Šta je ambasador Kirbi hteo da nam kaže

Uveren sam da postoji više razloga zašto intervju sa američkim ambasadorom Majklom Kirbijem, koji je Politika objavila 22. marta o.g., prividno o Ukrajini, a suštinski o Srbiji, ne bi trebalo olako da prođe u srpskoj javnosti bez komentara i kritičkog osvrta. Pre svega, može se opravdano postaviti pitanje kome i u koju svrhu treba da posluži sama činjenica da se američkom  ambasadoru upravo sada, pred formiranje nove vlade, daje toliko prostora i pažnje u najuticajnijem dnevnom listu. Čudno je da je intervju „tempiran“ upravo pred obeležavanje 15-godišnjice NATO agresije pod vođstvom SAD na SRJ, odnosno Srbiju.

Pitanje bi se možda moglo postaviti i ovako: Zašto se u ovdašnjim štampanim i elektronsim medijima u poslednje vreme uopšte daje toliko prostora stranim ambasadorima i zvaničnicima, i to uglavnom onima sa Zapada? Zar se njihovim čestim javnim istupima na svojevrstan način ne utiče na javno mnjenje i u kom smislu? Kada je to neki naš ambasador u tim zemljama dobio takvu šansu? Javna je tajna da je „inostrani faktor“ značajno uticao na formiranje vlada u Srbiji posle petooktobarskih promena. Sada se, izgleda, pristupa još suptilnijoj metodi „promene svesti“ kroz preoblikovanje javnog mnjenja u Srbiji. No, to je stvar uređivačke politike svakog medija, koji mogu, ali i ne moraju da prihvate dobronamerne primedbe njihovih korisnika.

Ostavimo po strani iznete stavove ambasadora Kirbija o američkoj politici u vezi sa situacijom u Ukrajini i oštre kritike ponašanja Rusije, mada ni to nije beznačajno, jer se time, ako usledi i odgovor ruskog ambasadora, na šta on ima pravo, otvara medijski rat dveju superila u Srbiji, a što nam najmanje treba. Rusija će, uveren sam, znati sama da odgovori na te kritike i osude, tu joj Srbija ne treba. Pozabavimo se, međutim, delovima intervjua koji se odnose na Srbiju.

Na konstataciju novinara da zvaničnici u Srbiji „glasno ćute o krizi u Ukrajini“, ambasador u odgovoru šta bi Srbija trebalo da uradi kaže: „Morate (!?!) se zapitati kako vi sagledavate vašu teritoriju. Razmislite o vašem pogledu na teritorijalni integritet“. Šta to Srbija „mora“ i kakav je to diplomatski rečnik ambasadora koji uživa gostoprimstvo ove zemlje?

Na koju to „teritoriju“ i na koji to „teritorijalni integritet“ ambasador Kirbi cilja? Ne verujem da je mislio na „svetu srpsku zemlju“, koju su joj u brutalnoj oružanoj agresiji oteli i stvorili „NATO državu“. Da li to misli na teritorijalni integritet međunarodno priznate države Srbije, na koji su takođe, grubim rušenjem Povelje UN, divljački nasrnuli? Još pita da li smo dosledni. Dosledni čemu? Ako gospodin ambasador zagovara da Srbija osudi Rusiju i založi se za intergitet Ukrajine, da li to znači da će SAD opozvati zvanično priznanje „njenog čeda“ i poštovati neokrnjeni teritorijalni integritet i suverenitet međunarodno priznate države Srbije, članice UN.  Red bi bilo da to pojasni.

Ne bih hteo ni da pomislim, hvata me strah od toga, da možda njegova ekselencija ne misli na neke druge „teritorije“ ovako „skraćene“ Srbije i njen sadašnji „teritorijalni integritet“ bez KiM. Da li se time šalje neka poruka i kakva? Hoće li se aktivirati rad „prijatelja Sandžaka“, hoće li uslediti, kao vid pritiska, neke poruke u vezi sa Vojvodinom ili jugom Srbije? Čudi me da novinar nije tražio pojašnjenje i konkrenije određenje gospodina ambasadora koje su to „teritorije“ i koji je to „teritorijalni integritet“. Stvar je vrlo ozbiljna da bi ostala nerazjašnjena.

Suvišno je komentarisati neuspele pokušaje ambasadora Kirbija da opravda ulogu njegove zemlje i ostalih članica NATO u vezi sa „otimanjem KiM“ i pronalaženje argumenata za osude onoga šta se dešavalo na Krimu. Otkud mu tolika smelost da izjavi: „Ponavljam, pitanje Kosova smo rešavali u UN“? Pa ceo pravdoljubivi svet zna da je brutalna oružana agresija na Srbiju izvršena bez odluke SB UN. Rezolucija 1244 je nešto što je usledilo nakon toga, jer jedna mala Srbija i pored nadljudskih napora koje je ulagala 78 dana, nije imala ni ekonomske ni vojne moći da se odupre takvoj vojnoj sili kao što je NATO. Zar je Srbiju, pored toliko ljudskih i materijalnih žrtava, trebalo prepustiti da je agresor pretvori u prah i pepeo ili sesti za sto i izdejstvovati Rezoluciju 1244?

Suvišno je takođe komentarisati i nepoznanice gospodina ambasadora o suštini politike nesvrstavanja i značaja i uloge koji je taj pokret, kao „savest čovečanstva“, odigrao u vreme hladnog rata. Zbog toga i ne čudi njegova izjava: „Ovde postoji ritualni (?!) osećaj da Pokret nesvrstanih ne staje ni na čiju stranu. To je nešto što je istorija Srbije, a možda i njena budućnost“. Kamo sreće da se Srbija zna odrediti prema ključnim međunarodnim pitanjima kao što je to radila SFRJ u „zlatno doba“ PNZ. Ipak, uveren sam da će svoju budućnost Srbija opredeljivati sama, u meri u kojoj će joj to „moćnici“ omogućavati, i uvek se zalagati za mir i ravnopravnu međunarodnu saradnju, što je i bila suština politike PNZ.