Dodir svile i čelika – nova šansa za Balkan

Iz evropocentrične perspektive, Balkan se već neko vreme percipira isključivo kao periferija, pritom siromašna konvencionalnim izvorima energije i tehnološki zaostala. Jedino što je u poslednjih desetak godina budilo veći interes i zebnju Brisela i Berlina za naš deo Evrope jeste mogućnost da na Balkanu izbije neka nova kriza, ili da on postane magistralni gasni koridor. Pritom se ni jedno ni drugo nije priželjkivalo.

Ovakav minimalistički pogled dominira u glavnim evropskim prestonicama od 2005. godine, čime treba objasniti dramatično usporavanje procesa proširenja EU. Međutim, u poslednjih nekoliko godina na međunarodnoj sceni dolazi do promena u glavnim ekonomskim i trgovinskim šablonima. Ove promene mogu za Balkan i Srbiju predstavljati – ničim izazvanu – istinsku razvojnu šansu, to jest mogućnost da se sa margine pomerimo bliže središtu međunarodnih trgovačkih, tehnoloških i finansijskih tokova.

Jednu od tih sistemskih promena predstavlja inicijativa kineskog predsednika Si Đinpinga da revitalizuje stari „put svile“, trgovački pravac kojim se u kasnom srednjem veku trgovalo između Kine i Evrope. Novi put svile ne bi činile kao nekada utabane staze i karavanski putevi, već moderne pruge - kojima će brzi teretni vozovi povezati Kinu i Evropu. Trenutno kopnena komunikacija između Kine i Evrope funkcioniše preko Rusije i Kazahstana, dok bi Novi put svile zapravo predstavljao njen drugi krak, koji bi prelazio južnije - preko centralne Azije, Irana i Turske. Kinezi, uporedo sa ovom novom kopnenom komunikacijom, razvijaju i „morski put svile“, koji polazi iz Šangaja, proteže se preko Indijskog okeana, prolazi Suecki kanal i stiže u Mediteran, sa terminusom u Grčkoj (ključna informacija za naše „stratege“).

Interes Kine za ulaganja u novi železnički koridor je evidentan: obezbeđuje se lakši pristup evropskom tržištu, kao i jačanje uticaja u centralnoj Aziji. Kina ima i interni razlog za ovaj strateški projekat: Novi put svile će početi u zapadnoj kineskoj provinciji Sinkjang – izuzetno siromašnoj, sa značajnom muslimanskom populacijom Ujgura. Investicije u infrastrukturu će ojačati prisustvo države, kao i ekonomski razvoj ovog osetljivog dela zemlje.

Dodatna železnička veza sa Evropom takođe smanjuje kinesku zavisnost od morskih puteva, na kojima apsolutnu dominaciju još uvek ima Amerika. Uprkos približavanju Rusije i Kine, što je direktna posledica ukrajinske krize, ovaj kineski projekat se može posmatrati i kao pariranje uticaju Rusije u Aziji, odnosno kineski odgovor na formiranje Evroazijske unije i na protivljenje Rusije da se u okviru Šangajske organizacije uspostavi zona slobodne trgovine.

Novi put svile, iako kineski projekat, ima velikog pobornika na suprotnom kraju Evroazije – Nemačku. Prvo, on se završava upravo u Duizburgu. čvorištu nemačke železnice. Drugo, od ove jeseni nemački proizvođači automobila transportuju gotova vozila brzim železnicama do Kine, za sad preko Rusije i Kazahtana, a sutra i Novim putem svile. Time se skraćuje rok dostave za tri nedelje u odnosu na morski transport. Novi put svile će, samo u suprotnom smeru, kao dodatni kopneni pravac za ekspeditivan izvoz nemačkih industrijskih proizvoda u srednju Aziju i Kinu, predstavljati neopodan ventil za njenu izvozno orijentisanu privredu, u situaciji kada Evropa usled fiskalne konsolidacije gubi apetit za uvozom. Treće, Nemačka nema bojazan od porasta uvoza kineske robe, budući da je njena interna tražnja već u velikoj meri zasićena, a i tradicionalno se zadovoljava domaćom (nemačkom) robom.

Kakav je uostalom danas odnos između Nemačke i Kine? Nakon prve faze u kojoj je kineski rast bio baziran na jeftinoj radnoj snazi i izvozu robe niske dodate vrednosti, i druge – aktuelne - faze gde se on zasniva na investicijama u infrastrukturu, Kina danas postepeno ulazi u treću fazu svoje ekonomske strategije. Prema njoj, kineski rast će biti baziran na visokim tehnologijama i izvozu sofisticirane robe, koja će biti cenovno više nego konkurentna zapadnoj.

Međutim, glavna „meta“ u Evropi će biti tržišta centralne i južne Evrope, dok je Nemačka imuna na ovakvu vrstu kineskog prodora, kako smo nešto ranije objasnili. To Nemačku i Kinu, kao dva ključna motora na suprotnim krajevima Evroazije, čini kompatibilnim ekonomskim partnerima, zainteresovanim za snažniju slobodnu trgovinu, unapred dogovorena i transparentna pravila, kao i bolju komunikaciju na celom prostoru ove kontinentalne mase.

Gde su na ovoj globalnoj šahovskoj tabli Balkan i Srbija? Naime, kopneni Novi put svile će prolaziti kroz Bosfor i Balkan, što objašnjava kineski interes da podrži modernizaciju železnica u Grčkoj, Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Češkoj. Istovremeno, morska varijanta Novog puta svile se završava u Grčkoj, zbog čega su Kinezi kupili Luku Pirej. Zbog toga i podržavaju unapređenje komunikacija između Egejskog mora i Dunava – gde se nalazi Srbija, koja tako ima šansu da postane ozbiljno regionalno trgovinsko i saobraćajno čvorište.

Postoji još dosta otvorenih pitanja u vezi sa Novim putem svile. Nezavisno od njihovih rešenja, sve mogućnosti koje se za nas otvaraju ostaće pod znakom pitanja, dok ne pokažemo spremnost i kvalitet da učestvujemo aktivnije na međunarodnim tržištima roba i rada. Ukoliko zakažemo kao sa Koridorom 10, ostaćemo trajno u zapećku svetskih tokova.