Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska | |||
Bosanske lekcije Svoni Hant |
četvrtak, 10. maj 2012. | |
(Pres RS) „Batler je otvorio vrata, premijer Silajdžić je ušao i poljubio me u čelo. Znajući za Silajdžićeve romantične sklonosti, dogovorila sam se sa batlerom da ulazi svakih 15 minuta. Silajdžić je tražio sendvič i dobio ga u podne čim je došao, ali pojeo ga je tek u ponoć, pred odlazak. Na rastanku mi je rekao: ‘Zima dolazi. Trebalo bi da dođem ponovo, na još jednu večeru kraj vašeg kamina... Jasno je da smo vi i ja morali da se sretnemo. Mi ćemo biti zajedno, mada možda ne na ovom svetu. Mi smo dve zvezde na nebu i sudbina je odlučila da se naše putanje ukrste. Laku noć dušo’.“ Citirani redovi predstavljaju sećanja gospođe Svoni Hant, američke ambasadorke u Beču iz vremena rata u BiH. Na stranu šestočasovna dužina diplomatskog sastanka, 24 batlerova ulaska u prostoriju, sendvič koji je pola dana bajatio pored ogladnelog gosta, predostrožnost ambasadorke i nasrtljivost premijera, na stranu brojne političke i nepolitičke asocijacije koje se čitaocu nameću povodom čestih susreta dve sentimentalne duše. Radi se o fragmentima knjige ozbiljnog naslova - „Bosanske lekcije za globalnu bezbednost", iz pera uticajne autorke (profesorka na Harvardu i članica Saveta za spoljne poslove SAD) koja se i te kako tiče Srba, Srpske i Srbije. Na osnovu opisanih prisnih bečkih kontakata, Svoni H. je zaključila da je Haris S. „političar koji se najdoslednije zalagao za različitost u jedinstvenoj državi BiH". Zbog toga je, kako veli, „na brifingu u komandi Američkih oružanih snaga za Evropu u Štutgartu 1994. kritikovala glavnokomandujućeg generala Čaka Bojda što bosanske lidere naziva muslimanima, iako su se oni zavetovali da će štititi multietničko društvo nasuprot agresorima koji su u ime ‘velike Srbije' isterivali Srbe iz njihovih kuća". Navodi da ju je general Bojd kasnije u četiri oka upozorio da ne treba da podleže muslimanskoj propagandi i da nema dobrih momaka u bosanskom ratu, ali da je ona bila čvrsto uverena i uporna... „Ali meni su ti ljudi dolazili u kuću i toliko puta smo večerali zajedno, znam kakvi su", insistirala je Svoni. A ti gosti na večerama u njenoj rezidenciji bili su supruga i deca Ejupa Ganića, koji su celi rat proveli u Beču, pa se tako preko njih uverila da ni glava porodice nije nikakav ekstremista „kako su ga opisivale američke obaveštajne službe, uključujući i Ciju". Iako joj je general Bojd savetovao da ponekad večera i sa Srbima, Svoni Hant u toj prilici nije verovala izveštajima Cije, ali kada se na drugom mestu poziva na neverovatne podatke da su 90 odsto ratnih zločina počinili Srbi, onda istoj obaveštajnoj agenciji bezrezervno veruje. Autorka takođe navodi i da su „trupe Nasera Orića već tokom 1992. u istočnoj Bosni ubile više od 13.000 Srba, da su mnoge mučili i žive spaljivali u kućama", ali očito nije imala u vidu da se navedeni procenat srpskih zločina i navedeni broj srpskih žrtava nikako ne uklapaju u zvanične podatke o ukupno stotinu hiljada pobijenih tokom celog rata u BiH. Sličnih nedoslednosti, kontradikcija i nepreciznosti nije lišena ni elaboracija osnovne teze knjige „Bosanske lekcije za globalnu bezbednost", a to je da SAD treba da deluje kao svetski policajac - brzom i nasilnom akcijom. Svoni Hant je tako „navijala za bombardovanje Srbije, iako je kasnije uvidela da se sve moglo postići nenasilnom akcijom kao što je podrška štrajkačima, izdavačima, medijima i nevladinim organizacijama". Pre toga je bila za vojnu intervenciju u Bosni, ali se u tome nije predomislila. Naprotiv, i dalje smatra da je jedini problem što srpski položaji u BiH nisu bombardovani ranije, i to bi bila ta „lekcija za globalnu bezbednost" koju smo dobili zahvaljujući njenoj knjizi. A do zakašnjenja je navodno došlo zato što „Klinton nije služio vojsku pa se dugo libio da deluje kao vrhovni komandant", zato što je „načelnik Združenog štaba general Kolin Pauel hteo da karijeru završi uspehom u Iraku, a ne mogućim neuspehom u Bosni", zato što je „ministar odbrane Lesli Aspen došao u sukob sa generalitetom oko ukidanja diskriminacije homoseksualaca u američkoj vojsci", zato što „nije bilo konsenzusa između Bele kuće, Pentagona i Stejt departmenta i, napokon, zato što su „glavni akteri u američkoj politici toga vremena bili inspirisani različitom literaturom o Bosni: jedni su čitali Rebeku Vest, drugi Noela Malkoma, treći Semija Hantingtona. Moguće je, isto tako, da su, recimo, ružne devojačke uspomene na Beograd uticale na antisrpsko raspoloženje Medlin Olbrajt, kao i da ga je ona tokom kućnih sedeljki delom prenosila na Hilari Klinton, a da je opet predsednik Bili bio osetljiv na komentare svoje supruge, bar do pojave Monike Levinski, baš kao što je i gospođa Svoni bila dirnuta šarmom Harisa Silajdžića i ganuta sandžačkim građanizmom Ganića. Ali, spoljna politika jedine supersile ipak se verovatno zasnivala na nešto ozbiljnijim pretpostavkama koje profesorka svetski uglednog univerziteta i članica globalno moćnog saveta manje uzima u obzir. Da bi do američke vojne intervencije uopšte došlo, bila zakasnela ili ne, najpre je trebalo da izbije rat u Bosni, a izazvan je njenim preuranjenim međunarodnim priznanjem, koje su predvodile upravo SAD, i Izetbegovićevim povlačenjem potpisa sa Lisabonskog sporazuma, čemu je kumovao upravo američki ambasador Cimerman. Vašington je i nakon toga godinama sistematski sabotirao sve mirovne napore Evropljana kako bi pokazao da je i posle pada Berlinskog zida i nestanka „crvene opasnosti" i dalje neophodan opstanak i ostanak NATO-a na Starom kontinentu. O svemu tome postoje nedvosmislena svedočenja međunarodnih posrednika Hozea Kutiljera, Sajrusa Vensa, Lorda Ovena, a odnedavno i Torvalda Stoltenberga, dok se opisani motivi američke strategije u Bosni u ozbiljnoj literaturi uzimaju kao opšte mesto i izvan su diskusije. |