Босански џихадисти – (не)контролисана претња

Протекле седмице полицијске агенције БиХ, РС и неколико кантона у ФБиХ, по налогу Тужилаштва БиХ, похапсиле су 16 особа које се доводе у везу са тероризмом, тачније са регрутовањен и слањем џихадиста на ратишта у Сирији и Ираку[1]. Иако домети те акције нису још јасни, не треба очекивати ни да ће бити велики - већи број осумњичених пуштен је убрзо након хапшења[2], а цела акција, како се може прочитати између редова, више је послужила полицијским и правосудним институцијама БиХ за прикупљање информација о начинима и путевима „отпремања“ домаћих џихадиста у редове „Исламске државе у Сирији и Ираку“(ИСИС) и „Џабат Ал Нусре“, блиске Ал Каиди. Вреди, такође, напоменути да је акција уследила тек три месеца након доношења измена Кривичног закона БиХ, према којима су учешће држављана БиХ на страним ратиштима и њихово регрутовање проглашени за кривична дела са затворским казнама.

Тужилаштво БиХ није дало никакво објашњење зашто им је требало чак три месеца да изведу акцију „прикупљања информација“ о џихадистима, тим пре што су се они у медијима и на друштвеним мрежама оглашавали отворено о свом ангажману у Сирији и Ираку још од лета прошле године, пошто је већина њих отпутовала у рат на страни тадашњег ИСИЛ-а(данас ИСИС) и „Ал Нусре“[3]. А да је, вреди подсетити, још пре неколико година директор Обавештајно-безбедносне агенције БиХ (ОСА) рекао да је већ тада у БиХ регистровано око 3000 „безбедносно интересантних“ особа које потичу из радикалних исламиостичких кругова.

Може бити да се кључ најновијих хапшења крије у притиску западних центара моћи на Тужилаштво БиХ, ОСА, „савезну полицију“ Сипу и полицијске агенције у ФБИХ, појачаног након последњих зверстава џихадиста ИСИС-а, у чијим се редовима и бори највећи број најопаснијих босанских џихадиста на „привременом раду“ у Сирији, док су босански првоборци „Ал Нусре“ данас готово пали у заборав, мада нису ништа мање опаснији од „војника“ ИСИС-а.

Неки од аналитичара тврде да је реч превасходно о дипломатском притиску Велике Британије[4], мада не треба заборавити ни интересе Аустрије и Немачке, где наводно живи низ особа са којима годинама сарађују осумњичени босански џихадисти. У међувремену је, изгледа, БиХ постала не само домаћи извозник џихадиста, већ и важна транзитна земља за „браћу“ са Запада која одлазе у Сирију и Ирак[5], па је утолико постала важнија и западним дипломатским представницима, не би ли ови дошли до више информација о „својим“ џихадистима који пожеле да се придруже ИСИС-у.

Поједини стручњаци процењују да петина босанских џихадиста потиче из бошњачке дијаспоре на Западу, а да ови из БиХ у Сирију сада чешће путују преко Беча, Загреба и Љубљане, пошто је јефтини модел „easy travel jihad“(за три сата и 100 евра, нискобуџетним летом од Сарајева преко Истанбула до Газиантепа, турског аеродрома најближег сиријској граници) наводно више ризичан после пооштравања законске регулативе у БиХ[6].

Само правосуђе на нивоу БиХ ни до сада се није ревносно бавило особама повезаним са тероризмом[7], а тек треба видети како ће поступати по новим законским решењима, односно колико су Сипа и полицијске агенције у ФБиХ способне да прикупе довољно доказа за пресуде инспираторима и организаторима слања босанских џихадиста у Сирију и Ирак.

О узроцима ове појаве, која датира још из ратног организовања џихадистичке јединице “Ел муџахид” у оквиру Армије РБиХ под патронатом Алије Изетбеговића и постратног политичког заштитничког односа према муџахединима и њиховим следбеницима на подручјима са већинским бошњачким становништвом -  до сада је пуно речено, али је мало шта учињено у прокламованом процесу пацификације екстремиста. Тек однедавно, после “испливавања” Мустафе Церића са места поглавара Исламске заједнице у БиХ (ИЗ БиХ) у политичке воде, нови врховни вођа босанских муслимана реис Хусеин Кавазовић покушава да ИЗ БиХ мало дистанцира од радикалних вехабија и осталих симпатизера ИСИС-а и “Ал Нусре”, али – то је изазов на који ће и он и остале вође босанских муслимана морати да одговарају још дуго времена.

Ако у том послу буду превише рачунали на осећај “исламске солидарности” међу екстремистима, односно буду позивали на разум оне који, уосталом, њихову духовну власт и не признају и не прихватају – ни реис Кавазовић ни његови најближи сарадници неће далеко одмаћи на путу који прокламују[8].

Наиме, предуго су се и пензионисани реис Церић и бошњачки политички кругови заштитнички односили према исламистичком радикализму међу својим сународницима, да би проблем сада био брзо и успешно каналисан. Још горе је што, изгледа, данас нико у надлежним институцијама у БиХ не зна поуздано ни колико има босанских џихадиста у Сирију и Ираку, ни колико их се вратило у земљу, нити колико има њихових “сапатника” у БиХ који чекају да се на домаћем терену приме донетог “војног знања” и употребе га по сопственом нахођењу, аколи већ не буду задовољни инструкцијама “да сачекају” итд. Бројке које се помињу су варљиве, као што је варљиво и уверење да тренутне поделе међу босанским џихадистима могу бити од користи безбедносним агенцијама у сврху контроле потенцијалне терористичке претње.

Наиме, пре би се могло рећи да те поделе проистичу из борбе за превласт над што већим бројем исламистичких/вехабијских енклава у БиХ и бошњачкој дијаспори, неголи из озбиљног идеолошког раздора међу “браћом”. А онда је утолико варљивија и нада да ће из сукоба две фракције босанских џихадиста обе изаћи ослабљене, чиме би и проблем био мањи.

Макар благи заокрет бошњачког политичког естаблишмента од програмски прокламованих унитаристичких и централистичких стремљења - утемељених на (Изетбеговићевој) премиси да су се Бошњаци једини/највише жртвовали за БиХ - био би, свакако, делотворнији и за одмицање од тренда пузајуће верске радикализације међу босанским муслиманима коју више од две деценије диктирају страни и домаћи исламистички ауторитети и њихови поштоваоци. Питање је, међутим, да ли су политичке и верске вође Бошњака спремне и способне за један такав искорак. Или, пак, многи од њих и даље верују да им радикални/умерени исламисти могу послужити као једно од средстава у остварењу сопствених политичких циљева.