Diskriminacija srpskih žrtava u Tužilaštvu i Sudu BiH

Slično kao u Haškom tribunalu, tako i u Tužilaštvu i Sudu BiH, svih ovih godina malo ko je odgovarao za zločine nad srpskim civilima i zarobljenicima tokom rata u BiH od 1992. do 1995 godine. Ova konstatacija zasniva se na prostom uvidu u broj i sadržaj kazni počiniocima ratnih zločina koje su pomenuta dva suda izrekla do sada. U Haškom sudu izrečeno je ukupno 41,5 godina za ratne zločine nad Srbima, dok je za zločine nad pretežno Bošnjacima i manjim delom nad Hrvatima izrečeno 902 godine godine zatvora pripadnicima civilne, vojne i policijske vlasti RS, pri čemu se doživotna kazna računa kao 50 godina zatvora. Slično je i sa pravosnažnim presudama izrečenim u Sudu BiH: 1226 godina zatvora izrečeno je za ratne zločine pretežno nad Bošnjacima i delom Hrvatima, dok je svega 109 godina zatvora izrečeno počiniocima zločina nad Srbima.

Nekažnjeni zločini u Podrinju

Istina, kazne koje su izrečene u Sudu BiH za zločine nad Bošnjacima, opet baš kao u Haškom tribunalu, u najvećem delu odnose se na zločine u julu 1995. godine u Srebrenici. Pri tome i Tužilaštvo koje je podizalo optužnice u tom predmetu, kao i Sud koji je donosio presude, uglavnom su se pozivali na praksu Haškog tribunala. S druge strane, to tužilaštvo se veoma malo i veoma sporo služilo praksom tog suda kada je reč o zločinima nad Srbima u logorima na području Konjica. Odnosno, nikako se nije služilo haškom praksom ni u onih nekoliko slučajeva zločina nad Srbima u BiH koji su utvrđeni u Haškom tribunalu, u oslobađajućoj presudi Naseru Oriću i osuđujujućoj presudi Rasimu Deliću.

Ceo jedan tim Odeljenja Tužilaštva BiH za ratne zločine formiran je da bi se bavio samo istragama zločina na širem području Srebrenice, mada nikada nije bilo naznačeno da se taj tim bavi samo istragama zločina nad Bošnjacima u Srebrenici u julu 1995. godine. To, međutim, proizilazi iz pomenute prakse, jer do danas niti jedna jedina optužnica nije podiguta zbog zločina počinjenih nad Srbima na području Bratunca i Srebrenice tokom celog rata, uprkos brojnim prijavama koje je MUP Republike Srpske o tome podneo Tužilaštvu BiH.

Istina, podignuta je jedna optužnica koja se odnosi na zločine nad Srbima koje su počinili pripadnici Armije RBiH čija je centralna komanda bila u Srebrenici. Reč je o optužnici za zlostavljanje u logoru „Štala“ u Cerskoj 1992. godine. Ali, i to je posebna priča. Optužnica je podignuta protiv Ferida Hodžića, za kojeg je utvrđeno tokom postupka da je bio šef lokalne Teritorijalne odbrane RBiH, te protiv Veiza Bijelića, koji je bio šef straže u pomenutom logoru. Međutim, Bijelić je ubrzo sa tužiocima sklopio sporazum o priznanju krivice prema kome je dobio 5 godina zatvora kazne za zlostavljanje u logoru i silovanje jedne zarobljene Srpkinje, koja je usled toga izgubila dete u trudnoći. Istovremeno, Hodžić je u odvojenom postupku oslobođen svake odgovornosti, jer sudije nisu bile uverene da je imao i de fakto kontrolu nad logorom, mada je tokom postupka bilo dosta svedoka iz redova Armije RBiH koji su tvrdili da je Hodžić komandovao na području Cerske, u vreme kada su zločini počinjeni. Posebno je interesantno da se Bijelić nije pojavio kao svedok na suđenju Hodžiću, iako je tvrdio da mu je Hodžić bio nadređeni. Ostalo je, dakle, nepoznato zašto tužioci, prilikom sklapanja sporazuma sa Bijelićem, nisu insistirali da Bijelić o tome svedoči na suđenju Hodžiću, a utoliko je čudnije što ni sudijama, koje su sporazum o krivici prihvatile - to nimalo nije smetalo. Zato nije teško zaključiti da ni tužiocima nije bi bilo previše stalo da pokušaju da izgrade piramidu odgovornosti u odnosu za zločine u logoru „Štala“, iako su za to imali solidne šanse. Ovde, takođe, treba podsetiti da su pripadnici Teritorijalne odbrane Armije RBiH iz Cerske i Kamenice odgovorni i za svirepo ubistvo dvanaestogodišnjeg Slobodana Stojanovića, koji se, nakon što je proteran sa ostalim Srbima, vratio po svog psa, ali mu se zatim izgubio svaki trag, da bi njegovi posmrtni ostaci bili pronađeni tek kasnije. Obducent Zoran Stanković, patolog sa beogradske VMA, konstatovao je u svom izveštaju da je dečak svirepo mučen, neki od osumnjičenih za taj zločin nalaze se u inostranstvu, a za zločin do danas niko nije optužen.

Kada je, pak, reč o ostalim zločinima na području Srebrenice i Bratunca i ostalim mestima u donjem Podrinju, dobro je poznato da je za deo tih krivičnih dela u Haškom tribunalu bio optužen komandant Armije RBiH na širem području Srebrenice Naser Orić, te da je zatim oslobođen. Ali, isto tako je poznato da je i u oslobađajućoj presudi Oriću utvrđeno gde su se dogodili neki od zločina nad Srbima i paljenje srpskih sela, te da su za ta krivična dela odgovorne jedinice Armije RBiH sa šireg područja Srebrenice. Pa, ipak, za ta krivična dela Tužilaštvo BiH do danas nikoga nije optužilo, a jedino što se zna je da se o tome istraga vodi, kako kažu u tom tužilaštvu. Osim bezobzirnog razaranja nekoliko srpskih sela (Ježestica u dva navrata, Brađevina i Ratkovići), u ta krivična dela spadaju, recimo, i zlostavljanje i ubistva zatočenih Srba u logorima i zatvorima u Srebrenici. Među njima su i bili i neki od zatočenika iz već pomenutog logora „Štala“ koje je u Srebrenicu, po svedočenju samih pripadnika Armije RBiH u Sudu BiH, doveo lično Orićev zamenik Zulfo Tursunović, osoba koja je u izveštajima MUP-a RS podnesenim Tužilaštvu BiH označena kao osumnjičena za brojne ratne zločine nad Srbima na širem području Srebrenice. No, Tursunović je preminuo prošle godine, a jedino se zna da je za života bio pozivan u Tužilaštvo BiH da da izjavu o okolnostima u kojima je tokom rata delovao. Značajno je pomenuti da je, nakon oslobađanja u Haškom tribunalu, Okružno tužilaštvo u Bijeljini otvorilo novu istragu protiv Nasera Orića kao osumnjičenog za ubistva srpskih zarobljenika. Orićeva odbrana se žalila Haškom tribunalu, ali je taj sud dozvolio da se istraga dalje vodi u BiH, jer je reč o krivičnim delima koja nisu bila obuhvaćena optužnicom Haškog tužilaštva. Međutim, taj predmet je još pre nekoliko godina preuzelo Tužilaštvo BiH, a do danas je ostalo nepoznato šta se dogodilo sa tom istragom protiv Orića.

Ovde smo, dakle, pomenuli samo to kako Tužilaštvo BiH nije učinilo ništa da podigne ijednu optužnicu za ona krivična dela nad Srbima na širem području Srebrenice koja je utvrdio i Haški tribunal. Kada se tome doda niz ostalih krivičnih dela za koja postoje osnovi sumnje da predstavljaju ratne zločine, te da su još uvek živi niz osumnjičenih pripadnika Armije RBiH – postaje jasno da u Tužilaštvu BiH neće, ne mogu ili ne znaju da procesuiraju odgovorne za te zločine. Pri tome, valja znati da se u izveštaju MUP-a RS iz 2005. godine navode imena nešto manje od 900 srpskih žrtava u gornjem Podrinju - koje su imali status civila ili ratnih zarobljenika u trenutku kada su ubijeni, a da je među njima veliki broj starih i nepokretnih osoba, devojaka, žena i dece. Istine radi, valja reći da je optužnicu za ubistvo jednog srpskog civila podiglo bijeljinsko Okružno tužilaštvo, ali su optuženi pripadnici srebreničke jedinice Armije RBiH oslobođeni te optužbe u procesu pred Okružnim sudom, pošto je navodno utvrđeno da je ubistvo izvršio pripadnik te vojske koji više nije među živima. I to je, u najkraćem, za sada sve što je u BiH učinjeno na kažnjavanju odgovornih za zločine nad Srbima u gornjem Podrinju.

Slučaj Rasima Delića: tužioce ne interesuju zločini pripadnika odreda „El mudžahid“?!

Najviši zvaničnik Armije RBiH koji je osuđen za ratne zločine nad Srbima je komandant te vojske general Rasim Delić. Nakon što je preminuo, prvostepena presuda generalu Deliću u Haškom tribunalu postala je pravosnažna, a zločini pripadnika jedinice „El mudžahid“ nad zarobljenim pripadnicima Vojske RS tokom 1994. i 1995. godine u toj presudi postali su neosporni i za Haški tribunal. Od izricanja te presude prošlo je dve i po godine, ali Tužilaštvo BiH do danas nije podiglo niti jednu optužnicu za te zločine. Delić je, recimo, osuđen za okrutno postupanje sa zarobljenim Srbima u Livadama i logoru Kamenica u julu i augustu 1995. godine, ali se u presudi utvrđuje da je informacije o nekima od zločina koje su u leto iste godine počinili mudžahedini Uprava bezbednosti Glavnog štaba Armije RBiH primila od Službe bezbednosti 3. korpusa te iste armije. Reč je o nekim od najsurovijih zločina tokom rata u BiH, počinjenim ritualnim odsecanjem glava zarobljenim srpskim vojnicima. Uprkos tome, recimo, do danas nije optužen general Sakib Mahmuljina koji je imao vrlo prisne veze sa Odredom „El mudžahid“, i to ne samo kao komandant 3. korpusa od početka 1994. godine do kraja rata. Upravo je Mahmuljin izdejstvovao dogovor na osnovu koga je taj odred bio podređen 3. korpusu, o čemu upečatljivo govore i pojedini dokumenti koji su nedavno objavljeni u sarajevskoj štampi. Dakle, uprkos do kraja utvrđenom autoritetu 3. korpusa nad Odredom „El mudžahid“ u vreme kada je ubijeno više desetina zarobljenih vojnika Vojske RS, a mnogi koji su ostali živi bili izloženi zlostavljanju - ni general Mahmuljin, niti bilo koji drugi iz komandnog kadra Armije RBiH čija se odgovornost proteže i na delovanje te jedinice, nikada nisu odgovarali za ubistva Srba koja su počinili pripadnici te jedinice. Sam Mahmuljin posle rata nagrađen je funkcijom zamenika ministra odbrane Federacije BiH, a do danas je ostalo nepoznato da li je ikada Tužilaštvo BiH protiv njega otvaralo istragu za zločine mudžahedina nad zarobljenim pripadnicima Vojske RS. Kao što se ne zna ni da li je iko drugi po komandnoj odgovornosti pod istragom za te iste zločine.

Slučaj Atifa Dudakovića: na čekanju

Poređenja radi, u Sudu BiH za zločine mudžahedina osuđen je Šefik Alić, pomoćnik komandanta bataljona „Hamza“ za bezbednost u 505. brigadi 5. korpusa Armije BiH. Reč je o pravosnažnoj presudi, izrečenoj po komandnoj odgovornosti za zločine počinjene u nešto drugačijim okolnostima: ubistvima četiri vojnika Srpske vojske Krajine koje je zarobio 5. korpus Armije RBiH tokom hrvatske vojno policijske akcije „Oluja“. Alić je osuđen na osnovu ratnog video snimka ubistava tih zarobljenika, čiji je izvršilac identifikovan.

S druge strane, poznati su i ratni video snimci na kojim se vidi komandant 5. Korpusa Armije RBiH general Atif Dudaković kako naređuje paljenje srpskih sela u akciji te vojske u leto 1995. godine u zapadnokrajiškim opštinama, ali do danas general Dudaković nije optužen ni za bezobzirno razaranje srpskih naselja na tom području, niti za ubistva srpskih civila i zarobljenih pripadnika Vojske RS u istom periodu. Tužilaštvo BiH vodi istragu protiv Dudakovića, odluka o tome da li će on biti optužen ili ne trebalo bi da bude donesena navodno polovinom ove godine, iako su, recimo, istražni organi RS još 2006. godine tom tužilaštvu podneli obiman materijal o zločinima 5. Korpusa Armije RBiH u zapadnokrajiškim opštinama u pomenutom periodu: reč je o etničkom čišćenju desetina hiljada Srba i masovnim ubistvima stotina osoba srpske nacionalnosti.

U međuvremenu, za pojedine među tim zločinima na 17 godina zatvora osuđen je Suad Kapić zvani „Hodža“ jer je, kao pripadnik 3. bataljona 517. Cazinske brigade 5. Korpusa Armije RBiH na području opštine Sanski Most, u okviru vojne operacije „Sana 95“ u septembru 1995. godine ubio četiri zarobljena pripadnika Vojske RS. Do sada je Sud BiH izrekao i prvostepenu, dakle nepravosnažnu presudu trojici pripadnika 5. korpusa Armije RBiH, takođe za zločine nad zarobljenim srpskim vojnicima. „Mehura Selimović, u svojstvu referenta za kontraobaveštajne poslove i referenta operativca Odseka za kontraobavještaje poslove, Odeljenja – Odseka službe vojne bezbednosti komande 5. Korpusa Armije RBiH, Adil Ružnić, u svojstvu referenta operativca istog odeljenja I odseka, te Emir Mustafić, u svojstvu vojnog policajca 5. Korpusa Armije RBiH, omogućili su i učinili, fizičko i psihičko zlostavljanje zatočenih lica. Zatočenici su bili smešteni u zatočeničkim centrima „Luke“ u Bihaću, Auto-servis „Rad“ u Cazinu, kasarni „Adil Bešić“ u Bihaću, te u prostorijama hotela „Park“ u Bihaću, gde su bili podvrgnuti ispitivanjima i psihičkim i fizičkim maltretiranjima od strane drugih vojnika, te samih optuženih, koji su postupali u svojstvu ispitivača”, navodi se u prvostepenoj presudi.

Podvlačim, ova presuda nije pravosnažna, pa zato sada samo možemo spekulisati da - ukoliko bi postala pravosnažna - neće biti teško zaključiti da bi sa takvom presudom bio značajno skraćen put ka optuženju i generala Dudakovića za pomenute zločine nad zatočenim Srbima. Ali, opet će se postaviti pitanje šta je sa komandnom odgovornošću i Dudakovića i ostalih visokopozicioniranih pripadnika 5. korpusa za zločine protiv čovečnosti, za zločine protiv civilnog stanovništva, odnosno za ubistva Srba i bezobzirno razaranje srpskih naselja u zapadnokrajiškim opštinama. Ni na to pitanje, iz Tužilaštva BiH još nemamo odgovor, sem onog poslovičnog da je „istraga u toku“.

Sarajevski logori: početak rasplitanja mreže zločinaca?

Posebna priča su logori i zatvori na području ratnog Sarajeva kroz koje su prošle hiljade Srba. Tokom prošle godine u Sudu BiH počeo je postupak protiv trojice optuženih za zlostavljanje u bivšoj kasarni „Viktor Bubanj“, a to su: Besim Muderizović, u svojstvu zamenika upravnika na V. spratu Okružnog zatvora u Sarajevu i komandira vojnog zatvora u „Viktor Bubnju“, Ramiz Avdović u svojstvu komandira straže i Iuliana-Nicola Vintila, u svojstvu kuvara i stražara. Oni su optuženi da su, kao svesni učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, učestvovali u uspostavljanju i održavanju sistema zlostavljanja civila srpske nacionalnosti. U međuvremenu, Muderizović je preminuo, a, paralelno sa sudskim postupkom, nastavljena je istraga protiv niza osumnjičenih, ali niko više do danas nije optužen. Interesantno je, međutim, da je branilac optuženog Avdovića, advokat Mirza Kovač, još pre nego što je podignuta optužnica protiv Avdovića, javno govorio da se znaju imena onih koji su u hijerarhiji bili iznad njegovog branjenika. Kovač je tu izjavu dao u nameri da umanji odgovornost Avdovića, ali to ne umanjuje značaj te izjave, pa ću zato citirati neke od najzanimljivijih delova.” Po Sarajevu šetaju osobe čija sam imena pročitao u dokaznom materijalu koje su građane srpske nacionalnosti zatvarale, tukle, batinale i ubijale. Zna se ko je to radio. Iznad Avdovića bio je Ismet Ćelo Bajramović, te komandant Vojne policije RBiH Kerim Lučarević koji kao prvi osumnjičeni hoda po gradu, a koji je komandovao i sve znao. U dokaznom materijalu navode se i Fahrudin Alić, zvani ‘Pukovnik’, kao i imena stražara koji su zaista batinali i tukli zatvorenike(…) Tužilac ne spominje ni Predsedništvo RBiH, ni Komandu, ni Lučarevića, ni one koji su imali privatne zatvore, kao što su ‘Sunce’, ‘Otoka’ i druge na Alipašinom polju, iz kojih su odvodili i dovodili zatvorenike iz kasarne ‘Viktor Bubanj’(…) Potrebno je istražiti ko je dozvolio da se u Centralnom zatvoru formira zloglasni “peti sprat”. To je mogao učiniti samo Kerim Lučarević u dogovoru sa političkim vrhom”, zaključio je Kovač. Ipak, do danas ni Lučarević, niti bilo ko iz političkog vrha RBiH nije optužen, a ne zna se ni dokle se u Tužilaštvu BiH stiglo sa istragom protiv osumnjičenih za ove zločine, sem opet onog poslovičnog da je “istraga u toku”.

Više informacija iz tog tužilaštva stiglo je nedavno o zločinima počinjenim u logorima “Silos” u Tarčinu, OŠ “9. Maj”, “Krupa”, “Igman” i “Hrasnica”, u kojima su zlostavljani i ubijani zatočeni Srbi u periodu od maja 1992. do 27. januara 1996. godine. Tužilaštvo je pre oko mesec dana saopštilo da neće biti istrage protiv 455 osoba zato što “nisu pronađeni dokazi za njihovu odgovornost” za zločine u pomenutim logorima, a navedeno je da je tu odluku doneo međunarodni tužilac Marijan Pogačnik, kojem je na samom kraju prošle godine istekao mandat u Tužilaštvu BiH. Istini za volju, Pogačnik je, prethodno radeći kao tužilac, optužio osam lokalnih ratnih vojnih, policijskih i civilnih vođa Bošnjaka na području Hadžića za zlostavljanje i ubistva u pomenutim logorima. Postupak je u toku, s tim da optužnicu zastupa drugi tužilac, ali u njoj je već postavljena jasna granica koja se neće širiti na one koji su bili pretpostavljeni optuženima. “Tužilaštvo zastupa tezu da je osnivanje ‘Silosa’, te manjih objekata, kao što su prostorije kasarne u Krupi i Osnovnoj školi ‘9. Maj’, bio projekat lokalnih struktura, koji je kasnije postao problem državne vlasti” – tako je to objasnio tadašnji tužilac.

Kako je bivši tužilac zaključio da je ratni vrh RBiH učinio baš sve da bi umanjio patnje zatočenika u logorima poput “Silosa” – ostalo je nejasno pored dokumenata koji upućuju na nečinjenje tog vrha da spreči zlostavljanje i nelegalno zatvaranje Srba. O tome upečatljivo svedoči stenogram sa sednice Predsedništva RBiH održane 26. aprila 1994. godine, kojoj su prisustvovali Alija Izetbegović, Stjepan Kljujić, Ejup Ganić, Miro Lazović, Mirko Pejanović, te Haris Silajdžić, Amor Mašović, general Jovan Divjak i Avdo Čampara. Rasprava o “Silosu” i drugim logorima vođena je nakon što je Mašović, zadužen za razmene zarobljenika, upoznao ostale sa “trenutnom situacijom”. Nakon toga, prema stenogramu, govorio je Izetbegović, rekavši u jednom trenutku da “nije siguran da su oni u Tarčinu krivi u pravom smislu reči”, već da su zatočeni zato što su lokalne srpske vlasti zatvorile nekoliko stotina Bošnjaka na tlu Hadžića koje su kontrolisale. Dakle, Izetebegović za Srbe zatvorene u logoru “Silos” kaže doslovce da su “oni zadržani kao kontramera onima koji su zadržani u Hadžićima, tako da je to koncentracioni logor ili sabirni logor(….)Nisu krivi ljudi u pravom smislu reči, nego kao, što kažu, ‘mera za meru’. Oni gore moraju biti, jer nemaš načina da one tamo oslobodiš”, rekao je Izetbegović. Tokom svog izlaganja, još je priznao da “ima nehata, jer su ljudi uvedeni u logore, bez suđenja i još su tamo”.

Dalje, o tome da su u “Silosu” zatvarani, zlostavljani i ubijani srpski civili, znalo se manje-više i pre i posle toga, pa je čak i specijalni izaslanik UN Tadeuš Mazovjecki u svom izveštaju iz novembra 1993. godine naveo da je “1 100 osoba zatvoreno u 24 registrovana zatvorenička centra, među kojima su najveći u Tarčinu i Pazariću, gde je samo mali procenat ratnih zarobljenika, te civili”. “Zatvoreni su da bi se mogli razmeniti za muslimane, ratne zarobljenike, da bi poslužili kao radna snaga na prvim linijama ratišta ili u napadima Armije RBiH kao ‘živi štit’“, navodi se u izveštaju Mazovjeckog. U istom izveštaju stoji i to da je tadašnji ministar unutrašnjih poslova RBiH Bakir Alispahić u avgustu 1993. godine priznao Mazovjeckom da su civili zatvarani. Navodna suđenja logorašima u „Silosu“ pominju se i u njegovom izvještaju iz avgusta 1995. godine, u kojem piše da “nisu ispoštovana prava zarobljenika zagarantovana Ženevskim konvencijama i da oni nisu imali pravo na sudski postupak”. Mazovjecki je čak uputio “molbu” Vladi RBiH da zarobljene u logoru u Tarčinu pusti na slobodu, pošto je u izveštaju iz 1993. godine zaključio da je “zatvor u Tarčinu pod kontrolom Vlade(RBiH)”.

Treba napomenuti da Mazovjecki, koji danas ima 85 godina, nikako nije važio za diplomatu naklonjenog srpskoj strani tokom rata, a na njegov ratni angažman u BiH malo ko među Bošnjacima ima ikakvih prigovora. Utoliko je čudnije da je međunarodni tužilac Tužilaštva BiH, izgleda, prešao olako preko izveštaja Mazovjeckog o logorima pod kontrolom vlasti RBiH, baš kao i preko pomenutog stenograma sa jedne od sednica vrha RBiH. Ispalo je, u stvari, da je to sve bivšem tužiocu poslužilo da ustvrdi da su čelni ljudi RBiH – kada je reč o logorima i zatvorima na tlu RBiH - bili, što bi se reklo, deo rešenja, a nikako deo problema.

U nekim drugim slučajevima piramida odgovornosti za tužioce se završavala i mnogo niže nego u slučajevima sarajevskih logora, kao na primer u predmetu zlostavljanja Srba u logoru „Rapatnica“ kod Srebrenika. Prvostepenom presudom, pripadnik Armije RBiH Zurahid Mujčinović osuđen je na 8 godina, a drugi, Sulejman Hrustić je oslobođen. Međutim, još tokom sudskog postupka u Sudu BiH moglo se od svedoka njihove odbrane čuti da su zatočenici zlostavljani nakon ispitivanja od strane islednika do čijih imena postupajućem tužiocu nije tako teško trebalo da dođe. Čak su i neki od stražara u sudnici ispričali da su, nakon tih ispitivanja, zaticali izmučene zatočenike sa povredama na telu nanesenim prženjem lemilicom. Naravno, oni su branili optužene, ali je ostalo nepoznato šta je postupajući tužilac učinio da otvori širu istragu, jer nije teško zaključiti ko bi sve mogao biti osumnjičen po komandnoj odgovornosti. Štaviše, nakon prvostepene presude, čak je jedna nevladina organizacija iz Tuzle podnela Tužilaštvu krivičnu prijavu protiv više osoba iz vojnog i civilnog ratnog vrha opštine Srebrenik koje se, prema komandnoj strukturi, mogu smatrati odgovornim za zlostavljanje u „Rapatnici“. Ali, u tom slučaju do danas ne znamo čak ni da li je „istraga u toku“.

Kada je, pak, o zločinima nad zatočenim srpskim civilima u logoru „Dretelj“ kod Čapljine, u toku je sudski postupak protiv više optuženih, ali i u tom predmetu Sud i Tužilaštvo puno kasne. Jer, pravosnažne presude protiv dvojice izvršilaca zločina mnogo ranije izrečene su u Norveškoj i Švedskoj, nego u BiH. Pa, ako bismo hteli da budemo ironični, mogli bismo reći da bi za žrtve možda bilo bolje da i pitanje komandne odgovornosti za zločine u „Dretelju“ ispitaju u pomenutim skandinavskim zemljama, negoli u Sarajevu.

Kada je, pak, reč o zločinima nad pripadnicima JNA početkom rata u BiH, predmet „Tuzlanska kolona“ tužioci su, praktično, zatvorili uz zaključak da je reč o nekakvom oružanom incidentu, a ne o zločinima, a jedini optuženi za pokušaj ubistva jednog vojnika JNA oslobođen je optužbi u predmetu ustupljenom kantonalnom pravosuđu u Tuzli: reč je o pucanju u usta ranjenom vojniku JNA koji je ležao na zemlji i koji je samo čudom preživeo napad na kolonu JNA koja se izvlačila iz kasarne JNA u Tuzli 15. maja 1992. godine. U predmetu „Dobrovoljačka“ istraga je zatvorena protiv niza visokopozicioniranih civilnih i vojnih vođa RBiH, a vodi se protiv nepoznatih osoba za ubistva razoružanih vojnika u napadu na kolonu JNA koja se izvlačila iz tadašnje Komande 5. vojne oblasti JNA u Sarajevu 3. maja 1992. godine. U oba slučaja za tužioce je sporan i broj ubijenih i poginulih vojnika: u „tuzlanskoj koloni“ ubijeno je, poginulo i spaljeno više od 50 vojnika, ako je suditi prema izveštajima MUP-a RS. Prema istim izveštajima, u Dobrovoljačkoj ulici i drugim lokacijama prvih dana maja ubijeno je 42 vojnika JNA, dok, recimo, general Armije RBiH Jovan Divjak kaže da je u koloni JNA 3. maja ubijeno 6 razoružanih vojnika i, ujedno, priznaje da to jeste bio zločin. Ali, ni za taj zločin do danas niko nije optužen, a veoma je neobično da postupajući tužilac tokom istrage oslobodi odgovornosti komandante jedinica koje su učestvovale u napadu na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici, a da prethodno nije identifikovao niti jednog izvršioca. Ili, možda, postupajući tužilac već unapred zna da će ga, ako jednog dana otkrije izvršioce, oni uveriti da ih niko nije ni video, ni čuo kada su ubijali, pa su na miru mogli otići svojim kućama nakon ubijanja ?!

Zaključak

Tužilaštvo BiH u međuvremenu je dobilo novog glavnog tužioca koji je, uoči stupanja na dužnost 1. februara, rekao da će dosadašnje tužilačke odluke o nesprovođenju istrage podlegati reviziji, pa preostaje da i to sačekamo. Ukoliko ostane ovako kako sada jeste, neće biti teško da zaključimo da u Odeljenju Tužilaštva BiH za ratne zločine ima previše nemara prema žrtvama srpske nacionalnosti, a brojnim porodicama tih žrtava i žrtvama koje su preživele zlostavljanje u logorima niko neće moći da oduzme pravo da tvrde da su diskriminisani po etničkoj osnovi. Primeri koje smo istakli u ovom tekstu upućuju da takve tvrdnje imaju osnova: veoma malo je suprotnih primera, čak nedovoljno da bi se izbegao zaključak da se u pravosuđu BiH žrtve dele po etničkoj pripadnosti, iako bi svaka žrtva ratnih zločina trebalo da bude priznata na osnovu svoje patnje, a ne na osnovu nacionalne ili verske pripadnosti.

Nažalost, nema još puno vremena za ispravljanje nepravde. Iako zločini nikada ne zastarevaju, mnoge žrtve, zločinci i svedoci zločina umrli su ne dočekavši pravdu, i možda će još mnogi drugi umreti čekajući pravdu koju deli pravosuđe BiH. Na tom pravosuđu leži najveći deo odgovornosti za ispravljanje nepravde prema žrtvama srpske nacionalnosti. Ili da obrnemo situaciju: da ispitamo ko je odgovoran što trpe i pravda i porodice žrtava. U tom smislu, poslužiću se izjavom

Radojke Filipović iz Bjelovca kod Bratunca, kojoj su pripadnici Armije RBiH ubili supruga i svekra u napadu to srpsko selo. Citiraću je: „ Hoću da mi predmet izvade iz stola i kažu: 'U ovom predmetu fali to, to i to'. A onda da vidimo ko je odgovoran zašto taj predmet nije kompletan, ili zašto te izjave nisu obrađene kako treba”.

Na ovu izjavu ne bih imao šta da dodam.

(Izlaganje na naučnom skupu “Odnos prema srpskim žrtvama u sukobima tokom XX veka” održanom u organizaciji banjalučkog Pravnog fakulteta i “Istorijskog projekta Srebrenica” 8. februara u Banjaluci)