Da li će srpsko-srpske razmirice u Srpskoj prerasti u sukob visokog intenziteta i kakva će tu biti uloga EU i vlasti u Beogradu

Pre nekoliko dana Savet EU doneo je političku odluku o deblokadi Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU i BiH, koji stoji zamrznut gotovo sedam godina, pošto BiH za to vreme nije uspela da promeni Ustav BiH prema presudi „Sejdić, Finci“.

Onda su u Briselu pre nekoliko meseci rešili da taj uslov gurnu u stranu ne bi li malo „pogurali“ BiH na „evropskom putu“, da bi zatim bila sklopljena nova mantra, prema kojoj je sada „sprovođenje socio-ekonomskih reformi“ ključni uslov za oživotvorenje SSP-a. No, za sprovođenje većine tih reformi, tj. donošenje tzv. „evropskih zakona“ biće potrebno uskladiti mehanizam koordinacije između različitih nivoa vlasti (nivoa zajedničkih institucija BiH, nivoa entiteta – Republike Srpske i Federacije BiH – i kantona u FBiH). A taj posao će, takođe, potrajati iz nekoliko razloga. Ključni razlog krije se u teškoćama u pregovorima o pomenutom mehanizmu između hrvatskih i bošnjačkih političara u FBiH, jer prvi insistiraju na održavanju velike autonomije kantona – misleći pre svega na kantone sa hrvatskom većinom – dok bi drugi što više razvlastili kantone. Kada se na to još dodaju i hrvatski zahtevi za izbornom jedinicom i TV kanalom na hrvatskom jeziku, onda se bošnjačko-hrvatski dogovor o mehanizmu koordinacije čini još više komplikovanim.

No, čak i da se nekim čudom Bošnjaci i Hrvati brzo dogovore, sledi dogovor sa predstavnicima RS, koji, iako podeljeni u dve „kolone“ (SNSD Milorada Dodika i Savez za promene), teško da će odustati od nadležnosti RS u procesu utvrđivanja mehanizma koordinacije. Dalje, Dodikov SNSD sa DNS-om i socijalistima čini vlast u Srpskoj i pokušava da usklađuje „socio-ekonomske reforme“ u Srpskoj sa uslovima EU uz kontakte sa izvršnim vlastima na nivou BiH – u kojoj se nalazi Savez za promene - samo onoliko koliko smatra da je to nužno. A Dodikova ideja je da se problemi na „evropskom putu“ BiH primarno rešavaju u direktnom kontaktu vlada RS i FBiH. Dodik time, očigledno, pokušava da Vladu RS postavi kao jednu od ugovornih strana u čitavom procesu, pri čemu bi u što većoj meri marginalizovao uticaj suparničkog Saveza za promene. Pa ipak, Savet ministara BiH ostaje nezaobilazan faktor u procesu „evrointegracija“, ali ne i ključni, jer većina posla u tom procesu je na entitetima, a ne na nivou BiH.

Zato je Dodik u (ne)zavidnoj poziciji: s jedne strane, teret teških reformi je na plećima njegove vlade, pa samim tim on ostaje ključni faktor na srpskoj političkoj sceni i u odnosu prema Briselu; s druge strane, Srpskoj nedostaje novac da bi Vlada amortizovala uticaj nepopularnih mera na šire slojeve stanovništva, što otvara širi prostor Savezu za promene u Parlamentu Srpske za oštrije opoziciono delovanje.

No, i Dodikov SNSD je oštro krenuo u opoziciono delovanje u Parlamentu BiH, najpre odbijajući da prihvati predsedavanje SDA-ovog kadra Šefika DŽaferovića u Predstavničkom domu Parlamenta BiH, zbog sumnje da je prikrivao zločine nad Srbima. Za SNSD je to razlog za napuštanje sednica ovog doma, a odnedavno ni delegati te stranke ne prisustvuju sednicama Doma naroda, s obrazloženjem da vladajuća većina marginalizuje uticaj SNSD-a kao opozicione stranke u parlamentarnim odborima.

Savez za promene je optužio Dodika da time blokira rad Parlamenta BiH, na šta je ovaj odgovorio da će nastaviti da se koristi svim dozvoljenim sredstvima u opozicionom delovanju.

Možda ova podela uloga SNSD-a i Saveza za promene, gde su na jednom nivou jedni vlast, a drugi opozicija, a na drugom nivou ovi drugi vlast, a prvi opozicija – može doneti i neki benefit Srpskoj pred nekim težim iskušenjima koja će se iz Brisela postaviti na „evropskom putu“. Jer, jedni bez drugih, politički Srbi teško će se odlučiti na prenos nadležnosti Srpske zarad izgradnje „funkcionalne“ BiH: ma šta da im iz Brisela ponude, u sadašnjoj konstelaciji snaga na srpskoj političkoj sceni niko neće rizikovati da ga protivnici ogade biračima optužbama za izdaju, kolaboraciju i sl. Još ako se Brisel umeša da arbitrira o tome ko je u pravu, šteta će za interese EU biti još veća, pa tu vrstu arbitraže treba ponajmanje očekivati.

Akoli se, pak, u Briselu „dosete“ da bi tu vrstu arbitraže, umesto njih, mogao da obavi premijer Srbije Aleksandar Vučić, sam Vučić bi se našao u situaciji da zaigra ulogu suprotnu onoj koju je do sada igrao - „pomiritelja“ dva ljuto zavađena srpska politička bloka u Srpskoj. Iako je priznao da su mu bolji prijatelji u vrhu SDS-a nego u SNSD-u, Vučić je istovremeno poručio da „nije realno da kaže da ne poštuje Dodika“. Što bi se moglo razumeti da sa ovima iz SDS-a radije sarađuje, a da se sa ovima iz SNSD-a i Dodikom radije ne bi zamerao. Tako ispada da je Vučiću najvažnije da se svi u Srpskoj u osnovi pridržavaju „evroreformskog kursa“, a da se on ne meša u interpretacije tog kursa u Srpskoj, sem ukoliko srpsko-srpske razmirice u Srpskoj ne zaprete da prerastu u sukob visokog intenziteta. 

Sva je prilika da do takvog sukoba neće doći u skorije vreme, odnosno ne pre ozbiljnijih razmirica između bošnjačkih i hrvatskih političara zbog nerešenih problema u FBiH. Jasno je, takođe, da su se i u Briselu zadovoljili odmrzavanjem SSP-a, a da o „kredibilnoj aplikaciji“ BiH za status kandidata za članstvo u EU niko ozbiljno i ne razmišlja. Uostalom, tu sintagmu „kredibilna aplikacija“ u Briselu nisu do sada nikada koristili u pregovorima o pristupanju EU, pa čak ni sa Turskom. 

I sad - ako se još uzme u obzir da se čak ni predsedavajući Predsedništva BiH Mladen Ivanić ne nada da će BiH ući u EU pre 2035. godine – ne bi bilo pogrešno zaključiti da će u EU pre ući Turska nego BiH.