Pitanje poverenja i rekonstrukcija vlade

(Ekonomist)

Ključni sastojak na kom počiva uspešno društvo je poverenje. Jedan od najindikativnijih ekonomskih pokazatelja u evropskoj praksi je poslovno očekivanje privrednika, pesimizam poslovnih ljudi često biva pogubniji po ekonomski rast od objektivnih fundamenata. Optimizam ili pesimizam zavise pre svega baš od poverenja, u ovom slučaju u kvalitet ekonomske politike vlade i solidnost socijalnog dijaloga.

Od poverenja na primer zavisi i održivost javnog duga. Razlike u prinosima koje su države primorane da ponude na svoje trezorske zapise (spreads) gotovo su nepostojeće između Nemačke i Francuske. Iako je nemačka privreda superiornija u svim aspektima, ovaj jednak tretman državnih obveznica postoji samo zahvaljujući poverenju kreditora u francusku državu. Sa druge strane, finansijski sistem Španije i Portugalije je ugrožen špekulacijama na tržištu, motivisanim isključivo nepoverenjem investitora u apsolutnu spremnost EU da brani evro. U našem slučaju, nepoverenje investitora u javne finansije Srbije i kvalitet upravljanja javnim dugom sprečava nas da izađemo na međunarodno tržište kapitala, kao i da plasiramo sve emitovane državne obveznice na domaćem tržištu.

Treba imati na umu da je institut rekonstrukcije vlade produkt francuske političke prakse, gde se ona po pravilu obavlja na kraju treće godine petogodišnjeg mandata predsednika države. Tom prilikom predsednik imenuje novog premijera i u dogovoru sa parlamentarnom većinom određuje ministre rekonstruisane vlade.

U Srbiji nepoverenje, ovaj put u usklađenost monetarne i fiskalne politike, podriva i vrednost dinara, uprkos tome što su sve druge države koje su pristupale EU beležile realnu apresijaciju svoje valute. Čak ni najavljena dokapitalizacija banaka, kao ni prodaja Telekoma, ne mogu da kontriraju nepoverenje građana u svoju valutu. Kao vrh ove crne piramide, manjak poverenja najbrutalnije se oslikava u političkom životu, ali čarobni lek za to u ovom momentu ne bi bila rekonstrukcija Vlade. Zašto?

Prvo, treba imati na umu da je institut rekonstrukcije vlade produkt francuske političke prakse, gde se ona po pravilu obavlja na kraju treće godine petogodišnjeg mandata predsednika države. Tom prilikom predsednik imenuje novog premijera i u dogovoru sa parlamentarnom većinom određuje ministre rekonstruisane vlade. Srbija za razliku od Francuske ima parlamentarni, a ne predsednički sistem, dok izborni ciklus traje četiri, a ne pet godina. U trećoj godini rada Vlade, ukoliko postoji potreba za velikim rezovima, primerenija mera srpskoj praksi bila bi raspisivanje izbora od rekonstrukcij Vlade.

Drugo, suprotno uvreženom shvatanju, rekonstrukcija vlade ne predstavlja meru u cilju reforme javnog sektora. Manji broj ministara ne povlači automatski smanjivanje birokratije, broja državnih službenika i funkcionera. Prava reforma javnog sektora podrazumeva realokaciju resursa u administraciji, povećanje produktivnosti po činovniku, koorporativizaciju javnih preduzeća i unapređenje kvaliteta javnih službi. Rekonstrukcija vlade bi dakle bila samo kozmetička mera, koja bi privremeno skrenula pažnju sa suštinskih reformskih zadataka.

Treće, rekonstrukcija vlade ne bi olakšala koordinaciju između ministara i doprinela većoj koheziji državne politike, kako se to u poslednje vreme govori. Zakon o Vladi i Zakon o ministarstvima daju gotovo simboličnu ulogu premijeru i potpredsednicima vlade, tako da smanjenje broja ministara ne bi samo po sebi izmenilo sistem “feudalizacije” u izvršnoj grani vlasti. Konfuzija u sprovođenju politika pre svega počiva na konceptualnoj ravni, odnosno na nepostojanju jasnog programa, kao i nedoslednosti u sprovođenju onog minimuma koji je jedva dogovoren u vezi sa državnom politikom.

Konfuzija u sprovođenju politika pre svega počiva na konceptualnoj ravni, odnosno na nepostojanju jasnog programa, kao i nedoslednosti u sprovođenju onog minimuma koji je jedva dogovoren u vezi sa državnom politikom.

Vratimo se na ključno pitanje poverenja. Iz svih gore pomenutih razloga, rekonstrukcija vlade ne bi značajnije uticala na povećenje kredibiliteta i poverenja u izvršnu vlast, iako bi to trebalo da joj bude primarni zadatak. Poverenje se zaslužuje na mnogo teži i ozbiljniji način: vizionarskim programom i doslednim radom. Ukoliko do rekonstrukcije ipak dođe, bilo bi neophodno da se izabere novi premijer, da on bude iz najveće stranke u vladajućoj koaliciji i da, u ime pomenutog poverenja, ministri sa najvećim kredibilitetom i podrškom građana čine okosnicu rekonstruisane vlade.