Биополитичке праксе су оставиле траг кроз деловања квазиполитичких западних елита, али и квазинаучних елита, као и кроз мноштво криптокултурних – али и криптодемократских – пракси, због чега се данас и сам појам демократије схвата као сумњива ствар.

Не можемо, дакле, да не поставимо питање, да ли је ово почетак краја ЕУ, конструкције која је започета пре педесет година на темељима вековне утопије, а која сада доказује да је неспособна да испуни своја обећања.

Постоји аналогија између садашње дискусијe о Ирану и политике Русије на Балкану у последње две деценије. Балкан је доказао штетност већ истрошених међународних формата у виду различитих „петорки“ и анемичних дискусија и одлука ОУН. Запад користи ефикасније методе.

Размештај америчких пројектила изазвао је реакције Русије. Представник руског Министарства спољних послова изјавио је да: „Такве војне активности не помажу јачању заједничке безбедности и развоју односа поверења у региону”.

Совјетски блок пропао је пре 20 година не услед војног пораза, већ због унутрашњих економских противречности. Ову имплозију није предвидео нико сем шаке економиста, гоњених вером у законе тржишта. Ти исти закони нам данас омогућавају да предвидимо распад Европе, са кризом евра као првим весником.

Алијанса САД – НАТО Авганистанце назива Талибанима. Талибан је идеолошки покрет, основан у Пакистану 1979. године помоћу Американаца ради супростављања совјетском упаду у Авганистан.

Ако се Европа распадне, Немачка је једина европска земља која може да формира алтернативне моћне и кохезивне коалиције. На питање које су немачке алтернативе за ЕУ, уобичајен одговор је Француска. Ипак, историјска алтернатива одувек је Русија.

Други талас финансијске кризе запљуснуо је Европу. Криза сазрева већ до кудикамо озбиљнијих димензија, а њене последице све снажније погађају становништво. Тим пре што се закаснела антикризна политика свеједно прави на рачун непривилегованих слојева.

Политички процеси који прате ове трендове су, такођер, за већину људи зас­трашујући. Власт се концентрира у рукама свјетске олигар­хије врхова (супра)националних институција и корпорација која је на орве­ловско-хакслијевски начин у стању контролирати већину човјечанства.

И сада, свега осам година пошто су грађани у свом џепу осетили опипљиви доказ европског уједињавања, изгледа да се тај пројект поново насукао. Немци (и Холанђани) тиме нису добили нову верзију дојчмарке, него европску монету која је у најмању руку слична и франку, лири, драхми, пезосу и ескуду.