Savremeni svet | |||
Plan jeste dobar – ali to nije kraj krizi |
sreda, 24. oktobar 2012. | |
(Fajnenšel tajms, 22. oktobar 2012) Vođe evrozone su prošle nedelje održale samit; on jeste bio važan, ali ne iz onih razloga koje zamišljate. Ono što je odlučeno, promeniće budućnost Evrope. Bankarska unija (BU) je toliko moćno oruđe da bi moglo i da ujedini ključne zemlje EU. Ali BU će ih takođe i izdvojiti od ostalih članica EU. Daleko je korisnije misliti o BU kao o političkom projektu na duge staze (banking union as a long-term political project), nego kao o nekom oruđu za razrešavanje [sadašnje] krize. Zavisno od vaše tačke gledišta, to može biti ili impozantno, ili irelevantno. Odluka doneta na tom samitu je sadržana u sporazumu o čvrstom “redu vožnje“ za uspostavljanje pravnih temelja za jedinstveni nadzorni mehanizam (JNM) – novo regulatorno telo za banke evrozone (foundations of a single supervisory mechanism) u okviru Evropske centralne banke (ECB). To će biti onaj prvi korak u pravcu kompletne BU, proces koji će iziskivati mnogo godina do trenutka svog potpunog ispunjavanja. Taj JNM će na kraju obuhvatiti svih 6.000 banaka evrozone. Moguće da on neće baš svaku od njih direktno nadzirati, ali on će moći da direktno, kad god to zaželi, preuzme kontrolisanje. Uspostavljanju JNM-a će slediti zajednička politika rekapitalizacije banaka, jedinstveni mehanizam rešavanja i – na kraju, jedinstvena šema osiguranja depozita. Ekonomske funkcije svega toga se mogu grupisati i rasporediti na razne načine i u različitim institucijama. Konačni oblik za sada nije sasvim jasan, ali to će biti urađeno. Nemački kancelar Angela Merkel (Angela Merkel) je bila u pravu kada je kazala da nije do januara 2013. g. moguće imati uspostavljen i funkcionalan JNM. Kompletirana BU je neizmerno kompleksna i zahteva vreme. Važni aspekti tog projekta će iziskivati i neku izmenu u evropskim ugovorima. Britanija i ostali koji nemaju ambicija da se uključe u evrozonu neće ništa ni potpisivati. Bilo bi pogrešno misliti o BU kao o nekom produžetku jedinstvenog tržišta. Najbolje bi bilo smatrati je za neku vrstu električne mreže koja uzajamno povezuje članove monetarne unije. BU razara dve iluzije koje su pratile stvaranje evra – jednu od njih su gajile članice evrozone, a drugu – oni izvan nje. Prva od njih je bila da će i minimalistička monetarna unija biti održiva. Oni izvan evrozone su postali žrtve iluzije da imaju izbora kao iz nekog menija: da će biti u stanju da izdvoje i odaberu neke delove evropske integracije u kojima bi učestvovale. Ispalo je, međutim, tako da ostajanje u EU, ali izvan evrozone, nije neka održiva životna sredina. Kako vreme bude odmicalo, evrozona će uzurpirati EU: evrozona će imati sopstvenu BU, sopstveni budžet, sopstvenu političku uniju i na kraju krajeva i sopstveno zajedničko tržište, a to je nešto što u ovom trenutku nije legalno moguće. Osnovni razlog usled čega Britanija sada ide u pravcu verovatnog izlaska iz EU (Britain is now headed for a probable exit), ili u krajnjoj liniji prema sopstvenoj marginalizaciji u EU, nije neki evroskeptični premijer, nego ona njena odluka od pre 15 godina da se ne uključi u evrozonu. BU i njeni razni srodnici su najviši potez političke integracije u Evropi, još od onog formiranja Evropske ekonomske zajednice od pre 55 godina. Verujem da će to biti značajnije i veće čak i od [formiranja] samog evra, jer one predstavljaju i najznačajniju invaziju- napad na nacionalne suverenitete – i to na više nivoa. Mada bi kombinacija bankovne, fiskalne i ekonomske unije, ako se izvede pravilno, oformila neki minimalni institucionalni okvir za održivu monetarnu uniju, tu se krije i velika “kvaka-22“: monetarna unija bi mogla da eksplodira i pre nego što ti novi mehanizmi počnu da deluju. Takva BU, kakva je sada planirana, neće nam pomoći u tekućoj krizi. Mnogi komentatori su izvukli dva pogrešna zaključka: 1. JNM će postati aktivan od januara. 2. A to će uzrokovati automatsku promenu već postojećeg programa spasavanja španskih banaka. Sada, pak, izgleda da će JNP početi da funkcioniše tek u drugoj polovini 2013. g. Vođe evrozone su potvrdile da će operativni početak JNM-a omogućiti Evropskom stabilizacionom mehanizmu da direktno rekapitalizuje banke, bez opterećivanja država-članica. Nesporazum je u tome da se to ne tiče postojećeg španskog programa bankovne rekapitalizacije (Spain’s existing bank recapitalisation programme). Ekonomska svrha direktne rekapitalizacije banaka je u okončavanju onoga što MMF naziva “štetnom i opasnom povezanošću banaka sa državnim obveznicama“. Ovaj novi sistem bi na kraju bio to isto, ali ipak, za sada, još ne. Španska vlada će ostati odgovorna ne samo za dugovanja same Španije, nego i za sva dugovanja u samoj Španiji. Ta štetna i opasna povezanost će nastaviti da postoji. BU je velika stvar. Ali i stalna pretnja budućnosti evrozone (eurozone) je to takođe. To se nije promenilo. Sada sam se ubedio da prihvatim da je politički establišment evrozone spreman da izgradi institucije koje su neophodne za monetarnu uniju. Godinu dana ranije to nije bio slučaj. Ono što još uvek nedostaje je politička volja da se razreši sadašnja kriza. Program Direktne monetarne transakcije ECB je važan, ali on nije u stanju da premosti ovaj procep. Na kraju krajeva, bez prihvatanja [mogućnosti] bankrota, a u krajnjoj liniji i transfera[1], to nije moguće. Zaključujem da, bez obzira na to koji značaj se može pripisivati slomu evrozone, u osnovi je mnogo toga ostalo od ranije nepromenjeno. Ono što će bankovna unija učiniti je da će se obezbediti da monetarna unija postane održiva. Ali ona ipak prvo mora da preživi sve ovo sada. Preveo sa engleskog: Vasilije Kleftakis [1] (prim. VK): pod transferom posle bankrotstva se podrazumeva direktan transfer određenog procenta BNP-a (bankrotirane) zemlje - dužnika poveriocima koji poseduju državne obveznice te zemlje, u cilju (bar delimične) otplate dugova. Problem poveriocima je u tome što vlade dužnika nikada neće pristajati na transfer većih procenata BNP-a, a poverioci nemaju nikakve efikasne mehanizme da vlade dužnika na to nateraju. |