Stradanje Vučićevo, ili, kako se celi svet urotio protiv najvećeg srpskog sina

Taman sam mislio da sam razvio nekakav imunitet na izlaganje psihički otrovnoj atmosferi srpske medijske scene, kada puče ova vest da Šešelja treba ponovo slati u Hag. I svi mediji poviču u jedan glas protiv ove eklatantne nepravde i sudske samovolje čija je nevina žrtva – Aleksandar Vučić! Da, dobro ste me čuli – to što je jedan čovek bez pravnog osnova i presude preležao u međunarodnoj tamnici više od jedanaest godina, što je iz te tamnice pušten praktično krišom i bez ikakvog valjanog pravnog epiloga, i što se sada ta ista institucija, ozloglašena kao globalno leglo nemorala, korupcije i pravne proizvoljnosti, sprema da tog istog čoveka ponovo utamniči – sve to predstavlja „šamar“ za Vladu Srbije i premijera Vučića.

I onda sa svih televizija i sa naslovnih strana svih novina počnu da nas obasipaju svojim protestima Vučićevi „pošteni intelektualci“, „nezavisni novinari“ i pripadnici „one prave elite“ (koja ne mrzi Vučića), koje je toliko potreslo i razgnevilo, ne Šešeljevo novo utamničenje, već to što se Vučiću obraz zajapurio od „šamara“. Kakvog šamara ljudi?! Mislite od onog šamara koji će Vučić sam sebi da zada kada se učlani u elitni krug srpskih državnika koji hapse svoje građane i isporučuju ih u ruke kompromitovanih i otvoreno antisrpskih međunarodnih institucija?

Da stvar bude još gora, osoba koja najviše prednjači u ovom prolivanju suza nad „jadnim Vučićem koji je popio šamar“ jeste – Aleksandar Vučić. Blagosloven sa mnogo slobodnog vremena, predsednik srpske vlade je uspeo za svega par sati od objavljivanja vesti do zatvaranja novog broja „Politike“ sroči „autorski tekst“ koji je osvanuo na naslovnici ovog prestižnog balkanskog lista, u kome potpuno otvoreno, bez trunke ironije, tvrdi da „hapšenje Šešelja nema veze sa Šešeljem“, već predstavlja „pokušaj da se kazni Vlada Srbije i njena politika“. Međunarodna pravna travestija koja se zove „Proces Šešelju“ i utamničenje jednog građanina Srbije, koji je već ni za šta izgubio 11 godina svoga života, za našeg narcisoidnog premijera ne postoje, on ne vidi dalje od blage neprijatnosti i minimalnog udara na sopstveni politički rejting koji će njegovo hapšenje Šešelja da proizvede (a koji će njegovi „nezavisni mediji“ da iznivelišu u roku od par dana).

I kakva politika se tu kažnjava? Da neće biti potpisivanje i sprovođenje Briselskog sporazuma, kojim je Vlada Srbije stavila iznad vlastitog Ustava „ustav i zakone Republike Kosovo“, i brutalna kampanja teranja kosovskih Srba da se pokore i „integrišu“ u separatističke albanske institucije? Da ga ne kažnjavaju zbog dovođenja Srbije na ivicu članstva u NATO i organizovanju skupa „Parlamentarne skupštine“ ove međunarodne naoružane horde u Skupštini Srbije, dok građani Srbije polažu vence i pale sveće u znak sećanja na nevine žrtve NATO za čija ubistva niko nije odgovarao, a jedan od najodgovornijih predstavlja savetnika te iste srpske Vlade? Da nije problem u slugeranjskom sprovođenju diktata MMF i Svetske banke i poklanjanju milijardi dinara raznim „stranim investitorima“, dok se taj isti novac otima od lekara, učitelja, komunalaca, policajaca, vojnika?

Ali ne, kaže naš hrabri premijer sa večitom suzom u očima za nepravdu kojoj je izložen, „nekome smeta“ (uvek je to „neko“, Vučić po svoj prilici nema vremena da ustanovi ko to u stvari od „stranih sila“ i „domaćih tajkuna“ potkopava srpsku državu) to što je on rekao da „Srbija neće zaboraviti nijednu žrtvu NATO bombardovanja“. To su njegove reči, čuli ste sigurno, bilo je na svim televizijama i svim novinama. To je onaj cmizdravi govor koji je Vučić održao pred svojim partijskim pristalicama ispred zgrade Generalštaba, govor u kome je NATO agresiju nazvao „bombardovanjem“, u kome nijednom nije pomenuo Kosovo i Metohiju, i u kome je hrabro poručio agresoru da je Srbija u bombardovanju „naučila lekciju“, i da se prema njemu ne odnosi neprijateljski, već je spremna da sarađuje na izgradnji „bolje budućnosti“. I tek što je Vučić sišao sa bine, počela je da se priprema Skupština Srbije za tri dana gošćenja tog agresora, dok Srbija još uvek oplakuje svoje mrtve. Hoće li Aleksandar Vučić izaći pred ugledne zvanice u Skupštini Srbije i njima reći da „Srbija nije zaboravila žrtve“ njihovih zločina? Hoće li da organizuje neki minut ćutanja za poubijane civile? Za najveći broj umrlih od raka u Evropi? Lako je junačiti se pred stranačkim aktivistima koji primaju dnevnicu i sendvič da ti kliču i aplaudiraju, hajde da čujemo da se Vučić isprsi pred svojim gostima iz NATO u Skupštini, kad su mu se već tako lepo namestili?

Osobama tiranskih sklonosti uvek se čini da je sve što se oko njih događa usmereno protiv njih. A kada su takve osobe moćne koliko je moćan Aleksandar Vučić, onda se svaki događaj koji remeti političku idilu njegove „napredne Srbije“ tumači kao pokušaj državnog udara, podrivanje države ili puč. Jer država – to je Vučić. Srpski nezavisni novinari već ni ne vide razliku, uključujući i većinu onih koji ga kritikuju, ali koji navijaju za njegove NATO savetnike i saveznike. Štrajk advokata? Miškovićev udar na Vučića! Štrajk prosvetara? Destabilizacija Vučićeve vlade! Puštanje Šešelja iz Haga? Obaranje rejtinga Vučiću! Kontrola medija? Klevete protiv Vučića i Vlade! Vraćanje Šešelja u Hag? Šamar Vučiću! I nemam ni trunke sumnje da naš Veliki Vožd u sve to zaista veruje.

Zaljubljen u krivulje sopstvenog rejtinga i ulizičke napise u nezavisnim i slobodnim srpskim medijima, on ne može a da ne bude ogorčen zbog nerazumevanja i zavisti nas „nekih“, kojima, je l' tako, „smeta da Srbiji bude dobro“, koji nismo Srbija, koji nemamo legitimne političke stavove, niti teoretski možemo da ponudimo bilo kakve argumente protiv genijalne politike Vučićeve vlade (koja manja planove, strategije i ministre češće nego godišnja doba). On svakako misli da smo mi protiv „Beograda na vodi“, ne zato što je u pitanju jedno arhitektonsko ruglo i urbanistička papazjanija, nego zato što „mrzimo njega lično“ (pa samim tim – i Srbiju). Mi postavljamo pitanje zašto su poginuli piloti i lekari u srpskom vojnom Mi-17, ne zato što želimo da nam piloti i lekari ne ginu, nego zato što „hoćemo da napakostimo Vučiću“ (a samim tim – i Srbiji). Mi vičemo „izdaja na Kosovu!“, ne zato što ne želimo da prepustimo svoje sunarodnike i sugrađane na milost i nemilost terorista i mafijaša iz Prištine, nego zato što „ne možemo da podnesemo to što je Vučić taj, koji će spasiti Srbe na Kosovu“ (a samim tim – i Srbiju). Nas, kaže on, baš briga za Šešelja, mi hoćemo da „kaznimo Vučića“ (i Srbiju).

U društvu u kome se medijski diskurs svodi na monologe vlasti o blistavim uspesima i sjajnim rezultatima, i u kome se svaki oblik kritike ućutkava kao „antidržavna aktivnost“ i „lični napad na premijera“, javni dijalog više ne postoji. U društvu u kome se za svaki skandalozan događaj okrivljuju „neki tamo“ – stranci, tajkuni, opozicija – nema više političkog života. A društvo koje ne može da izrazi svoje stavove kroz medije, i koje ne može da izrazi svoje stavove kroz političke institucije, veoma brzo prelazi na vaninstitucionalna rešenja svojih problema.  Da to vodi u haos  i anarhiju, znaju svi, vlasti ponajviše.

I baš zato računaju na to da mi to znamo, i da se „nećemo usuditi da rušimo državu“. Problem je u tome što, kada se tiranin izjednači sa državom, svaki udar na tiranina je udar na državu – dok se politički sistem u zemlji ne izmeni. Ali u toj situaciji, krivac za propast države nije ogorčeni narod, već tiranin sam. A u slučaju Srbije, krivac je Aleksandar Vučić. Baš kao što je kriv za izručenje Haškom tribunalu Vojislava Šešelja, koje samo što nije naredio.