ljudi bez ikakvih poslovnih referenci, bez porekla imovine, danas širom Vojvodine kupuju nekretnine i poljoprivredno zemljište... Niko ih ne pita odakle im pare, čime su garantovali vraćanje kredita (ako su novac pozajmili) – ne pita jer su postpetooktobarske „demokratske vlasti“ odlučile da im ne smeta ni novac narko-dilera, ni onaj od trgovine kradenih automobila, a priča se i da neki osumnjičeni za preprodaju kradenih ljudskih organa preko „svojih“ Srba grozničavo kupuju napuštene i iznenada nasleđene salaše po Bačkoj... O hrvatskim tajkunima, koji bez ikakvih problema i zazora kupuju sve što im se u Vojvodini svidi, više nema smisla tupiti plajvaz...

Pre dve godine, hrvatski ministar poljoprivrede (tačno ste pročitali: „hrvatski ministar poljoprivrede“ a ne „ministar poljoprivrede Hrvatske“) podelio je rešenja o zdravstvenom osiguranju građanima naseljenim na lokacijama „Kenđija i Korlatoš“, kao i pozive da se „natječu“ za „državne poticaje“ – što je jako lepo od njega, jedino postoji mali problem: Kenđija i Korlatoš su vikend naselja u MZ Bezdan - Bačka, Vojvodina, Republika Srbija. To je onaj deo teritorije Srbije koji Hrvatska svojata pozivajući se na promenu toka Dunava, na šta veliki prijatelj njihovog predsednika Josipovića nije imao amandman... A izgleda da ga nije imao ni budući premijer. Naravno, poklonu se u zube ne gleda, pa nisam čuo da je neko odbio poklon gospodina Čobankovića... Ali sam čuo vrlo jasno i glasno kako je Hrvatska tužna i dužna – samo su izgleda njihovi lopovi manje pohlepni od naših; i oni kad vrcaju med vole da obližu prste, ali nešto ostave i narodu u vidu puteva, subvencija, stipendija, socijalne pomoći za nezaposlene, eto – čak i građane susednih država podmićuju zdravstvenim knjižicama i podsticajima. A Srbija?  E, Srbijanci su mnogo kvarni; upropastili su Vojvodinu i sve odvukli u Beograd... Ko ne veruje – neka uporedi Đilasov i Žeželjev most.

Za to vreme, dok sve ovo prolazi mimo nas, mi se iscrpljujemo kapricioznostima i odričemo se inicijative u korist svoje štete. Da bi većina građana Srbije mogla da utiče na trendove u severnoj pokrajini – neophodno je učiniti ono što se traži u ovoj tački: „poništavanje neustavnih i „državolikih“ (grb, zastava, „glavni grad“) odredbi Statuta AP Vojvodine...“ Za početak.

11. „debeogradizacija“ vlasti koja ne bi išla na uštrb državnog jedinstva; izmeštanje pojedinih institucija i ministarstava u regionalne centre van Beograda;

Pozdravljam svako spuštanje nadležnosti na niži nivo. Nema razloga da se iz centra propisuje nešto što građani mogu da se dogovore u okviru lokalnih institucija. Princip kojeg se treba držati jeste da Vlada, prilikom predlaganja budžeta, odredi kako i koliko lokalne samouprave učestvuju u njegovom izvršenju, a da način prikupljanja sredstava i odgovornost za izvršenje prepuste lokalnim organima vlasti. Na taj način bi se izbeglo prebacivanje odgovornosti sa opštine na okrug, sa okruga na Vladu, itd. Da lokalna vlast postane vlast, a ne mesto gde partijski kadrovi nižeg ranga „peku zanat“ dok čekaju da avanzuju...

12. hitno osnivanje Srpske razvojne banke, o čemu se godinama govori, ali što se neprestano opstruira od strane stranog bankarskog lobija koji na taj način isisava ionako nedostajuća sredstva iz srpske države i privrede;

Jes' da mucam iz ekonomije, ali (ispravite me ako grešim) meni sve to deluje ovako:

Dinar je precenjen i veštački konvertibilan samo da bi uvoznici (trgovci) mogli da za što manje dinara kupe što više deviza kojima onda u inostranstvu plaćaju robu koju ovde plasiraju. Kada bi se dinar srušio na njegovu realnu vrednost (a realno je onoliko koliko je pokriven zlatom, deviznim rezervama, robom za koju postoji tražnja – naftom na primer, a ne kreditima koje NBS može da digne radi „očuvanja kursa dinara“), uvoznicima bi roba koju nabavljaju u inostranstvu bila preskupa, mislim – ne bi bila skupa njima, nego mi, ovdašnji, ne bismo mogli da je platimo.  A moramo da se oblačimo, da jedemo, pijemo, gradimo kuće, obrađujemo zemlju... Znači, ono što ne bismo mogli da kupimo od uvoznika – morali bismo da proizvedemo sami. A tu proizvodnju bi finansirala Srpska razvojna banka. Pod realnom a ne pod lihvarskom kamatom. Krediti bi se davali na osnovu priloženog biznis plana, a za tačnost podataka i predstavljenih pozicija svojom privatnom imovinom garantovalo  bi  ovlašćeno lice koje traži kredit.

Odgovarajuća  institucija, koja bi bila pošteno plaćena da izvrši procenu rizika u koji se država preko razvojne banke upušta kreditirajući neki privredni subjekat, snosila bi posledice eventualne svoje loše procene. Praktično – ako zbog obmane od strane te institucije banka (država) izgubi novac – odgovorno lice/a idu u zatvor na duži rok, imovina im se pleni kako bi se sanirala šteta... Ovo je naravno teži put od zaduživanja, ali nikad ne smemo smetnuti s uma da nam strane banke danas veoma skupo prodaju novac. Da se dugovi moraju vraćati. Da prebacivanje naših dugova na potomstvo jednostavno nije lepo i loše govori o našoj generaciji. Zahtevamo poštovanje od onih koje smo bez pitanja unapred zadužili?! Ako mene pitate – prilično bolesno. Kao dopuna ovoj „teoriji“ je sledeća tačka:

13. apsolutni naglasak na proizvodni sektor, a posebno na poljoprivredu i prehrambenu industriju kao godinama zapostavljenu, a najveću razvojnu šansu; veću orijentaciju na istok, naročito na za nas otvoreno i kompatibilno tržište bivšeg SSSR i zemalja Srednjeg i Bliskog istoka;   

14. uvođenje „kriznog“ poreza na profite stranih banaka i osiguravajućih društava;

Naravno. Svi koji posluju na tržištu Srbije treba da podnesu teret krize u kojoj se zemlja (ne isključivo svojom krivicom) nalazi. Ako im se ne dopada veći porez, neka kažu ko im je, kada i pod kojim okolnostima obećao privilegovan položaj. Da i njega upitamo za „junačko“ zdravlje.

15. obaveza poslodavca da radniku kojeg otpušta kao tehnološki višak isplati otpremninu u visini dvogodišnje radnikove plate;

Ova tačka je izazvala kontroverze, ali sve je zapravo jednostavno; mi smo kao društvo protraćili ceo dvadeseti vek. Ono za šta su se zaposleni u sređenim demokratskim državama izborili pred drugi svetski rat – kod nas se posmatra kao recidiv realsocijalizma, a ljudi koji to pominju proglašavaju se za neke „komuniste“. Kada automobilski koncern u SAD najavi otpuštanje 2000 radnika – to ne znači da će ti ljudi ostati na ulici, bez sredstava za kiriju, grejanje, elektriku... Ugovor sa poslodavcem im garantuje isplatu otpremnine za slučaj gubitka posla bez krivice zaposlenog, a socijalna služba je obavezna da im isplaćuje mesečnu nadoknadu dok ne pronađu drugi posao. Služba za zapošljavanje im traži i preporučuje radna mesta, umesto da ih (kao kod nas) „edukuje“ kako se piše SiVi i vodi glupe evidencije koje u stvari nikoga ne zanimaju.

Kod nas poslodavci (privatni ili država – svejedno) zaposlene doživljavaju kao neuko i beslovesno roblje kome, doduše, ne ograničavaju slobodu da ode; svaki razgovor o visini plate, pravima iz ugovora o radu, itd, završava se sa: „Ako ti se ne sviđa – uzmi knjižicu i idi, ima na Birou mnogo koji bi radili i za manje...“

Društvo je već platilo ogromnu cenu toga što je ogromnu imovinu koja se vodila kao „društvena svojina“ prepustilo dobroj volji i pohlepi mešetara kojima su propali ekonomisti dali „naučno“ pokriće za pljačku. Vreme je da se poslodavci prinude na poštovanje ugovora koje potpisuju sa zaposlenima i njihovim sindikatima. Obaveza da posledice svog neznanja, bahatosti i loših procena o kretanjima na tržištu sa zaposlenih preuzmu na sebe – izgleda kao dobar početak. Onaj ko nema mogućnost da utiče na upravljanje privrednim subjektom (zaposleni), ne može snositi krivicu za loše poslovanje. Gazda za sebe suvereno uzima sav profit koji firma stvori, zaposlenima udeljuje tek za golo preživljavanje. Pošteno je onda da gazda preuzme i gro odgovornosti za loše poslovanje, prestanak radnog odnosa zbog stečaja zaposlenima je sasvim dovoljna kazna.

Ali, ako vlasnik zarađuje na upropašćavanju sopstvene kompanije, tako što gasi jednu (i ostavlja dugove državi) a odmah sutradan registruje drugu firmu u kojoj će zaposliti druge očajnike – koje će onda izvesno vreme izrabljivati, zagovarati i zavlačiti dok ne objavi novi stečaj – za njega i njegovu poslovnu politiku moraju se zainteresovati državni organi, organi gonjenja pre svega. Država mora da se štiti od takvih „biznismena“ jer ona je ta koja mora da zbrinjava ljude koje ovaj upotrebi radi sticanja zarade i odbaci, ti ljudi dolaze na šaltere centara za socijalni rad i traže pomoć od države. 

Onaj ko želi da se bavi preduzetništvom i to zna da radi, od države treba da dobije svaku pomoć i zaštitu svojih interesa; ali isto tako, on mora da bude spreman da snosi posledice svog neznanja ili loših trendova na tržištu, i to ne tako što će detetu umesto Mercedesa (zbog krize) za „osamnaesti“ kupiti Opel, već tako što će deliti sudbinu onih koje je svojim lošim odlukama doveo do gubitka radnih mesta.

16. fiksno vezivanje penzija za rast plata u državnoj upravi i obrnuto;

Kratko i jasno: Penzioneri i zaposleni u državnoj upravi finansiraju se iz istog izvora, pošteno je da im nadoknade rastu sinhronizovano. Tačno je da penzioneri manje jedu, ali je tačno i to da im više treba medicinske nege koja više nije besplatna, često im je potrebna i tuđa pomoć... Dakle – predlog za vezivanje penzija sa platama zaposlenih u državnim organima je potpuno na mestu.

17. obavezna sterilizacija za silovatelje u povratu; otvaranje debate o ponovnom uvođenju smrtne kazne za najteže i posebno okrutne zločine;

Po mom mišljenju – brzopleto ubačeno u Inicijativu, u strateška dokumenta se ne unose takvi predlozi! :)

Potrebno je efikasno i za sva vremena sprečiti silovatelje da ponove (ne)delo, ali sterilizacija nije rešenje, iz prostog razloga – jer oni i ne siluju da bi se razmnožavali, već da bi zadovoljili svoje nastrane „potrebe“. Zbog toga ih treba onemogućiti oštrijim kaznama, upućivanjem na lečenje gde će im stručnjaci hemijskim sredstvima kontrolisati libido, obaveznom nadzoru onih koji su odslužili kaznu... Ali to ne biva u zemlji gde se za silovanje uz pretnju oružjem dobije dve godine zatvora, i to ne u Mitrovici ili Zabeli već u nekom okružnom zatvoru, iz koga se zbog dobrog vladanja i uz pomoć „uglednih“ rođaka na uslovnu slobodu izlazi veoma brzo.

Princip koji treba da se primeni kod izvršilaca krvnih a naročito seksualnih delikata je sledeći: Ako si silovatelj ili ubica, u tvojoj glavi nešto ne funkcioniše kako treba, znači – treba te ili izolovati od normalnog sveta ili lečiti. Ni jedno ni drugo se ne može provesti za godinu-dve dana: prvo – jer ti godina iza rešetaka samo dobro dođe kao odmor od stvarnog sveta, pa izlaziš taman kad ti „robijanje“ dosadi, a drugo – jer je za samu dijagnozu, tj. defektažu kvara potrebno mnogo vremena. Znači, psihijatrijsko posmatranje i lečenje u ustanovi treba da traje više godina, čini mi se da je pet minimalno prava mera. Ono jes' da je to trošak za društvo, ali kakve smo sve troškove podneli u zadnje vreme, mislim da bi nam se ovaj (izolacija i lečenje silovatelja) vrlo brzo isplatio. Druga priča koja zahteva otvaranje posebne teme su psihijatri koji svojim pacijentima olako daju ateste „izlečen“. Za njih treba doneti poseban zakon, jer štete koje oni mogu da naprave zbog par stotina evra su nemerljive.

18. zabrana homoseksualne propagande i promocije među maloletnim licima;

Pozdravljam i podržavam. S tim što bih zabranu proširio i na sve druge promocije seksualnosti. 

Maloletna lica imaju sasvim dovoljno predmeta za razmišljanje, lupanje glavom i opredeljivanje oko toga ko je bolji, „gej“ ili „strejt“ im treba kao čir. Nije mi poznato da je neki prosečno inteligentan adolescent u moje vreme ostao seksualno neopredeljen, uprkos činjenici da nismo imali ovakav pritisak natrćenih manekenki ili produhovljenih homosa... Dakle ostavimo decu na miru, oporezujmo sve što promoviše nemoral, nerad, kriminal, drogu, pokažimo im da se devijantna ponašanja ne isplate, da je društvo spremno da sankcioniše pojedince i grupe koji nameravaju da zarađuju na njihovoj mladalačkoj zbunjenosti i želji za istraživanjem nepoznatog. 

Ali, da bismo u taj posao mogli da krenemo, prvenstveno moramo da se oslobodimo podaničkog položaja prema onima koji nas kreditiraju, od čijih tranši živi pola nacije.

19. obavezno korišćenje ćirilice kao ustavom propisanog pisma u svim oblicima javne komunikacije (osim za nacionalne manjine);

Ova obaveza itekako postoji, jedino što je sporno je tzv. „ravnopravnost“ pisama; problem je naime što se stečena prava pojedinca ne smeju umanjivati, a neki pojedinci, naši sugrađani, u prošlosti su stekli pravo da ne znaju ćirilicu. Međutim, to njihovo „pravo“ ne ograničava državu i njene organe da sva svoja pismena svim svojim građanima dostavlja isključivo na ćirilici. Pošto državni organ ne može da zna kako se koji građanin u kom trenutku nacionalno opredeljuje, on svima piše ćirilicom, a lice koje ne zna da pročita pismeno ima pravo da od tog državnog organa u formi prigovora zatraži da mu se obrati na jeziku i pismu koje mu je razumljivo. Prigovor bi naravno zadržao pravni posao za vreme potrebno da se prigovaraču odgovori. Mislim da bi potvrda saveta određene nacionalne manjine ili kopija važećeg ličnog dokumenta gde se vidi nacionalnost prigovarača bile dovoljne za dokazivanje opravdanosti nepoznavanja ćirilice. Za slučaj da neko neosnovano prigovara kako bi opstruisao neki pravni posao – treba predvideti novčanu kaznu dovoljno visoku da ga se od takvih aktivnosti odvrati.

Dakle, maksimalno poštovanje stečenih prava pripadnika nacionalnih manjina, ali istovremeno poštovanje obaveze države da zaštiti prava većine.

20. obavezna osnovna vojna obuka u trajanju od tri do šest meseci. 

Tri meseca su sasvim dovoljna da bi se regrut – vojni obveznik obučio osnovnim vojničkim veštinama. Uostalom, osnovna pešadijska obuka „u moje vreme“ trajala je 52 dana.

Ali, prvenstveno treba promeniti zakon o odbrani, u kome se moraju definisati i razgraničiti pojmovi vojni obveznik i vojna obaveza. Danas imamo jedan galimatijas za koga se „iz aviona“ vidi da nije naših ruku delo, da su ga pravili zlonamerni stranci a da ga je predložio i progurao kursadžija iz Kvantika – aktuelni ministar odbrane, Dragan Šutanovac.

Zakon mora da se promeni u smislu uvođenja obavezne vojne obuke za sve državljane Srbije bez obzira na narodnost, pol, rasu, versko ili seksualno opredeljenje. Nadležni državni organi (regrutne komisije) odredili bi vrstu i meru obuke za svakog  pojedinca. Posle završene vojne obuke, obveznik se upućuje u vojno teritorijalni organ u mestu prebivališta koji mu određuje ratni raspored i jedinicu u kojoj će nastaviti obuku. Mesec dana godišnje bi bilo sasvim dovoljno. Postoje poligoni i razna druga mesta širom zemlje gde bi se mogli podići šatori u kojima bi vojni obveznici boravili i radili. Boravak u tim kampovima bi im bio plaćen od strane poslodavca, a nezaposleni bi za angažovanje bili plaćeni iz budžeta Ministarstva odbrane. Uniforme i intendantsku opremu svaki obveznik bi nosio kući i bio bi dužan da se o njoj stara, a u slučaju neposredne ratne opasnosti obveznicima bi se delilo i lično naoružanje – naravno bez municije.

Aktuelni zakon o odbrani pun je nelogičnosti i evo, priznajem, bilo mi je mučno da ga čitam do kraja; imamo na primer vojnu obavezu u rezervnom sastavu ali nigde ne piše ko bi trebalo tu obavezu da sprovede? Valjda oni koji su već odslužili vojni rok?! Budući da već nekoliko generacija vojnika nije otišlo na osnovno osposobljavanje, čini mi se umesnim pitanje: „Kako se u rezervni sastav može uputiti lice koje ne zna s koje strane puška puca?“ Ili će nam Nacionalna garda Ohaja poslati svoje, obučene vojnike da nas brane ako nas ko napadne?

Osim ovih dvadeset tačaka Inicijative za spas Srbije postoji još nekoliko važnih pitanja o kojima treba postići dogovor. Promena načina na koji se deli pravda – na primer.

Ovo su samo neka moja lična razmišljanja o dokumentu koji je ponudila NSPM. Pozivam komentatore da se uključe u debatu, kako bi se na osnovu ovih dvadeset tačaka izradila jedna sveobuhvatna strategija za stvarni spas države. Onaj ko ne vidi da smo u problemu, da se ugledamo na loše uzore, da kad idemo pogrešnim putem – što više novca, vremena i truda uložimo – samo ćemo brže stići na pogrešno mesto – ili je slep kod očiju ili je zadrt u svojim zabludama. Takođe pozivam sve učesnike da pokušaju da izbegnu sitne pakosti i diskvalifikacije tipa: „Ovo je nepismeno, nerealno, sve se odlučuje na drugom mestu...“

Autor se ne kandiduje za NIN-ovu nagradu nego želi da sa čitaocima podeli neke svoje utiske, trudeći se pritom da bude što razumljiviji; može biti da je nešto nejasno – o tome ćemo detaljnije ispod teksta...

Budimo realni – tražimo nemoguće. Misli li iko da je Radomir Nikolić svog sina ikad zamišljao kao predsednika države? Bogami – ene ga predsednik. Dakle, nebo je granica.

Tačno je da se mnogo odlučuje na „drugom mestu“, ali pristajanjem na to bez glasa protesta ili barem pokušaja otpora postajemo saučesnici u sopstvenoj propasti. Jer kako god da okrenemo – ipak, MI smo ti koji izlazimo ili ne izlazimo na izbore, glasamo ili ne glasamo, biramo ili razočarani odustajemo... Ko nam je dao pravo da tri hiljade godina posle Platona budemo „politički idioti“?

Naši stari su nas gnjavili svojim pričama o ofanzivama i čekanju saveznika (kako ko i kako koga)... Oni su se borili ili su barem pokušavali da se bore. O čemu ćemo mi sutra pričati svojim unucima? Kako nas kao beslovesnu marvu niko nije pitao ni za šta? Kako smo državu koju su nam drugi ostavili, poklonili onima koji im je svojevremeno nisu mogli oteti?! Jesmo li već na dnu?

I ako jesmo – možemo li se sa njega odraziti prema površini septičke jame ili nam je suđeno da se u njoj udavimo?