Bosanski džihadisti – (ne)kontrolisana pretnja

Protekle sedmice policijske agencije BiH, RS i nekoliko kantona u FBiH, po nalogu Tužilaštva BiH, pohapsile su 16 osoba koje se dovode u vezu sa terorizmom, tačnije sa regrutovanjen i slanjem džihadista na ratišta u Siriji i Iraku[1]. Iako dometi te akcije nisu još jasni, ne treba očekivati ni da će biti veliki - veći broj osumnjičenih pušten je ubrzo nakon hapšenja[2], a cela akcija, kako se može pročitati između redova, više je poslužila policijskim i pravosudnim institucijama BiH za prikupljanje informacija o načinima i putevima „otpremanja“ domaćih džihadista u redove „Islamske države u Siriji i Iraku“(ISIS) i „DŽabat Al Nusre“, bliske Al Kaidi. Vredi, takođe, napomenuti da je akcija usledila tek tri meseca nakon donošenja izmena Krivičnog zakona BiH, prema kojima su učešće državljana BiH na stranim ratištima i njihovo regrutovanje proglašeni za krivična dela sa zatvorskim kaznama.

Tužilaštvo BiH nije dalo nikakvo objašnjenje zašto im je trebalo čak tri meseca da izvedu akciju „prikupljanja informacija“ o džihadistima, tim pre što su se oni u medijima i na društvenim mrežama oglašavali otvoreno o svom angažmanu u Siriji i Iraku još od leta prošle godine, pošto je većina njih otputovala u rat na strani tadašnjeg ISIL-a(danas ISIS) i „Al Nusre“[3]. A da je, vredi podsetiti, još pre nekoliko godina direktor Obaveštajno-bezbednosne agencije BiH (OSA) rekao da je već tada u BiH registrovano oko 3000 „bezbednosno interesantnih“ osoba koje potiču iz radikalnih islamiostičkih krugova.

Može biti da se ključ najnovijih hapšenja krije u pritisku zapadnih centara moći na Tužilaštvo BiH, OSA, „saveznu policiju“ Sipu i policijske agencije u FBIH, pojačanog nakon poslednjih zverstava džihadista ISIS-a, u čijim se redovima i bori najveći broj najopasnijih bosanskih džihadista na „privremenom radu“ u Siriji, dok su bosanski prvoborci „Al Nusre“ danas gotovo pali u zaborav, mada nisu ništa manje opasniji od „vojnika“ ISIS-a.

Neki od analitičara tvrde da je reč prevashodno o diplomatskom pritisku Velike Britanije[4], mada ne treba zaboraviti ni interese Austrije i Nemačke, gde navodno živi niz osoba sa kojima godinama sarađuju osumnjičeni bosanski džihadisti. U međuvremenu je, izgleda, BiH postala ne samo domaći izvoznik džihadista, već i važna tranzitna zemlja za „braću“ sa Zapada koja odlaze u Siriju i Irak[5], pa je utoliko postala važnija i zapadnim diplomatskim predstavnicima, ne bi li ovi došli do više informacija o „svojim“ džihadistima koji požele da se pridruže ISIS-u.

Pojedini stručnjaci procenjuju da petina bosanskih džihadista potiče iz bošnjačke dijaspore na Zapadu, a da ovi iz BiH u Siriju sada češće putuju preko Beča, Zagreba i Ljubljane, pošto je jeftini model „easy travel jihad“(za tri sata i 100 evra, niskobudžetnim letom od Sarajeva preko Istanbula do Gaziantepa, turskog aerodroma najbližeg sirijskoj granici) navodno više rizičan posle pooštravanja zakonske regulative u BiH[6].

Samo pravosuđe na nivou BiH ni do sada se nije revnosno bavilo osobama povezanim sa terorizmom[7], a tek treba videti kako će postupati po novim zakonskim rešenjima, odnosno koliko su Sipa i policijske agencije u FBiH sposobne da prikupe dovoljno dokaza za presude inspiratorima i organizatorima slanja bosanskih džihadista u Siriju i Irak.

O uzrocima ove pojave, koja datira još iz ratnog organizovanja džihadističke jedinice “El mudžahid” u okviru Armije RBiH pod patronatom Alije Izetbegovića i postratnog političkog zaštitničkog odnosa prema mudžahedinima i njihovim sledbenicima na područjima sa većinskim bošnjačkim stanovništvom -  do sada je puno rečeno, ali je malo šta učinjeno u proklamovanom procesu pacifikacije ekstremista. Tek odnedavno, posle “isplivavanja” Mustafe Cerića sa mesta poglavara Islamske zajednice u BiH (IZ BiH) u političke vode, novi vrhovni vođa bosanskih muslimana reis Husein Kavazović pokušava da IZ BiH malo distancira od radikalnih vehabija i ostalih simpatizera ISIS-a i “Al Nusre”, ali – to je izazov na koji će i on i ostale vođe bosanskih muslimana morati da odgovaraju još dugo vremena.

Ako u tom poslu budu previše računali na osećaj “islamske solidarnosti” među ekstremistima, odnosno budu pozivali na razum one koji, uostalom, njihovu duhovnu vlast i ne priznaju i ne prihvataju – ni reis Kavazović ni njegovi najbliži saradnici neće daleko odmaći na putu koji proklamuju[8].

Naime, predugo su se i penzionisani reis Cerić i bošnjački politički krugovi zaštitnički odnosili prema islamističkom radikalizmu među svojim sunarodnicima, da bi problem sada bio brzo i uspešno kanalisan. Još gore je što, izgleda, danas niko u nadležnim institucijama u BiH ne zna pouzdano ni koliko ima bosanskih džihadista u Siriju i Iraku, ni koliko ih se vratilo u zemlju, niti koliko ima njihovih “sapatnika” u BiH koji čekaju da se na domaćem terenu prime donetog “vojnog znanja” i upotrebe ga po sopstvenom nahođenju, akoli već ne budu zadovoljni instrukcijama “da sačekaju” itd. Brojke koje se pominju su varljive, kao što je varljivo i uverenje da trenutne podele među bosanskim džihadistima mogu biti od koristi bezbednosnim agencijama u svrhu kontrole potencijalne terorističke pretnje.

Naime, pre bi se moglo reći da te podele proističu iz borbe za prevlast nad što većim brojem islamističkih/vehabijskih enklava u BiH i bošnjačkoj dijaspori, negoli iz ozbiljnog ideološkog razdora među “braćom”. A onda je utoliko varljivija i nada da će iz sukoba dve frakcije bosanskih džihadista obe izaći oslabljene, čime bi i problem bio manji.

Makar blagi zaokret bošnjačkog političkog establišmenta od programski proklamovanih unitarističkih i centralističkih stremljenja - utemeljenih na (Izetbegovićevoj) premisi da su se Bošnjaci jedini/najviše žrtvovali za BiH - bio bi, svakako, delotvorniji i za odmicanje od trenda puzajuće verske radikalizacije među bosanskim muslimanima koju više od dve decenije diktiraju strani i domaći islamistički autoriteti i njihovi poštovaoci. Pitanje je, međutim, da li su političke i verske vođe Bošnjaka spremne i sposobne za jedan takav iskorak. Ili, pak, mnogi od njih i dalje veruju da im radikalni/umereni islamisti mogu poslužiti kao jedno od sredstava u ostvarenju sopstvenih političkih ciljeva.