SAO Kosovo i Metohija

Mediji su prekjuče objavili vest da su predstavnici četiri opštine sa severa Kosova i Metohije, većinski naseljene srpskim stanovništvom - osnovale "privremenu skupštinu Kosova i Metohije" čime, kako je objasnio izabrani predsednik tog tela, brane ustavni poredak Republike Srbije i Srbiju uopšte. Zvanični Beograd je ovo, najnovije organizovanje sopstvenih građana i njihove prve odluke osudio nazvavši ga "pravljenjem fatamorgane", koje ne doprinosi boljitku i evropskoj perspektivi zemlje.

Očekivano, drugosrbijaški mediji su se iz svojih razloga pridružili napadu na "avanturiste koji destabilizuju ceo region", a većina komentatora patriotskih glasila događaj je  pozdravila egzaltiranim podvriskivanjem. Međutim, kao neko ko pamti duže od prosečne srpske kokoške, moram da podsetim na par sitnica...

Davne 1991. godine srpski, po važećem ustavu SFRJ jedan od dva konstitutivna naroda Socijalističke Republike Hrvatske našao se u  problemu sličnom ovome koji danas opterećuje kosmetske Srbe; demokratska "gibanja" u istočnoj Evropi dovela su do potresa i na jugoslovenskoj političkoj sceni, federalne vlasti se (kako ko) uglavnom nisu snašle i aktiviralo se nekoliko separatističkih pokreta u pojedinim članicama federacije. Jedan od takvih pokreta je bio i HDZ (Hrvatska demokratska zajednica) na čelu sa bivšim komunističkim generalom Franjom Tuđmanom; koketiranjem sa ustašlukom, falsifikovanjem istorije i angažovanjem lobista širom sveta, hrvatski separatisti su u jednom momentu došli u situaciju da pobede na prvim demokratskim izborima, na stranu pobednika prevedu komunističkog konvertita Ivicu Račana (koji je uzgred budi rečeno, HDZ-u uknjižio i sve glasove "urbanih Srba" koji su pokušali da ispadnu pametni, pa su odbili  da glasaju za  "seljačine iz krajiških vukojebina i pročetnički" SDS) i praktično - preuzmu kompletnu vlast u republici – jednoj od članica federalne Jugoslavije. Nakon nekih kontroverznih odluka hrvatskog Sabora, po pravilu praćenih šovinističkim napisima po medijima (koji su često išli do otvorenog rasističkog trabunjanja hrvatskih uglednika) - Srbi iz delova Hrvatske gde su činili većinu stanovništva, odgovorili su konstituisanjem "svojih" organa - Zajednice srpskih opština, Srpske autonomne oblasti Krajina i konačno Republike Srpske Krajine.

A onda je otpočeo prljavi i krvavi ples u režiji stranih centara moći, domaćih izdajnika i stranih plaćenika, uz zdušnu podršku nedoraslih i neodgovornih srpskih politikanata koji su jurnuli na vlast kao muve na ono o čemu se uglavnom ne piše na pristojnim mestima. 

Ono što ovde želim da istaknem je analogija sa situacijom na Kosovu i Metohiji danas.

- U aprilu '91. godine "tamo" smo imali Socijalističku Republiku Hrvatsku – de iure članicu SFRJ, a de facto - otcepljeni deo teritorije suverene i međunarodno priznate države, gde jedan separatistički pokret pokušava da uspostavi svoje vrednosti i svoju vlast na celoj teritoriji, bez obzira na mišljenje većine građana koji žive "diljem" te teritorije.

- Danas, jula 2013. "ovde" imamo Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija po važećem Ustavu Republike Srbije - neotuđivi deo Republike Srbije, faktički - nezavisnu državu koju je pored (pre)više članica UN puzajući i prikriveno, bezobrazno obmanjujući sopstvene birače priznao i režim u Beogradu. Kao i nedavno u Hrvatskoj, danas širom južne srpske pokrajine odmetnuti predstavnici većinskog naroda (u ovom slučaju nacionalne manjine kao komunističke konstrukcije) pokušavaju da uspostave etničku majorizaciju i vlast na celoj teritoriji svoje "države".

- Pre mnogo godina - 1. aprila 1991. godine, pokušavajući da za svoj (i opštesrpski) interes snažnije veže srbijanske vlasti i saveznu državu, Skupština SAO Krajine donela je deklaraciju o istupanju iz sastava Hrvatske i priključenju Srbiji radi ostanka u sastavu Jugoslavije. Razlika između te deklaracije i ove "kosovske" sastoji se samo u tome što je onu Slobodan Milošević ignorisao i bagatelisao, dok se o ovoj aktuelni režim u Beogradu izjasnio – odbacivanjem. 

- Ko je u kom slučaju postupio poštenije – Miloševićeva ili Vučićeva ekipa, tema je za posebnu raspravu; ono što je pre dvadesetak godina moglo samo da se pretpostavlja (ali teško da se u to poveruje), da će Srbi iz Srbije uglavnom mirno poput blaženih ovčica gledati kako im sunarodnike vojne penzionere u Splitu "procesuiraju" kao "suradnike KOS-a i četničke snajperiste", ubijaju osječke domaćice kao "zapovjednike ćetnićkih crnih trojki", divljanje Merčepovih saboraca po Vukovaru, srbijanski režim već dva dana saopštava kosovskim Srbima u brk: Srbija ne stoji i nikada (više) neće stati iza vas! Lično, na tome sam im zahvalan.

Pre mnogo godina, mlad i zelen kao što rekoh - nisam mogao da poverujem da Srbija neće stati iza pobunjenika iz Knina; pa pobogu braćo - podržavali smo PLO protiv izraelskog terora, Mugabea, Nkomoa, Sihanuka, Kastra... Kako to mislite - nećemo podržavati deo svog naroda koji neće da ga drugi odvedu i ograde u neke nove granice, koji nas gleda kao najbliže i želi da ostane s nama u istoj državi?! Ispalo je da su nam Nkomo i Sihanuk uvek bili bliži od Babića, Opačića, Raškovića i drugih Krajišnika... Uostalom, kakvo je to prezime Babić, k'o neka baba (njega smo se prvog odrekli)?! Kastro - to tako svetski zvuči, mislim - nekako je melodično, kad samo izgovoriš "Kastro" odmah ti se pred očima stvore palme, tompusi i čokoladne lepotice koje trče nepreglednom peščanom plažom, ma celokupna latinska kultura i onaj... komi fo... Kad kažeš "Kozomara, Derikrava ili Cijuk..." to asocira na diple, prst u uhu i snošaj sa divokozom, fuj...

Što je Kastro stranac a Rašković naš akademik - nema veze; naštancovaćemo mi akademika kolko nam god zatreba, nismo mi Francuzi da ih imamo samo sto živih glava; pa mi i patogene u mleku suzbijamo uredbama Vlade a da ne možemo proširiti Akademiju kad nam zatreba, hihihi...

Šta se promenilo dvadesetak godina kasnije?

Samo to da nas režimi više ne "muljaju" već nam u brk krešu da oni imaju svoju "agendu", svoje obaveze, da će ih sprovesti bez obzira na to šta mi kao njihovi glasači o tome mislimo; neki kažu da je to sasvim OK, budući da su ih na vlast i doveli ti koji su im napisali agendu a ne mi kao što smo do skoro neosnovano tripovali. Ali, čak i da je tako, imamo li mi, većina građana Srbije, većina Srba pogotovo, pravo da budemo saučesnici u etničkom čišćenju Kosova nakon koga će preostali Srbi konačno postati samo ikebana na Tačićevom stolu, koju će poturati pod nos gostima iz EU i stranim donatorima?

Jer, ovo što se prekjuče desilo u Zvečanu je uvod u neku kosovsku operaciju "Oluja"; da i Šiptari pobede u nekom ratu, da i oni nad Srbijom istresu svoje usrane gaće.

Zar je moguće da nas magistra vitae ničemu nije naučila?

Ako stvarno nije, evo da nam ja kažem; scenario je sledeći, pa ko objavi - objavi, ko neće - greh na njegovu dušu, ja svoju (i ovako) spasavam:

- Nakon proglašenja Privremene skupštine AP Kosovo i Metohija  šiptarske poglavice iz Prištine će zatražiti od svojih "beogradskih partnera" da utiču na Srbe sa "severa" da se "urazume i prihvate realnost".

- Pošto ih ovi naravno neće poslušati, sve uzdajući se u one koji su ih u samoorganizovanju  podržali (ujedinjene komunističko-ravnogorske patrijote srbske), Tači će se požaliti svojim "evropskim saveznicima" da beogradski partneri opstruišu i sabotiraju implementaciju sporazuma odbijajući da kosovskim Srbima zavrnu uši i privedu ih poznaniju prava jačeg. 

- Onda će Lepa Kata u Brisel pozvati Dačija i Vučija pa zavrnuti uši njima i staviti im do znanja da se sporazumi čiji je autor EU moraju poštovati ako im je stalo do datuma.

- Onda će se ovi vratiti u zemlju, pa će Alek the fajter još na aerodromu preko b-92 i Blica obnarodovati kako je još Veber napisao da datum nema alternative...

- Sa konferencije za štampu u Kosovskoj Mitrovici njemu će odgovoriti lično Marko Jakšić, ovome Borko Stefanović... Tačić će uzeti satelitski telefon i upitati Stejt dipartment šta da radi, a oni će mu odgovoriti sa: „Pitaj Čekua i Ademija, a možeš i Josipovića.“

-  Kao prosečni Balkanac koji bolje čita između redova nego kako je napisano, Tači će pravilno razumeti nemušti jezik imperijalne diplomatije i na sever Kosova iskrcati desant tzv. Kosovskog zaštitnog korpusa i specijalne policije. Srbijanska Žandarmerija neće imati amandman, a Vučić će sazvati konferenciju za štampu na kojoj će oštrim ali biranim rečima osuditi "jednostrane poteze Prištine". 

-  Dači se neće izjašnjavati jer je opšte poznato da je isti pametniji kad  peva, a kako desant na Srbe čak ni u Srbiji još uvek nije  razlog za pesmu - Ivica Tončev će posavetovati premijera i imenjaka da ćuti. Barem dok stvar ne legne.

- Za to vreme, "najugledniji Srbi" će službenim automobilima zakrčiti "kontrolne punktove na administrativniom linijama" žureći za Beograd da dovedu pomoć, a oni manje ugledni će se buniti što ovi koji godinama od svog "srpstva" prave biznis i u bežaniji traže privilegovan položaj.

Sirotinja raja će povaditi "guje iz potaje", puščice i poneku zolju zakopanu i sačuvanu od '99. pokušati da pruži otpor, ali će nažalost brzo biti "neutralisana" odlučnom akcijom kosovskih bezbednosnih snaga uz obaveštajnu i stručnu podršku mirovne misije EULEKS i KFOR. Jedan broj "od nacionalista i kriminalaca izmanipulisanih Srba" biće "eliminisan", jedan broj "priveden i procesuiran" a najveći broj će se go i bos razbežati po okolnim čukama, pokušavajući da se dočepa administrativne linije i centralne Srbije.

- Porodice onih koji su ostali da brane vekovna ognjišta kroz Srbiju će pratiti sažaljivi, ali i prilično nezainteresovani pogledi sunarodnika. Njihovu tragediju režim će iskoristiti kako bi otvorio još par desetina direktorskih radnih mesta u centrima za zbrinjavanje raseljenih lica za "vojnike partije"... Njihov težak položaj i očekivanu humanitarnu katastrofu vlast će pohitati da iskoristi kako bi se očešala za nove donacije i novu ugradnju kod "međunarodne zajednice"... Koja će sve to platiti bez glasa protesta,  jer za njih je svaki dolar ili evro koji pošalju na Balkan - unosna investicija. Oni imaju strategiju...

-  Na patriotskim internet portalima autori i komentatori će se nadmetati u tome ko će sočnije opljunuti licemerje EU i SAD, aktivisti SRS će bacati kletve, a DSS će izdati saopštenje u kome će stajati da se "nažalost obistinilo ono na šta smo ukazivali više od trinaest godina", ali deo odgovornosti  snosi i deo srpskog naroda koji je na izborima iracionalno glasao protiv mudre i nacionalno odgovorne politike političke i vojne neutralnosti koju je smislila i patentirala upravo ta stranka. 

-  Neke od vladika SPC će preduzeti ekstremne mere pa će na zlikovce koji progone nedužni srpski narod baciti anatemu i večno prokletstvo, dok će oni staloženiji i evropskoj politici veštiji arhijereji organizovati moleban (pod uslovom da tih dana nema nikakve svirke na Ušću) i litiju.

-  U Utisku nedelje, šampanjac će otvoriti Vesna Pešić i Nenad Prokić, ne obazirući se na upozorenje voditeljke da bi ta siromašna televizija mogla biti izložena prekršajnom progonu pošto je konzumiranje alkohola na TV zabranjeno... Ima se - može se.

Šta može da se uradi da bi se ovaj katastrofični scenario predupredio? Najpre, treba se pozvati na iskustva pametnijih od sebe, pa kao što kad švajcarski bankar skače kroz prozor treba skočiti za njim ne pitajući zašto on to radi (jer se podrazumeva da švajcarski bankari rade samo za sebe korisne stvari), tako ovoga puta treba konsultovati mudrace poput - Sun Cuvua... Koji kaže da je strategija bez taktike predugačak put ka pobedi, dok je taktika bez strategije najkraći put u siguran poraz.  Koji takođe tvrdi da onaj ko nije svestan svojih mogućnosti (i ograničenja) nema nikakve šanse za pobedu...  Ako se složimo da je autor u pravu (mada nije Srbin) - kao prvo bismo morali da odgovorimo na pitanje jesmo li mi, Srbi, uopšte sposobni da se dogovorimo o najmanjem zajedničkom sadržaocu svih srpskih pregnuća?  Pa ako jesmo - da pristupimo pravljenju strategije i odabiru tima koji će biti zadužen da smisli taktiku kako ostvariti minimum ciljeva.

Ako pak nismo - da se mi lagano razilazimo; jer u tom slučaju, prava mera Srbije je nekadašnji Beogradski pašaluk, pošto je nedostatak konsenzusa o sitnici kao što je najmanji zajednički  dokaz da mi jednostavno nismo državotvorni narod i da ne bi trebalo da se pletemo pod nogama ozbiljnog sveta.

A za početak, teme o kojima treba da se izjasnimo - jasno i glasno a ne u obliku suvoparnih analiza ili bogomoljačkih tirada su sledeće: 

Imamo li toliko čojstva  da iz daleke Australije, SAD, Kanade i drugih mesta na koja smo odselili jer nismo imali junaštva  da poginemo na svom pragu u Krajini, Bosni, Hercegovini, Kosovu, mudro odćutimo - umesto što preplašenu i obeznađenu srpsku sirotinju na severu Kosmeta kuražimo da istraje na putu koji smo sami prošli? Ako već nismo toliko solidarni da pritegnemo obojke i lično im pokažemo šta treba da rade i kako da se ponašaju.

Mi, Srbi bez mane i straha, borci koji nismo umeli da izgubimo nijednu bitku ali smo izgubili sve ratove u koje su nas poslali, šta ćemo mi preduzeti da sprečimo opisani scenario?

Imamo li pameti i snage da se okupimo a da ne pitamo odakle sredstva i ko će to da plati (jer čim počne priča o novcu, samo je pitanje trenutka kad će se Srblji pohvatati za vratove) pa da upitamo režim ko ih je i kada ovlastio da nas sramote i poklanjaju ono što nije njihovo? Je li moguće da oni koji godinama primaju vojne penzije ne mogu da odvoje 50-ak evra za dolazak u Beograd i pozivanje varalica na odgovornost? Kažu knjige, neki stari Srbi, svojevremeno su poslednji dolar davali za šipkartu  od Amerike da bi stigli u Solun i priključili se Srpskoj vojsci... Drugi su prepešačili Beringov moreuz i Sibir, stigli u Odesu i upisali se u Jugoslovensku diviziju... Treći su išli da brane špansku republiku od fašizma u ekspanziji... Je li moguće da je  današnjim Srbima sopstvena guzica ispred, a ne iza svega? Za početak, da zanemarimo sve dotirane organizacije i udruženja koje se bave "boračkim pitanjima", pravima i zavičajne klubove... Organizacija veterana o kojoj govorim bi okupila sve koji su ovu državu na bilo koji način zadužili (osim naravno onih koji su je zadužili kreditima), bez obzira na njihovo članstvo u političkim strankama, NVO, sportskim ili ribolovačkim društvima. Moramo da se okupimo ad hok kao bivši ratnici (i oni koji dele naše vrednosti) i da od države zahtevamo odgovore za čije babe zdravlje su nas slali da ubijamo ili budemo ubijani, sakatimo ili budemo osakaćeni, da bismo  danas došli u poziciju da ono što smo oteli bajonetima i sačuvali rekom krvi - benevolentno poklanjaju ili krčme nadobudni potomci komunjarskih podrepina i Čan(a)k-oliza. 

Mada smo izopšteni iz društva nametnutom političkom korektnošću i "miroljubivom politikom" koju vode svi srbijanski režimi od Tite do danas, činjenica je da smo za sopstvenu marginalizaciju krivi i sami. Umesto da pomenutim podrepinama i čankolizima demonstriramo junaštvo i škrgut zuba, mi smo se povukli u samoizolaciju, pišemo blogove ili tražimo tajkune koji bi blagoizvoleli da nam štampaju knjigu rodoljubive poezije. I krijući se po internetu, pišemo šta bi radili da nam je štogod da budemo "vlast samo mesec dana".

Srbija je danas ugroženija nego ikad u svojoj istoriji.

Srbe i Srbiju, dosad su nadali i jači i oni koji su mislili da su jači... Od njihove sirove snage i gluposti naši preci su se uspešno junački odbranili i u amanet nam ostavili najlepše mesto na svetu  da na njemu podižemo svoje potomke. Danas, nakon Srpske revolucije,oslobodilačkih ratova i osvete Kosova, nakon odbijanja ultimatuma jedne imperije i herojskog vaskrsa srpskog naroda i njegove vojske, nakon 27. marta i svrstavanja na jedino ispravnu stranu - ova generacija je "postigla" da joj se najkvalitetniji pojedinci razveju po svetu na ponos i polzu pametnijih od nas... Lekari, inženjeri, umetnici koje smo mi odnegovali "od kile mesa", odškolovali na univerzitetima koje smo mi gradili danas su srećni ako mogu da nađu posao konobara u zemljama koje su neki drugi narodi, mudriji, svesniji i odgovorniji od našeg uredili po svojoj volji, i za svoje potrebe. 

Danas, neprijatelj na Srbiju ne juriša na bojnim atima niti škripeći gusenicama tenkova... Današnji neprijatelji pokušavaju i uspevaju da saborce za svoje podmukle planove nađu među nama samima. Pitanje izdaje otadžbine i nacionalnih interesa je toliko relativizovano da se mnogi Srbi nadmeću za titulu "najveći izdajnik i strani plaćenik", pošto je titula "izdajnik" postala propusnica u VIP društvo odabranih, prosvećenih pojedinaca, disidenata koje neprosvećena većina sprečava da se ostvare kao ljudska bića, a "strani plaćenik" vas svrstava u red uspešnih menadžera (ne bi to stranci plaćali da ne vredi). Resetovanje osnovnih vrednosti nacionalne države, dovelo je do toga da se iscrpljujemo na pitanjima da li čovek koji nije kršten po pravoslavnom obredu može biti Srbin, umesto da raspravljamo o tome ko je zakazao kada šiptarski lopovi sa Kosova prelaze na teritoriju opštine Kuršumlija, ruše hrastove, otimaju stoku i onako retkim seljacima koji odatle nisu odselili, dok se srbijanska Žandarmerija bavi traženjem ćupova sa zlatom i smišljanjem šupljih zakletvi. Ko je taj koji je slagao Skupštinu kada je napisao da su dugovi Fonda za zdravstvo 13 mlrd rsd, a zapravo oni iznose pet milijardi i gde je predviđeno da ode onih osam milijardi razlike koje su trebale da budu oguljene sa grbače retkih poreskih obveznika Srbije i mnogih građana koji plaćaju nepotrebne takse... I tako dalje.

Ali, da bismo uopšte došli u situaciju da ova i mnoga još ozbiljnija pitanja krenemo da postavimo, najpre je potrebno da se organizujemo i umrežimo; a da bi nam neko i poverovao, prvo mora da zna s kim ima posla. Dakle, ne sa internet "nikovima" već sa konkretnim ljudima koji imaju ime, prezime, profesiju i čin (ako je reč o bivšim vojnicima), koji imaju hrabrost da stanu pred sagovornike i preuzmu odgovornosti za svoje reči i dela.