Нова чвршћа сарадња између две највеће словенске државе биће највећи губитак за Сједињене Државе које ће морати да се задовоље компромисом када је у питању сарадња са Русијом на далеко равноправнијој позицији.

Чињеница је да међународна заједница рачуна на борбу (и свакако ће је иницирати и помоћи) за упражњену лидерску позицију која би се развила међу радикалима после Шешељеве смрти, што би ту странку поделило и на крају уништило.

За ове изборе је вероватније да неће обећавати као 2008. Разлог лежи у томе што је и нашим политичарима јасно да нисмо битни, па тако и да наставимо да се бусамо као лидери „у инат свима и упркос свему“ – никога то више и неинтересује.

Ако би неки политичар у уређеној држави наступио против легитимних националних интереса, био би то окидач за суноврат његове политичке каријере. Примери Чедомира Јовановића и Вука Драшковића најочитије показују да у Србији то није случај.

И тада се десило нешто што је Вук касније описао као издаја. Лидери тадашње опозиције нису хтели да иду даље, да пусте народ у Скупштину и да направе „народно заседање“, па су се, како тврди Драшковић, још одмах након тога окренули контактима из тадашње власти, сваљујући сву кривицу на Вука.

Наиме, краљ Петар II Карађорђевић није прогнан из Краљевине Југославије већ је вољом пучиста, који су, узгред, државни удар извршили и по британском налогу и за паре, одведен са територије југословенске државе.

И још једну битну разлику потребно је овде истаћи – једна је ствар бавити се нпр. научним истраживањима из психологије и социологије, а сасвим је друга ствар ако политичари и медији промовишу таква питања као некакву ствар од одлучујуће важности.

На овом страначком слављу могли смо да чујемо и политичке ставове у говору председника Демократске странке који подсећају на јуловско жигосање неистомишљеника, оних европскептика који постављају незгодна питања, настојећи да покваре велико славље.

На политичком плану, признавањем међународног легитимитета Косову*, створен је пакт, који ће убудуће, извесно угрожавати интересе Србије. У регионалним оквирима оснива се савезништво: Турска-Албанија-Косово*- Хрватска- Црна Гора.

Сви ови ''европски'' кредити су изузетно неповољни за Србију. Грађани Републике Србије фактички ће помагати опстанак банака у западном делу ЕУ и социјални мир у Аустрији, Италији и другим земљама.