BiH između EUtopije i eutanazije

Trinaest godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma BiH se nalazi na putu transformacije iz „dejtonske“ u „briselsku“ fazu, a da nije najjasnije kako u Briselu vide tu „novu“ bosansko-hercegovačku „briselizovanu“ iliti „evropeiziranu“ državu. Može se, doduše, ponešto naslutiti u toj „viziji“, no mnogo uočljivija je činjenica da među građanima BiH ni izbliza nema kritične mase koja bi poduprla tu nejasnu ideju „zemlje srećnih ljudi“. O tome se šturo govori, valjda zato da se ne bi istopilo i ono malo „evroentuzijazma“ koje iskazuje manjina stanovništva i većina političara.

Volja naroda i „negativna retorika“

Elem, prema nedavno predstavljenim rezultatima istraživanja koje su sproveli Galupov institut i Evropski fond za Balkan pod nazivom “Između nade i razočarenja“, među građanima svih drugih zemalja u regionu građani BiH su najviše skeptični prema EU. Dakle, 53 odsto ispitanika veruje Briselu samo malo ili nimalo. Od toga, 44 odsto ispitanika u Republici Srpskoj smatra da je EU neprijateljska prema njima. Dalje, 77 odsto ispitanika u RS odgovorilo je da ne veruje u institucije EU, a u Federaciji BiH 45 odsto ispitanika je iskazalo ovu vrstu neverice. Odbačeno od strane EU oseća se 62 odsto građana RS, dok u FBiH trećina smatra da građani EU ne žele da se BiH pridruži Uniji. Svega 48 odsto ispitanika je izjavilo da bi eventualno članstvo BiH u EU bilo dobro za zemlju. Ipak, na pitanje “koje godine će vaša zemlja postati članica EU”, odgovor “nikada“ najviše puta zaokružen je u BiH od svih zemalja obuhvaćenih istraživanjem, tačnije 16 odsto ispitanika uopšte ne veruje u perspektivu članstva BiH u EU.

Ovi rezultati drastično odudaraju od podataka kojima barata visoki predstavnik u BiH Miroslav Lajčak u svom lobiranju među građanima. On tvrdi da čak 80 odsto građana želi da vidi BiH u EU, ali Lajčak nikada nije objasnio kako je došao do ovog podatka, gotovo dijametralno suprotnog istraživanju Galupa: je li to bilo, možda, u formi referendumskog pitanja, odnosno isključivo za potrebe lobiranja za sopstvenu-briselsku “viziju” ?! Da je odgovor na ovo pitanje najverovatnije potvrdan, upućuju gotovo svakodnevne Lajčakove žalopojke u kojima on često kaže da građani nisu dovoljno obavešteni o EU, da domaći političari građanima zamagljuju pogled u “svetlu budućnost” i slično. No, utoliko je onda čudnije kako je Lajčak došao do podatka da više od tri četvrtine građana BiH vidi svoju zemlju u EU. Da li su oni suviše plašljivi ili vrlo pronicljivi kada treba da odgovore na “referendumsko” pitanje Lajčakovih anketara, a sasvim drugačije odgovaraju na pitanja iz Galupovog istraživanja ? Deo odgovora je vrlo jednostavan: Lajčakovi anketari nisu najpre pitali građane BiH šta misle o svojoj zemlji, a istraživači Galupa - jesu. I dobili su stari, dobro poznat odgovor: 90 odsto ispitanika u Republici Srpskoj je odgovorilo da BiH ne oseća kao svoju državu, dok je isti odgovor dalo 50 odsto ispitanika u Federaciji BiH. Da su istraživači Galupa, kojim slučajem, u Federaciji BiH razvrstavali odgovore Bošnjaka i Hrvata, verovatno bi uočili i da mnogo više od polovine Hrvata u FBiH ne doživljava BiH kao svoju zemlju, te da jedino ubedljiva većina Bošnjaka oseća ovu zemlju kao svoju domovinu, s tim da bi se i među njima našao pozamašan broj protivnika “dejtonske” strukture BiH.

Da su oštre podele između Srba, Hrvata i Bošnjaka - ne samo kada je reč o budućnosti BiH - konstanta u “novoj” BiH od početka devedesetih godina prošlog veka upućuje i činjenica da u ovoj zemlji i doslovno ne postoji nijedan događaj, ni iz bliže, ni iz dalje istorije o kojem postoji opšta saglasnost većine građana. To se jasno manifestovalo i prošlog novembra kada su 21-og Srbi obeležavali praznik u znak sećanja na uspostavljanje Dejtonskog sporazuma 1995. godine, a Bošnjaci u FBiH su praznovali jedino 25-ti u znak sećanja na zasedanje ZAVNOBiH-a 1943.godine, dok većina Hrvata nije obeležavala niti jedan od ovih datuma. Kada je reč o Dejtonskom sporazumu, Srbi veruju da su u Dejtonu dobili međunarodnu verifikaciju RS, Bošnjaci su uvereni da je tada “samo” uspostavljen mir, ali da nije okončan rat, dok Hrvati smatraju da su tada “utamničeni” u BiH, tačnije ugurani u FBiH sa Bošnjacima, a da nisu formalno-pravno zaokružili svoju teritoriju.

Kada je reč o obeležavanju ZAVNOBiH-a, Bošnjaci veruju da je to neformalno telo “obnovilo” državnost BiH, dok Srbi imaju ambivalentan osećaj: veliki deo njih koji ne odbacuju partizansku tradiciju, naročito u Bosanskoj Krajini, uvažavaju “tekovine” ZAVNOBiH-a, ali ističu ono što Bošnjaci uopšte ne pominju u svom praznovanju: da je ZAVNOBiH “utelotvorio” BiH kao jugoslovensku federalnu jedinicu, a ne kao nezavisnu državu, te da se, sledom toga, “tekovine” Mrkonjić Grada ne mogu nikako odvojeno posmatrati od “tekovina” AVNOJ-a iz Jajca. U toj priči jedino su ravnodušni Hrvati koje ni najmanje ne interesuju ni jedne, ni druge “tekovine”.

Pošto, dakle, ni u neposredno bliskoj prošlosti tri naroda u BiH ne postoji neki treći događaj koji bi bio jednodušno široko prihvaćen, onda i dalje ostaje otvoreno pitanje osnovnog konsenzusa o postojanju političke zajednice i prihvatanju BiH kao sopstvene države. Stranci su, dakako, shvatili da bi većina građana BiH najradije izvršili eutanaziju sopstvene zemlje, pa su, valjda zarad sopstvenih interesa, rešili da pokušaju da i bez postojanja bazičnog konsenzusa nacionalnih elita BiH privedu u EU i od nje, na taj način, naprave “zemlju srećnih ljudi”. Nakon što su izgleda i Amerikanci izgubili iluzije da je u BiH moguće stvoriti jednu naciju, Evropljani su pokrenuli novi eksperiment, s tezom da je moguće da jedinstveni osećaj pripadnosti državi BiH - kao preduslov opstanka te države - kod lokalnih Srba, Hrvata i Bošnjaka može zameniti osećaj pripadnosti EUtopiji. To nije bezrazložno verovanje, jer je mnogim Srbima u RS i Hrvatima u zapadnoj Hercegovini mnogo bliži Brisel nego Sarajevo, mada su im, je li, Beograd i Zagreb najbliži. No, prema zamisli stranaca, put do EUtopije mora voditi preko Sarajeva, pa se kao otvoreno pitanje ostavlja jedino pitanje mere u kojoj će Banjaluka i Mostar morati da koriste Sarajevo zarad veza sa Briselom. Ipak, namerno ili ne, previđa se da ovaj model nikako neće doprineti stvaranju/jačanju jedinstvenog pozitivnog osećanja pripadnika tri nacije prema državi, već da će svaka od tri nacije i u briselskoj iznudici tražiti put do sopstvene sreće.

Elem, iako znaju da ni tada neće doći do ukidanja međunacionalnih tenzija, stranci zapravo, veruju, da će tako barem smanjiti postojeće tenzije u BiH. Zato se na svakom koraku Miroslava Lajčaka, Havijera Solane, Olija Rena i ostalih, najpre može čuti da je potrebno da političari u BiH “prekinu sa negativnom retorikom”. Stranci upozoravaju lokalne političare poimence kada pređu prag briselske tolerancije, zamagljujući pritom suštinu političkih sukoba među spskim, hrvatskim i bošnjačkim političarima - sukoba koji proističu iz nerešene/nerešive bliže ili dalje prošlosti: iza formulacije da je “Dejton doneo mir, ali nije okončao rat” politički Bošnjaci, uz pomoć stranih lobista, nastoje da ostvare svoj ratni cilj i imaju plebiscitarnu podršku sopstvenog stanovništva u pravcu što snažnije centralizacije/ unitarizacije BiH; srpski političari nalaze se u delikatnoj stuaciji, prinuđeni da deluju između odbrane načetog Dejtonskog sporazuma i opšteg nastojanja Srba u RS za što većom samostalnošću RS do izdvajanja iz BiH; hrvatski političari sve snažnije zahtevaju federalnu jedinicu sa većinskim Hrvatima i najpribližniji su nastojanjima svojih sunarodnika, jer im okolnosti u kojima se nalaze idu na ruku, odnosno u FBiH su konstantno nadglasavani, a u tom entitetu će u bliskoj budućnosti na red doći ukrupnjavanje administrativnih jedinica pošto postojećih 10 kantona “jedu” polovinu GDP-a u FBiH.

Nema, dakle, relevatnog političara među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima koji ne zastupa istaknute stavove svojih sunarodnika, a razlike se razaznaju tek na nivou taktike kojom se služi svako u svojoj političkoj borbi. U tim razlikama stranci i vide šansu za ostvarenje svoje “vizije” privođenja BiH EUtopiji. Oni su, dakle, sasvim svesni razlika među nacionalno-političkim elitama, ali u pritiscima na političare na vlasti i u suptilnim manipulacijama osećanjima građana vide šansu da većinu razlika “premoste”. “Premošćavanje” pod pritiskom jasno se primećuje u zahtevima za “prekid negativne retorike”: u retorici kojom se služe srpski političari kada govore o “odbrani dejtonske pozicije RS” niti za jednog Srbina nema ništa negativno, niti se takva poruka može okarakterisati nacionalističkom, a ne nosi ni pretnju nasiljem; sem toga, ono što je posebno važno za strance, u RS gotovo da više i nema pozivanja na referendum o izdvajanju iz BiH, iako je dobro poznato pozitivno mišljenje Srba o takvom referendumu. Nešto drugačije se manifestuje “premošćavanje” koje stranci primenjuju kod hrvatskih i bošnjačkih političara: jedino je i tek od skora Haris Silajdžić prokazan i to zato što odbija gotovo svaku vrstu političkog dogovora sa Srbima i Hrvatima koja ne vodi snažnoj centralizaciji BiH. Na hrvatske težnje najviše se gleda sa razumevanjem, iako su neke do njih u suprotnosti sa Ustavom BiH, poput svehrvatskog predloga da u teritorijlanoj prekompoziciji BiH na stolu ne bude samo Federacija BiH, već cela država koja bi se delila na više entiteta.

Cinizam kojim se stranci služe u “premošćavanju” volje tri naroda ogleda se u njihovom obrazloženju: oni kažu da su težnje sva tri naroda legitimne, ali da se “ne mogu ostvariti”(“nisu realne”), pa bavljenje tim zahtevima predstavljaju samo “gubljenje vremena” na putu ka EUtopiji ; kada tako postave celu stvar, onda se “gubljenje vremena” na legitimne zahteve naroda proglašava “negativnom retorikom”, dok se prihvatljivim kompromisom domaćih političara smatra samo ono što nije skrajnuto sa tog puta. Istina, domaći političari često podilaze svojim narodima koristeći se narodnim nastojanjima, ali tu je teško povući granicu gde prestaje manipulisanje nacionalnim osećanjima, a gde počinje istinsko zalaganje za ostvarenje volje naroda, jer je opšte poznato da strani “protektori” postavljaju granice političkog delovanja u BiH, a ne domaći političari. Zbog toga bi se stranci mogli nazvati i većim i moćnijim manipulatorima od domaćih srpskih, hrvatskih i bošnjačkih političara, koji, praktično, bivaju prisiljeni da uzmiču od narodnih težnji.

Stvar je jednostavna: stranci su uvereni da od BiH ne bi ostao ni kamen na kamenu kada bi dopustili slobodno izražavanje volje naroda, jer su težnje Srba, Hrvata i Bošnjaka međusobno isključive kada je reč o opstanku BiH. Šta više, izgleda da stranci strahuju da bi politički reprezenti narodne volje za čas posla doveli BiH na ivicu rata bez briselskih i vašingtonskih “medijatora”, pri tome podsećajući na užasne strahote iz devedesetih godina prošlog veka. No, pritom se niko ne osvrće ni na ulogu tadašnjih stranih “medijatora” u jugoslovenskoj krizi koji su doprineli razbuktavanju sukoba, niti na sadašnje, znatno izmenjene okolnosti u regionu: sem izuzetaka poput Harisa Silajdžića, u regionu više nema ratnih vođa na ključnim pozicijama u zemljama dejtonskog trougla i, što je najvažniji kontraargument, vojni potencijali u regionu više nisu koncentrisani u rukama balkanskih vođa, već upravo suprotno - pod kontrolom su NATO-a. Tu prostu činjenicu - da se NATO zacario u regionu - jasno uviđaju pripadnici sva tri naroda u BiH i teško da bi iko i poželeo da zarati, sem ukoliko ne bi iz redova Alijanse dobio oružje i dozvolu da to učini. Zato su, u najmanju ruku, neozbiljne tvrdnje o mogućem ratu u BiH, ukoliko političkim procesima u zemlji ne budu upravljali Brisel i Vašington.

Put u miran razlaz

S druge strane, sasvim je tačna procena stranaca da bi se BiH mogla relativno brzo raspasti ukoliko se dopusti potpuno samostalno odlučivanje političkim predstavnicima Srba, Hrvata i Bošnjaka. No, ako su ti političari već sada načisto da se o ključnim stvarima ne mogu dogovoriti, te da je, praktično, među njima uspostavljen najčvršći, prećutni dogovor o tome da svako vlada na svojoj teritoriji i da ni na vidiku nije moguća obnova predratne BiH - sem vojnom silom - onda je sasvim celishodno očekivati da, nakon što ustanove da se o ključu opstanka u jednoj državi ne mogu dogovoriti, domaći političari shvate da bi trebalo da dođu do ključa za miran razlaz. Sem ukoliko ne veruju u vojnu pomoć za ostvarenje svojih ciljeva, a tu im pomoć može pružiti samo NATO, naravno ako i sam tako (prethodno) odluči.

Bošnjaci se uzdaju da samo ta vrsta pomoći može biti garant opstanka BiH, ali ta vojna struktura zadužena je, u stvari, jedino da nadzire postojeću transformaciju međunarodnog civilnog prisustva i da štiti teritorijalni integritet BiH, ali ne i da presudno utiče na unutrašnje političke prilike. Kako većina Bošnjaka nije zadovoljna samo tom vrstom garancija, već priželjkuje grube strane intervencije i u unutrašnjosti poput nekadašnjih Ešdaunovih , ali toga nije bilo nakon Ešdauna, a sva je prilika da više neće ni biti - moguće je očekivati da, nakon tekućeg perioda frustriranosti svojim (geo)političkim položajem, i među samim Bošnjacima dođe do stvaranja kritične mase za koju bosanskohercegovački razlaz ne samo da ne bi bio nužno zlo, već bi više predstavljao poželjan izlaz iz situacije u kojoj bi bili “naterani” da kao većina budu dobrim delom politički zavisni od volje manjine.

Elem, već odavno bošnjački političari opisuju postojeći ustavni mehanizam entitetskog glasanja u Parlamentarnoj skupštini BiH kao sistem koji navodno blokira efikasnost državne administracije, dok, s druge strane, taj sistem za Srbe predstavlja poslednju odbranu od centralizacije/unitarizacije BiH. Srbima, dakle, nije potreban referendum da bi zaštitili sopstvene nacionalne interese u BiH sve dok imaju entitetsko glasanje za zaštitu od eventualnog preglasavanja. Šta više, taj mehanizam omogućava Srbima da, na sasvim legalan način, čak i bojkotuju rad institucija BiH, te tako onemoguće i razmatranje ključnih odluka u tim institucijama. Onog časa kada bošnjački političari budu ustanovili da taj mehanizam blokira njihove težnje ka centralizaciji/unitarizaciji BiH, tada će, ako pravnim ili fizičkim nasiljem ne obore poslednju liniju zaštite RS u BiH, razumeti da je i za njih možda bolji miran državni razlaz od “blokade” države kakvu žele njihovi sunarodnici.

Moguće je, dakle, da se bošnjačka nastojanja izmene u pravcu poborništva za miran razlaz i stvaranja sopstvene države na delu sadašnje teritorije BiH, kao što je, dakako, moguće i da se izmene srpska nastojanja za samostalnošću RS. No, na putu izmeni srpskih težnji stoji Ustav BiH, bez čijih korenitih promena RS ne može biti demontirana bez saglasnosti samih Srba. Zato se verovatnijim čini (ne)voljno prihvatanje ustavom omeđene bosanskohercegovačke realnosti od strane Bošnjaka: a odatle do stvaranja države kojom će moći sami upravljati bez srpskih “blokada” nije veliki korak.

Bošnjaci sumnjaju da je to možda i deo srpske političke taktike u BiH, ali sve i da jeste tako, saznanje da je takva taktika ne samo legitimna, već i sasvim legalna - samo doprinosi većoj frustranosti bosanskih muslimana što nemaju državu po svojoj meri. “Obrazloženja” koja povremeno pošalju emisari iz Vašingtona da SAD neće dozvoliti stvaranje čiste muslimanske države u srcu Balkana zbog potencijalne terorističke pretnje, kao što je ne tako davno “procenio” Danijel Server, ne čine se više tako razložnim nakon priznanja tzv. “Republike Kosovo”, pa makar se niko u BiH i ne pozivao na “kosovski presedan”.

Dalje, za ulazak u EUtopiju od bosanskih muslimana, Srba i Hrvata iz Brisela se traži ispunjavanje određenih standarda. Neki od do sada uvedenih standarda doprineli su demokratskom napretku u BiH, a neki su i odmogli; no, i dalje ostaje bez racionalnog odgovora pitanje zašto bi se među standarde ubrajala i izgradnja zajedničke države, kakva nigde više u Evropi ne postoji. Uostalom, čak i kada bi Srbi, Bošnjaci i Hrvati uspeli da sklope državnu tvorevinu koja bi, nekim čudom, stigla u EU - ako se i sama EU prethodno ne transformiše/ukine - opet će biti samo pitanje vremena kada će se Srbi, Hrvati i Bošnjaci mirno razići. Možda će tada ići lakše, računajući da će svi političari, i strani i domaći, biti razumniji od sadašnjih. Možda će do tada proteći puno vremena, ali samo su lakoverni mislili da se na tom putu neće trčati maraton.