BiH „razapeta“ između Kosova i EU – iste mete, isto odstojanje

Poslednja kriza na severu Kosova u BiH je samo potvrdila svu dubinu ukorenjenih podela među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima, otkrivajući i one dobro poznate karte koje u rukama drže vodeći političari među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima. Jedinstvo nije ispoljeno čak ni povodom proste računice da BiH na teritoriji Kosova i Metohije gubi značajno tržište nakon što su vlasti u Prištini uvele carinu od 10 odsto na proizvode iz BiH.

Sever Kosova i Republika Srpska

Sem pojedinih privrednika, u Sarajevu se niko nije glasno založio da se na adresu CEFTA uputi snažan protest zbog jednostranog poteza Prištine. Početno mlako negodovanje ubrzo je palo u zasenak brojnih poziva u bošnjačkoj javnosti da vlasti BiH priznaju carinski pečat „nezavisnog Kosova“, a nije manjkalo ni poziva da bošnjački i hrvatski članovi Predsedništva BiH, Bakir Izetbegović i Željko Komšić, donesu sami odluku o priznavanju „Republike Kosovo“, pa i po cenu preglasavanja srpskog člana Predsedništva Nebojše Radmanovića. Na te apele niko se od pozvanih nije odazivao, ne zato što nisu uvereni da su oni ispravni, već pre smatrajući da trenutak nije nimalo pogodan, kako ne bi izazvali bes Srba i time sasvim urušili krhki politički mir u BiH. A privrednici su nevoljno pristali da snose troškove uvedene carine u Prištini, pa je, izgleda, cela stvar nekako „legla“.

I predsednik RS Milorad Dodik ocenio je da je trenutak vrlo ozbiljan, pa upozorio da se do konačnog rešenja problema na Kosovu i Metohiji može doći “stabilizujućim i destabilizujućim metodama”. “Destabilizujuće je ovo što radi Hašim Tači uz podršku međunarodnih predstavnika koji ne daju Srbima pravo da se brane”, poručio je Dodik, nudeći kao “stabilizujuće rešenje – princip podele koji bi doneo stabilnost celoj regiji”. “Podela Kosova, kojom bi severni deo ostao u Srbiji, a preostala srpska područja u južnom delu dobila određenu autonomiju uz regulisanje statusa verskih objekata SPC-a – rešenje je koje bi donelo dugoročnu stabilnost”, uveren je Dodik[1], ponavljajući da će RS učiniti jedino ono što odluči Srbija.

I ranije je Dodik „predlagao“ podelu Kosova, ali čini se da nikada nije bio tako ubeđen da bi time bio stabilizovan celi region. Na stranu što se takvom „srednjem“ rešenju zvanično protive i EU i SAD; već i američki zagovornici politike čvrste ruke prema Srbima na Balkanu u konačnom rešenju „problema“ severa Kosova vide priliku za „sređivanju“ prilika u BiH. „Sve dok se ne reši problem severnog Kosova, vrlo je verovatno da se neće razrešiti ni problemi u Bosni”, poručuje Morton Abramovic, pri čemu nastavlja da tvrdi da je u BiH “glavni problem Republika Srpska”[2]. Abramovic, naravno, ne deli Dodikovo uverenje da sever Kosova treba da pripadne Srbiji – već naprotiv. To nije novo, ali jasno upućuje da u Vašingtonu nije malo onih koji u “sređivanju” Srba na severu Kosova vide startnu poziciju za utapanje Republike Srpske u unitarnu BiH. To viđenje bi, verovatno, samo bilo osnaženo pristankom na podelu Kosova i Metohije, u uverenju Abramovicevih sličnomišljenika – a to su svi koji su priznali “nezavisno Kosovo” – da su Srbi time puno dobili, čime bi onda morali da se obavežu na pružanje velikih ustupaka u BiH.

Utoliko se onda čini tačnija teza da se odbranom prava na Kosovo i Metohiju ujedno brani i pravo Srba na opstanak RS, odnosno da bi odustajanjem od Rezolucije 1244 Srbija teže branila i prava RS zacrtana u Dejtonskom sporazumu. Tim pre se čini nerazumljivijim predlog o podeli Kosova i Metohije koji dolazi baš iz RS, sem ukoliko ne predstavlja novi-stari Dodikov politički manevar pred nadolazećim zahtevima za ustavne promene u BiH koji se ispostavljaju iz EU.

Srpski politički manevri

Idući u susret tim zahtevima, Dodik je pak rešio da ojača pregovaračku poziciju RS, najavljujući sastanak svih predstavnika RS u institucijama BiH s ciljem detaljnog dogovora radi sprečavanja i najmanjeg protivustavnog pokušaja unošenja „sitnih“ detalja u predloge zakona koji bi se našli u Parlamentarnoj skupštini BiH. To bi, izgleda, značilo pojačanu budnost svih predstavnika Srba u zajedničkim organima i institucijama BiH, počev od rada u parlamentarnim komisijama, preko Saveta ministara BiH do samih poslanika. Drugim rečima, čini se da je namera da srpski predstavnici još pre ulaska u parlamentarnu proceduru dobro „pročešljaju“ svako rešenje koje im se bude nudilo zarad usklađivanja sa zakonodavstvom EU kako bi izbegli da nepovoljna rešenja stignu gotova u parlament, a da onda srpski poslanici – svojim protivljenjem – budu označeni kao glavni kočničari „evropskog puta“ BiH.

Srpske političke namere naziru se već iz sadašnjeg odbijanja RS da prihvati realizaciju nekoliko projekata sredstvima iz pretpristupnih fondova EU, jer bi se tim projektima, kako tvrdi Dodik, prenosile nadležnosti na nivo BiH[3]. Dodik je, istovremeno, najavio da će pred Narodnu skupštinu RS izneti i detaljne informacije o tome koliko preobimna administracija BiH košta RS i kako zaštiti interese Srpske, rukovodeći se podacima da administracija zajedničke države sada troši više od pola milijarde evra godišnje[4], a da bošnjački političari neprestano insistiraju na povećanju budžeta institucija BiH, čemu se RS oštro suprotstavlja.

Ipak, glavni kamen spoticanja između Banjaluke i Sarajeva ostaje u potpuno oprečnim konceptima uređenja BiH. Razlike su potpuno ogoljene u polemici koju je započeo predsednik RS unoseći u politički govor odrednicu “državna zajednica” za BiH, što je izazvalo burno negodovanje među Bošnjacima, koji su Dodika optužili da krši Dejtonski sporazum. Na njihovu stranu glasno su stali visoki predstavnik u BiH Valentin Incko i šef Misije OEBS-a Geri Robins.

“U Ustavu BiH nedvosmisleno se navodi da Republika BiH, čije je zvanično ime od sada ’Bosna i Hercegovina’, nastavlja svoje pravno postojanje po međunarodnom pravu kao država(…) Drugim rečima, entiteti su pravno uspostavljeni Ustavom BiH, dok je BiH nastavila svoje postojanje po međunarodnom pravu kao država, sa modifikovanom unutrašnjom strukturom” – tako glasi ključno Inckovo obrazloženje[5]. Dočim je Robins ustvrdio da “koncept ‘državne unije’ nema pravni osnov”[6]. Dodikova odrednica “državna zajednica BiH” bila je i glavna tema jedne od sednica Saveta za implementaciju mira (PIC)[7], a u odbranu Dodikovog stava stao je ruski ambasador u BiH Aleksandar Bocan Harčenko. “Dodik sto odsto jasno i otvoreno podržava dejtonsko uređenje i nije doveo Dejton u pitanje. Predsednik Dodik, takođe, nije doveo u pitanje teritorijalnu celovitost BiH kao države i njen međunarodni subjektivitet”, istakao je Harčenko[8]. A predsednik RS je polemiku zaključio onako kako je i počeo. ”BiH je sastavljena od dva entiteta i tri naroda, a ako je nešto sastavljeno, to je onda zajednica i to je moj odgovor na polemiku o tome da se radi o urušavanju Dejtonskog sporazuma”, obrazložio je Dodik[9].

Ponude iz Nemačke i očekivanja Srba i Hrvata

Taj odgovor može se, takođe, svrstati u arsenal argumenata sa kojima će srpski političari nastupati kada iz Brisela počnu češće stizati pitanja o spremnosti BiH za status kandidata za članstvo u EU, a sa tim pitanjima bude rastao i pritisak bošnjačkih političara i javnosti za „učvršćivanje” institucija BiH, s jedne strane, te pritisak vodećih hrvatskih političara za obimnije ustavne promene u kojima Hrvati očekuju važniju ulogu od one koju sada imaju, s druge strane. Nije tajna da se u tom poslu može očekivati snažnija uloga Nemačke, što je samo potvrdio nemački ministar za ekonomsku saradnju i razvoj Dirk Nibel tokom nedavne posete Sarajevu, pozivajući političke vođe “da rade odgovorno radi postizanja novog, funkcionalnog ustava za BiH”[10]. Svoje usluge u tom poslu još ranije je ponudila nemačka fondacija “Konrad Adenauer”, a sada se uključio i bivši visoki predstavnik u BiH Kristijan Švarc Šiling.

Na nedavnom sastanku sa članovima Ustavnopravne komisije Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine BiH, a u saradnji sa pomenutom fondacijom, Švarc Šiling je predložio sprovođenje ustavnih promena “korak po korak”, ocenjujući, recimo, da je FBiH “suviše decentralizovana”, a RS “suviše centralizovana”. A nije se ustezao ni da ponudi okvirno rešenje za BiH. ”Treba da razvijete principe koji su nastali na osnovama konsenzusa, npr. BiH ne treba biti centralizovana država, ona treba biti federativna država, federalna država. Ali, BiH ne treba biti takođe ni država gde samo federalne jedinice imaju državne odlike, a državna razina, dakle razina države je praktično preslaba”, glasi suštinska Šilingova preporuka[11].

U toj kratkoj, ali interesantnoj raspravi nije se moglo čuti da predstavnici Bošnjaka odstupaju od svojih zahteva, dočim su predstavnici Srba i Hrvata u Šilingovom nastupu prepoznali znakove ohrabrenja za svoje koncepte. Tako su, na primer, Srbi primetili da „u Nemačkoj na federalnu državu otpada tek negde oko 12% ukupnog budžeta Nemačke”, dok su Hrvati pomenuli primer iz Švajcarske “gde su se pre nekih 25–30 godina frankofoni Švajcarci osetili nelagodno u većinskom germanskom kantonu i došli do Kanton Jura, a Švajcarska je ostala jednako stabilna i funkcionalna”[12].

Ovo su samo neki primeri koncepta koje Srbi i Hrvati nude kao uslove za svoj pristanak na ostanak u BiH i izgradnju zajedničke države sa Bošnjacima na “evropskom putu”. Na kraju tog puta Srbi će, dakle, očekivati da Republika Srpska opstane, u najmanju ruku, kao snažna federalna jedinica, koja će zadržati ključna ovlašćenja i najveći deo svog novca. A Hrvati će željno očekivati da dobiju svoju federalnu jedinicu/ kanton u “balkanskoj Švajcarskoj”. Bez garancija koje traže, izgleda da ni jedni ni drugi više nemaju puno volje da idu na daleki, neizvesni evropski put.