Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Без сагласности три народа, БиХ представља само топоним |
понедељак, 22. јул 2013. | |
(Ослобођење) Ненад Кецмановић је Сарајево напустио на почетку рата, изашао је као члан државног Предсједништва, а прије тога у овом је граду остварио уистину значајну каријеру. Данас живи у Бањој Луци, декан је Факултета политичких наука и редовито пише текстове који несумњиво изазивају реакције. За Ослобођење говори о свом свједочењу у Хагу, Босни и Херцеговини, Сарајеву, политици, комшилуку, односима у региону... Свједочили сте у Хагу на суђењу Радовану Караџићу, првом предсједнику РС-а. Шта сте рекли судијама о односима у Сарајеву у вријеме када сте били члан Предсједништва БиХ? – Говорио сам да је ситуација у Сарајеву била дубоко разочаравајућа за Србе који су остали да дијеле судбину са својим муслиманским комшилуком и да су се горко покајали што нису отишли док су још могли. Већ првих недјеља рата са челних функција у готово свим предузећима, клиникама, факултетима, банкама, медијима итд. српски кадрови су или смијењени или су се, окружени неповјерењем, сами повукли. Сумњичени су и зашто су остали и третирани су као прикривени непријатељи, који скривају оружје, дају сигнале артиљерији са брда и сл. па су малтретирани, привођени, пљачкани, избацивани из станова, затварани у приватне затворе, понижавани, пребијани, а многи су завршили у Казанима. Рекао сам и то да су носиоци терора над Србима биле паравојне банде интегрисане у војну полицију и резервну милицију. Јука, Цацо, Ћело, Дедо и сл. имали су чинове Армије БиХ.
А како сте представили у самом предсједништву БиХ? – Што се тиче Предсједништва БиХ, као и владе, рекао сам да је то био само мултиетнички параван пред свијетом јер је Изетбеговић заправо руководио преко паралелне страначке хијерархије, прецизније преко своје "робијашке халке” (Хасан Ченгић, Бехмен, Бичакчић и др.). Чак и унутар провизорија који се звао колективно државно руководство, он је себи неуставно продужавао мандат, кршио консензус, злоупотребљавао муслиманску већину коју су, поред њега и Абдића, чинили Југословен Ганић и Хрват Кљуић. Државне одлуке је доносио самовољно као да је инокосни предсједник, иако је по уставу био само први међу једнакима. На примјер, за потписивање војног савеза БиХ – Хрватска, који је потписао са Туђманом, чланови Предсједништва су сазнали из Ослобођења. Рекао сам и то да је Алија Изетбеговић приватно био занимљив и толерантан саговорник, али крајње непоуздан у погледу било каквог политичког договора. Суфицит интелектуалаца У извјештају ДПЦ-а о политици сусједних држава према БиХ описани сте као "интелектуална сива еминенција” ратног режима на Палама. Какви су заиста били Ваши контакти са ратним руководством РС-а? – Прије свега, шта значи ратно руководство РС-а на Палама? То руководство је по саставу било идентично мирнодопском руководству СДС-а са којим су руководства СДА и ХДЗ најприје била у предизборној коалицији и касније партнери на власти. Са људима у врху српског националног покрета, који су били угледни сарајевски интелектуалци, познавао сам се још од много раније, по професионалној, пријатељској или породичној линији. Екмечић, Леовац, Кољевић, Максимовић, Буха и др. били су универзитетски професори, а ја сам био ректор. Они су ми понудили да им станем на чело и то сам доживио као национално и политичко признање, а ја сам подржао формирање СДС-а као одговор на националне странке Муслимана и Хрвата. Није им било право што сам одлучио да се ангажујем у другој странци, али смо остали у коректним односима и повременим контактима. Као интелектуална "сива еминенција” сигурно им нисам био неопходан јер је у врху српског националног покрета, у поређењу са муслиманским и хрватским, постојао суфицит истакнутих предратних сарајевских интелектуалаца. Како реагујете на тврдње аутора ДПЦ-овог извјештаја да сте били утјецајни иза сцене на Палама? – То је већ поодавно публиковао па нисам реаговао. Да ме нисте питали, не бих ни овом приликом, јер дјелује неозбиљно. Такве НВО извјештаје, као што је тај ДПЦ-ов, може да скрпи било ко тако што покупи опште информације из неколико књига о БиХ, редовно прати медије, поприча са неколико стручњака, политичара и новинара, те успут покупи понеки сарајевски кафански трач. А онда то све на педесетак страница прилагоди политичкој оријентацији неке фондације спремне да то спонзорише, и готов посао. Да би утврдили да ли сам и колико био утицајан иза сцене на Палама, аутори извјештаја Вебер и Бесинер морали су, рецимо, да прочитају мемоаре Николе Кољевића, Моме Крајишника и Биљане Плавшић, да прочитају оно што сам ја писао на исте теме, да консултују још неке изворе и да то анализирају, упореде, укрсте итд.. Али то изискује мало више знања и труда. У истом извјештају описани сте као један од кључних идеолога Нове српске политичке мисли на платној листи РС-а. Шта је НСПМ и каква је Ваша улога у оквиру њега? – Та тврдња је још један показатељ површности Вебера и Бесинера. НСПМ је водећи београдски часопис за политичку теорију и друштвена истраживања, који уређује седмочлана редакција у којој су угледна имена, попут Ђорђа Вукадиновића, Слободана Антонића, Зорана Стојиљковића, Богдане Кољевић и др., а мене нема на списку. Посљедњих година сам код њих објавио три или четири већа текста, али НСПМ има и врло посјећен сајт на којем често преносе моје коментаре из бањалучког дневника Пресс. Био бих врло поносан да сам "идеолог” тог часописа, али једино је тачно да сам "на платној листи у РС-у” јер тамо радим као професор и декан Факултета политичких наука. У Загребу је објављен дјеловодни протокол шефова СДБ-а БиХ у којем се наводи да сте били под оперативном обрадом СДБ-а од 30. аугуста 1988. до 26. фебруара 1990. због наводних веза са обавјештајном службом Велике Британије. Шта се у ствари догодило? – Да би млађим читаоцима било јасније, треба рећи да се радило о мојој кандидатури за члана Предсједништва СФРЈ из БиХ, и да сам, као практично већ изабран, заустављен на интервенцију СДБ-а због наводне сарадње са западним обавјештајним службама. Сами датуми које сте навели говоре да се радило о конструкцији. Ни након годину и по (30. 8. ’88 – 26. 2. ’90) "оперативне обраде” државна безбједност није успјела ништа да нађе, па је обуставила "оперативну обраду”. Да су нешто пронашли, морали би то да прослиједе тужилаштву, била би подигнута оптужница за велеиздају, па суђење итд. Ништа од тога се није догодило, а то значи да је "оперативна обрада” и започета без одговарајућих индиција. Но то је неким водећим људима у политичком руководству БиХ, који су и сами претендовали да уђу у Предсједништво СФРЈ, био довољан аргумент да ме онемогуће да заузмем највишу функцију у држави. Пошто су ме елиминисали, драстично су ублажили квалификацију: више није био проблем "моја веза са британском обавјештајном службом”, него то "што не посједујем довољну ’безбједносну културу’”. Године 1990, само неколико мјесеци након што је обустављена "оперативна обрада” у СДБ-у, ја сам, иако "безбједносно некултуран”, кандидован за члана Предсједништва СРБиХ, а из службе није било приговора. Како? Па тако што у конкуренцији више нису били они стари политички моћници који су дрмали претходних петнаестак година. Србија и Српска Да ли су биле у питању само личне амбиције неколицине тадашњих моћника, који су злоупотријебили СДБ, или је било и неких политичких разлога да Вам стану на пут? – Били су то избори за посљедње Предсједништво СФРЈ, које је сахранило Југославију, а ја сам се медијским иступима декларисао као жестоки критичар републичких етатизама и сепаратизама. Индикативно је да су у државни врх, за који ја нисам био подобан, засјели прави "југословенски патриоти”, попут Јанеза Дрновшека и Стипе Месића. Након сецесије Словеније и Хрватске они су одликовали свога колегу из БиХ који је изабран умјесто мене. Зато мислим да су и неки важнији, не само домаћи него и спољни фактори били у игри. Рецимо, могло се унапријед калкулисати како ћу ја реаговати у неким пресудним ситуацијама по судбину државе, као и то да ће глас из БиХ бити пресудан. Распад Југославије није био инцидент, него је био раније планиран и озбиљно припреман. Постоје тврдње да имате изразит утјецај на ставове Милорада Додика, предсједника РС-а. Да ли је то тачно? – То треба да питате Додика, а не мене. Али, поменули сте приче да сам био сива еминенција Караџићевог режима на Палама, па да сам био повезан са британским службама, па да сам идеолог најзначајнијег часописа у Београду, па да пресудно утичем на предсједника РС-а. Ако додате да сам бар нешто утицао и на Изетбеговићев режим у Сарајеву, умислићу да сам неки много моћан регионални фактор. Да није ипак мало много?
На једном недавном скупу у Београду говорили сте о угрожености РС-а и тражили подршку Србије за Републику Српску. Претходно је опозиција одржала један скуп у Београду тражећи подршку за борбу против организованог криминала. Ко у РС-у има подршку Србије? – Као и увијек и свугдје, власт и опозиција се узајамно оптужују за криминал. И у РС-у је нешто као ово код вас у Сарајеву што се по Авазу и Слободној Босни прогањају Фахро Радончић и Бакир Изетбеговић. Те паушалне медијске оптужбе међу високим функционерима нису добре јер руше повјерење у правосудни систем, демократске институције, слободне изборе, политичку елиту. Али, то нема везе са односима Србија – Српска. У Србији подршку има Српска, а у Српској – Србија. Узајамна подршка се на стратешком нивоу напросто подразумијева. И зато на скупу који сте поменули нисам тражио подршку Србије Српској. Наслов мог прилога гласи "Односи Србија – Српска из сарајевског ракурса”, а поента је да бошњачка политика његује већи анимозитет према Београду него Бањалуци. У Сарајеву се тврди да је до рата у БиХ дошло агресијом Србије, а не унутрашњим сукобом три народа. На тој тези се заснива могућност обнове јединствене БиХ. Како видите Додикове савезе са Човићем, Тихићем и Лагумџијом? – У томе видим једну нову интеракцију и динамику какве раније није било. Доскоро сте имали политику редуковану на конфронтацију представника ентитета, кантона и народа, а сада су успостављене и неке унакрсне везе. Могло би се рећи да је на неки начин прорадила политика на нивоу заједничких органа или, ако хоћете, на нивоу БиХ. Али видимо да то изазива сумње и негодовање баш у Сарајеву, одакле се таква промјена годинама призивала. Ко год дође у Бањалуку бива оптужен да ради против државе (унитарне) и народа (бошњачког). Национална држава Како српски политичари, према Вашем виђењу, користе ове унутарбошњачке и унутархрватске сукобе у Федерацији БиХ? – Искључиво као шансу да их бошњачки и хрватски политичари, забављени сами собом, оставе на миру. Нема ту никаквог другог интереса и рачуна већ самим тим што српски политичари немају претензија да свој утицај шире на други ентитет, да нешто уредују у Федерацији или да комшијама било шта намећу. Додик, нити било ко у Бањалуци, сасвим сигурно нема планове да се пресели у Сарајево и амбиције да стави под контролу бошњачке и хрватске кантоне, односно цијелу БиХ. Напротив, такве претензије у односу на РС показују, као своје "природно право”, мање-више сви бошњачки политичари. Не знам на основу чега, али знам да је то лоше по односе у БиХ. Да ли је циљ српских политичара аутономност Републике Српске унутар или изван БиХ, или они теже будућем интегрисању са Србијом? – Варијанте које сте навели нису нешто по чему се појединачно разликују српски политичари, него фазе кроз које, брже или спорије, сви пролазе. Прва опција српског народа био је останак БиХ у скраћеној Југославији. Затим је српска страна већ у Лисабону направила уступак и прихватила самосталну БиХ, под условом да у њој добије територијално-етничку аутономију, што је и потврђено Дејтонским споразумом. Касније је српско вођство, иако под притиском ОХР-а, направило нови уступак: редукцију изворних ентитетских надлежности. Е, пошто бошњачким политичарима ни то није било довољно па сада хоће и централизовану државу БиХ, и да још буде без ентитета, природно је да српски политичари будућност Републике Српске потраже изван БиХ. Да ли са Србијом или без ње, представља изведено питање. Сигурно је да народ са обје стране Дрине прижељкује јединствену националну државу, али не бих рекао да политичке елите у Српској и Србији раде на том пројекту. Ако могу да постоје двије албанске државе, зашто не могу и двије српске. Истина, неки западни аутори сматрају да је једино рјешење за Балкан да се државне границе прекомпонују у складу са територијално-етничким, које су већ заокружене на терену, и да је то неизбјежно финале. Кажу: "Сигурно је да ће се то догодити, само је тешко прогнозирати када.”
Описали сте БиХ као немогућу државу, тврдећи да "вањско признање државе није било засновано на жељи три конститутивна народа да заједно живе у њој, односно на унутрашњем признању”. Зашто не постоји тај базични консензус између Бошњака, Срба и Хрвата? – СДС, СДА и ХДЗ су на изборе 1990. изашле као неформална коалиција и добиле толику подршку Муслимана, Срба и Хрвата да се већ тада могло говорити о три национална покрета. Затим су исто тако, према унапријед припремљеном плану, без икаквих трзавица подијелиле власт. Неких годину дана је то функционисало, а запело је на питању о будућем статусу БиХ. Тада је пропуштена прилика да се постигне базични консензус. Међутим, стари Изетбеговић је изиграо не само Караџића и Бобана (Лисабонски споразум), него и Зулфикарпашића и Филиповића (Историјски споразум). Услиједио је грађански рат на национално-вјерској основи, који је три народа удаљио од консензуса о било каквој добровољној заједници. Зато је њен облик дизајниран у иностранству и одржаван међународним протекторатом. Али зато и данас Бошњаци оспоравају РС, Хрвати – Федерацију, Срби – државни оквир. Бошњачки политичари би морали да уложе много труда да поврате повјерење комшија, али то не чине. Напротив, они очекују да ће неко споља, Wасхингтон или Бруxеллес Србима и Хрватима наметнути бошњачку Босну. А то није само узалудно ишчекивање него није ни паметно, јер држава која би настала против воље два од три народа била би буре барута. Срби и Хрвати Под којим условима су могући тај консензус и БиХ као држава? – Па могло би се рећи да је тај консензус успостављен у Дејтону, само што га ни његови амерички творци ни бошњачки потписници не поштују. Уколико мислите на нешто више од тога, онда би, прије свега, свака национална страна требало отворено да каже да ли би јој и каква заједничка држава била прихватљива, па онда кренути на усаглашавање. Затим, требало би прекинути са узајамним пријетњама централизацијом односно сецесијом, како би се створила повољнија атмосфера. Из преговора би за почетак морали бити искључени и опозиција и медији, како не би вршили притисак на преговараче. За странце ту такође не би било мјеста, да не би компликовали својим интересима. Дакле, "тајна дипломатија” све док се не утврде основни принципи, послије би се круг учесника ширио (опозиција, референдум) и укључио и међународне гаранције (Русија, Њемачка, Турска). Усаглашавање би ишло споро али, ако се на томе не буде радило, БиХ ће опстајати једино на равнотежи незадовољства и страха, унутрашњих и спољних пријетњи, на ивици новог рата или дугорочног распадања. Како потакнути другачији модел идентификације са државом БиХ у којем проблем подијељене лојалности Срба и Хрвата неће бити тако значајан проблем? – Што се буду више осјећали заштићени од актуелне или чак само потенцијалне доминације релативне бошњачке већине, и код Срба и код Хрвата ће јачати лојалност босанскохерцеговачком завичају и мање ће тражити ослонац у својим националним матицама. Конституисањем БиХ као федерације три националне републике биле би отклоњене српске и хрватске тежње ка државном осамостаљењу, од којег стрепе Бошњаци. Али би истовремено и код Срба и Хрвата биле отклоњене бојазни од доминације релативно најбројнијег народа. Бошњаци то непрестано потхрањују масовно раширеном свијешћу да имају неко посебно историјско, културно, демографско итд. право на цијелу БиХ. Истина, БиХ у том погледу није никакав изузетак: увијек и свугдје већине теже јединственој држави, а мањине настоје да се заштите аутономијама. БиХ као држава није нека априорна метафизичка чињеница која стоји прије и изнад нација које ту живе и могућа је само као добровољан и равноправан договор три конститутивна народа. Како видите све израженије и јаче захтјеве за трансформацијом или редефиницијом БиХ у националну или матичну државу Бошњака на Балкану? – То није ништа ново. Муслимани, потоњи Бошњаци су послије Срба и Хрвата били трећи народ по бројности у СФРЈ а, за разлику од малобројнијих Словенаца, Црногораца и Македонаца, нису имали националну републику. Већ приликом конфедерирања Yу-федерације по уставу из ‘74. код Муслимана су се јавиле такве идеје, а приликом распада СФРЈ су се, сасвим природно, актуелизовале. Мислим да је била потпуно легитимна бошњачка жеља да, као и други југославенски народи, имају државну територију "један кроз један” и да не буду балкански Палестинци. Није спорно да имају право да тако и буде, али само на једном дијелу, а никако на цијелој територији БиХ како то многи Бошњаци замишљају. Истовремено, Сарајево са Башчаршијом и Беговом џамијом одавно симболички представља духовни, културни и политички центар муслимана у региону, у који се од рата досељевају муслимани и из њега исељавају немуслимани. Написали сте да се "Запад стално брине да Муслимани не остану сами”, како не би били изложени утјецају радикалних исламских земаља, и да је то "главна препрека да се БиХ организује као унија три националне републике”. На чему темељите тај свој став када западне дипломате у Сарајеву о томе не говоре? – Наравно да не говоре, јер би то било политички некоректно, готово исламофобично. Али, о томе можете наћи на много мјеста... Лорд Овен у Балканској одисеји пише да му је на брифингу пред полазак у Босну речено да има одријешене руке да нађе било какво рјешење, али да једино не долази у обзир било каква засебна муслиманска територијална јединица. У извјештају Царнегиеве комисије за Балкан стоји да би издвајање муслимана у БиХ била лоша порука за муслиманске имигранте у Западној Европи да и они треба да теже аутономији умјесто интеграцији у хришћанску већину. А у новије вријеме је, као аргумент против мирног распада БиХ, више пута речено да би то "довело до стварања неодрживе муслиманске енклаве, која би послужила као мостобран за трансфер исламског тероризма у Европу”. Ја се опет често питам на чему Бошњаци – муслимани темеље своје увјерење да су, напротив, миљеници протестантско-католичког Запада. Сјећање на Сарајево Како данас видите однос грађанског и националног у политици БиХ? Да ли су грађанско и национално међусобно искључиви и противрјечни? – Историјски гледано, формирање грађанског друштва подудара се са формирањем нација и представља јединствен процес. Ми, међутим, живимо на развалинама неоствареног комунизма, који је био не само антиграђански него и антинационалан. Говорило се о "пролетерском интернационализму које надилази границе и држава и нација”. Послије је био само "примат класног у односу на национално”. Затим смо имали "дијалектичко јединство класног и националног”, да би завршило у националном без класног. Грађанско се у бошњачкој политичкој перцепцији своди на принцип један човјек – један глас јер то обезбјеђује доминацију већинској нацији и своди се на унитарни тип национализма. Грађанске државе, међутим, нема без грађана и грађанског друштва, а до тога се не долази политичком одлуком, него дугим друштвено-историјским процесом који је код нас више пута зачињан па прекидан. Најприје окупацијом, па НОБ-ом, па грађанским ратом три национална и вјерска корпуса. Грађанска не искључује националну идентификацију, нити је у контрадикцији са њом. Али, показало се да је национално виталније, отпорније и трајније и од класног и од грађанског. Некад се напросто подразумијева па дријема у прикрајку, а некад се нагло прене и избије у први план, те потисне све друге идентитете. У Сарајеву је остала Ваша слика на зиду у кабинету декана ФПН-а, заједно са осталим деканима. Сада сте декан ФПН -а у Бањалуци. Били сте лидер реформиста, као једне од највећих пријератних странака у БиХ, али сте престали да се активно бавите политиком. Како бисте билансирали своју академску каријеру? – Мој портрет стоји и у Ректорату и на Факултету, и оба сам видио на зиду тек послије рата. То јесте уобичајено и очекивано, али ме ипак обрадовало. Двадесетак година које сам провео на сарајевском ФПН-у, као студент, асистент, доцент, професор, шеф катедре, декан, ректор… остале су ми у најљепшем сјећању, а колико знам и ја сам колегама остао у доброј успомени. Рад на Бањалучком универзитету је искуство друге врсте: изазов да као декан-оснивач формирам ФПН, да окупим кадрове, изградим зграду. Имам и додатни мотив. Кецмановићи потичу из ових крајева и желио бих да на крају универзитетске каријере ту оставим неки траг. Моја политичка каријера трајала је укупно 2-3 године, али је била бурна па изгледа као да је трајала дуго. Том утиску допринијели су моји медијски коментари на политичке актуелности које пишем већ неколико деценија. Али и сада политички дјелујем само "иза сцене”, "као савјетник”, "идеолог”, "сива еминенција”, "из сјене”... Да се мало нашалим поводом оних ваших питања. Зашто сте напустили Предсједништво БиХ и отишли из Сарајева? – Ја сам прихватио да уђем у Предсједништво БиХ под условом да се уведе право вета као гаранција националне равноправности јер су због недостатка тог механизма мајоризирани српски представници Плавшићева и Кољевић напустили Предсједништво. Послије извјесног колебања, услов је прихваћен, а онда систематски изиграван. Оно са чим се не бих сложио накнадно је дописивано, оно чему бих се супротставио скидано је са дневног рада, а онда усвајано у мом одсуству. Из дана у дан све нове обмане и подвале, дискриманција Срба, о којој сам већ говорио итд. Видио сам да се с тим људима не може равноправно сарађивати и да за њих муслиманска Босна нема алтернативу. А, што је још горе, да баш као такви уживају неподијељену подршку народа који данас чини 95 одсто становника Сарајева. Зато је, хвала богу, створена алтернатива – Република Српска. Какав је Ваш данашњи однос према Сарајеву и како га видите? – Звучи већ отрцано да кажем да је то данас муслимански, а све више постаје и турски град са турским банкама, турским трговинама, турским школама итд. Није то само по себи ништа необично јер и муслимана је мање у Бањалуци, а Мостар је постао доминантно хрватски. Једино Сарајлије и даље упорно цинично понављају бесмислицу да је тај град, упркос измијењеној и сада монолитној етничкој и вјерској структури становништва, сачувао мултиетнички дух. Физичке структуре, бар у ужем центру, остале су углавном непромијењене или чак уљепшане и посебно ми се допао мост који повезује бившу Протестантску цркву, сада Ликовну академију са Радићевом улицом, у којој сам одрастао. И када повремено, накратко дођем да обиђем породичне гробове и све малобројније старе пријатеље, радо ноћу прошетам опустјелим градом. Свака улица, свака зграда, свака визура у мени буди неко сјећање на дјетињство, младост, касније године… Раније успомене су јако лијепе, оне из периода пред одлазак – незаборавно ружне. Ђедино име Познат је ангажман Војислава Кецмановића, као предсједника, и Душана Кецмановића, као вијећника ЗАВНОБиХ-а. Шта за Вас они значе лично? – Да прво разјаснимо, мој деда Душан није био вијећник ЗАВНОБиХ-а. Он је био члан Конститутивне скупштине уједињења прве Југославије у децембру 1918, а касније посланик и сенатор. Био је истовремено и свештеник и парох недавно обновљене цркве Свете тројице у Бањалуци, коју су на почетку рата 1941, усташе запалиле и срушиле, а њега са мојим родитељима и сестром одвели у логор. Одатле је послије годину дана размјеном стигао у Србију и умро 1942, а мој брат је по њему добио име. Дедин млађи брат др. Војислав Кецмановић Ђедо био је љекар и политичар, те као члан Предсједништва АВНОЈ-а творац друге Југославије. Њега добро памтим јер је све до смрти 1960. године живио у Сарајеву и био ми нека врста замјене за рођеног деду. Шта ЗАВНОБиХ данас значи за формулацију српских националних циљева, а шта за Вас овај дио породичног политичког наслијеђа? – Пошто је Ђедо био и предсједник ЗАВНОБиХ-а, из Сарајева ме, као и ви сада, често подсјећају на породичну традицију везану за идентитет БиХ, јер је тобоже у контрадикцији са мојим залагањем за Републику Српску. Као да се Ђедо залагао за БиХ по рецепту Алије Изетбеговића, Хариса Силајџића и Мустафе Церића "из које Срби могу да оду са завежљајем”, ако им смета бошњачка доминација. Парола ЗАВНОБиХ-а гласи да је "БиХ и српска и хрватска и муслиманска”, а не да је само муслиманска. А што се тиче његовања успомене на првог предсједника БиХ у данашњем Сарајеву, најбоље свједочи податак да је једно степениште на Кошевском брду, које је прије рата носило његово име, преименовано у част једног од паравојних команданата који су током рата терорисали Србе. У Бањалуци, међутим, Ђедино име је задржала једна од највећих улица у центру града, а у Бијељини, такође у центру, и даље стоји његова биста. Дакле, закључите сами. (Интервју са Ненадом Кецмановићем водио је Есад Хећимовић) |