петак, 01. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Дискриминација српских жртава у Тужилаштву и Суду БиХ
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Дискриминација српских жртава у Тужилаштву и Суду БиХ

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
уторак, 26. фебруар 2013.

Слично као у Хашком трибуналу, тако и у Тужилаштву и Суду БиХ, свих ових година мало ко је одговарао за злочине над српским цивилима и заробљеницима током рата у БиХ од 1992. до 1995 године. Ова констатација заснива се на простом увиду у број и садржај казни починиоцима ратних злочина које су поменута два суда изрекла до сада. У Хашком суду изречено је укупно 41,5 година за ратне злочине над Србима, док је за злочине над претежно Бошњацима и мањим делом над Хрватима изречено 902 године године затвора припадницима цивилне, војне и полицијске власти РС, при чему се доживотна казна рачуна као 50 година затвора. Слично је и са правоснажним пресудама изреченим у Суду БиХ: 1226 година затвора изречено је за ратне злочине претежно над Бошњацима и делом Хрватима, док је свега 109 година затвора изречено починиоцима злочина над Србима.

Некажњени злочини у Подрињу

Истина, казне које су изречене у Суду БиХ за злочине над Бошњацима, опет баш као у Хашком трибуналу, у највећем делу односе се на злочине у јулу 1995. године у Сребреници. При томе и Тужилаштво које је подизало оптужнице у том предмету, као и Суд који је доносио пресуде, углавном су се позивали на праксу Хашког трибунала. С друге стране, то тужилаштво се веома мало и веома споро служило праксом тог суда када је реч о злочинима над Србима у логорима на подручју Коњица. Односно, никако се није служило хашком праксом ни у оних неколико случајева злочина над Србима у БиХ који су утврђени у Хашком трибуналу, у ослобађајућој пресуди Насеру Орићу и осуђујујућој пресуди Расиму Делићу.

Цео један тим Одељења Тужилаштва БиХ за ратне злочине формиран је да би се бавио само истрагама злочина на ширем подручју Сребренице, мада никада није било назначено да се тај тим бави само истрагама злочина над Бошњацима у Сребреници у јулу 1995. године. То, међутим, произилази из поменуте праксе, јер до данас нити једна једина оптужница није подигута због злочина почињених над Србима на подручју Братунца и Сребренице током целог рата, упркос бројним пријавама које је МУП Републике Српске о томе поднео Тужилаштву БиХ.

Истина, подигнута је једна оптужница која се односи на злочине над Србима које су починили припадници Армије РБиХ чија је централна команда била у Сребреници. Реч је о оптужници за злостављање у логору „Штала“ у Церској 1992. године. Али, и то је посебна прича. Оптужница је подигнута против Ферида Хоџића, за којег је утврђено током поступка да је био шеф локалне Територијалне одбране РБиХ, те против Веиза Бијелића, који је био шеф страже у поменутом логору. Међутим, Бијелић је убрзо са тужиоцима склопио споразум о признању кривице према коме је добио 5 година затвора казне за злостављање у логору и силовање једне заробљене Српкиње, која је услед тога изгубила дете у трудноћи. Истовремено, Хоџић је у одвојеном поступку ослобођен сваке одговорности, јер судије нису биле уверене да је имао и де факто контролу над логором, мада је током поступка било доста сведока из редова Армије РБиХ који су тврдили да је Хоџић командовао на подручју Церске, у време када су злочини почињени. Посебно је интересантно да се Бијелић није појавио као сведок на суђењу Хоџићу, иако је тврдио да му је Хоџић био надређени. Остало је, дакле, непознато зашто тужиоци, приликом склапања споразума са Бијелићем, нису инсистирали да Бијелић о томе сведочи на суђењу Хоџићу, а утолико је чудније што ни судијама, које су споразум о кривици прихватиле - то нимало није сметало. Зато није тешко закључити да ни тужиоцима није би било превише стало да покушају да изграде пирамиду одговорности у односу за злочине у логору „Штала“, иако су за то имали солидне шансе. Овде, такође, треба подсетити да су припадници Територијалне одбране Армије РБиХ из Церске и Каменице одговорни и за свирепо убиство дванаестогодишњег Слободана Стојановића, који се, након што је протеран са осталим Србима, вратио по свог пса, али му се затим изгубио сваки траг, да би његови посмртни остаци били пронађени тек касније. Обдуцент Зоран Станковић, патолог са београдске ВМА, констатовао је у свом извештају да је дечак свирепо мучен, неки од осумњичених за тај злочин налазе се у иностранству, а за злочин до данас нико није оптужен.

Када је, пак, реч о осталим злочинима на подручју Сребренице и Братунца и осталим местима у доњем Подрињу, добро је познато да је за део тих кривичних дела у Хашком трибуналу био оптужен командант Армије РБиХ на ширем подручју Сребренице Насер Орић, те да је затим ослобођен. Али, исто тако је познато да је и у ослобађајућој пресуди Орићу утврђено где су се догодили неки од злочина над Србима и паљење српских села, те да су за та кривична дела одговорне јединице Армије РБиХ са ширег подручја Сребренице. Па, ипак, за та кривична дела Тужилаштво БиХ до данас никога није оптужило, а једино што се зна је да се о томе истрага води, како кажу у том тужилаштву. Осим безобзирног разарања неколико српских села (Јежестица у два наврата, Брађевина и Ратковићи), у та кривична дела спадају, рецимо, и злостављање и убиства заточених Срба у логорима и затворима у Сребреници. Међу њима су и били и неки од заточеника из већ поменутог логора „Штала“ које је у Сребреницу, по сведочењу самих припадника Армије РБиХ у Суду БиХ, довео лично Орићев заменик Зулфо Турсуновић, особа која је у извештајима МУП-а РС поднесеним Тужилаштву БиХ означена као осумњичена за бројне ратне злочине над Србима на ширем подручју Сребренице. Но, Турсуновић је преминуо прошле године, а једино се зна да је за живота био позиван у Тужилаштво БиХ да да изјаву о околностима у којима је током рата деловао. Значајно је поменути да је, након ослобађања у Хашком трибуналу, Окружно тужилаштво у Бијељини отворило нову истрагу против Насера Орића као осумњиченог за убиства српских заробљеника. Орићева одбрана се жалила Хашком трибуналу, али је тај суд дозволио да се истрага даље води у БиХ, јер је реч о кривичним делима која нису била обухваћена оптужницом Хашког тужилаштва. Међутим, тај предмет је још пре неколико година преузело Тужилаштво БиХ, а до данас је остало непознато шта се догодило са том истрагом против Орића.

Овде смо, дакле, поменули само то како Тужилаштво БиХ није учинило ништа да подигне иједну оптужницу за она кривична дела над Србима на ширем подручју Сребренице која је утврдио и Хашки трибунал. Када се томе дода низ осталих кривичних дела за која постоје основи сумње да представљају ратне злочине, те да су још увек живи низ осумњичених припадника Армије РБиХ – постаје јасно да у Тужилаштву БиХ неће, не могу или не знају да процесуирају одговорне за те злочине. При томе, ваља знати да се у извештају МУП-а РС из 2005. године наводе имена нешто мање од 900 српских жртава у горњем Подрињу - које су имали статус цивила или ратних заробљеника у тренутку када су убијени, а да је међу њима велики број старих и непокретних особа, девојака, жена и деце. Истине ради, ваља рећи да је оптужницу за убиство једног српског цивила подигло бијељинско Окружно тужилаштво, али су оптужени припадници сребреничке јединице Армије РБиХ ослобођени те оптужбе у процесу пред Окружним судом, пошто је наводно утврђено да је убиство извршио припадник те војске који више није међу живима. И то је, у најкраћем, за сада све што је у БиХ учињено на кажњавању одговорних за злочине над Србима у горњем Подрињу.

Случај Расима Делића: тужиоце не интересују злочини припадника одреда „Ел муџахид“?!

Највиши званичник Армије РБиХ који је осуђен за ратне злочине над Србима је командант те војске генерал Расим Делић. Након што је преминуо, првостепена пресуда генералу Делићу у Хашком трибуналу постала је правоснажна, а злочини припадника јединице „Ел муџахид“ над заробљеним припадницима Војске РС током 1994. и 1995. године у тој пресуди постали су неоспорни и за Хашки трибунал. Од изрицања те пресуде прошло је две и по године, али Тужилаштво БиХ до данас није подигло нити једну оптужницу за те злочине. Делић је, рецимо, осуђен за окрутно поступање са заробљеним Србима у Ливадама и логору Каменица у јулу и аугусту 1995. године, али се у пресуди утврђује да је информације о некима од злочина које су у лето исте године починили муџахедини Управа безбедности Главног штаба Армије РБиХ примила од Службе безбедности 3. корпуса те исте армије. Реч је о неким од најсуровијих злочина током рата у БиХ, почињеним ритуалним одсецањем глава заробљеним српским војницима. Упркос томе, рецимо, до данас није оптужен генерал Сакиб Махмуљина који је имао врло присне везе са Одредом „Ел муџахид“, и то не само као командант 3. корпуса од почетка 1994. године до краја рата. Управо је Махмуљин издејствовао договор на основу кога је тај одред био подређен 3. корпусу, о чему упечатљиво говоре и поједини документи који су недавно објављени у сарајевској штампи. Дакле, упркос до краја утврђеном ауторитету 3. корпуса над Одредом „Ел муџахид“ у време када је убијено више десетина заробљених војника Војске РС, а многи који су остали живи били изложени злостављању - ни генерал Махмуљин, нити било који други из командног кадра Армије РБиХ чија се одговорност протеже и на деловање те јединице, никада нису одговарали за убиства Срба која су починили припадници те јединице. Сам Махмуљин после рата награђен је функцијом заменика министра одбране Федерације БиХ, а до данас је остало непознато да ли је икада Тужилаштво БиХ против њега отварало истрагу за злочине муџахедина над заробљеним припадницима Војске РС. Као што се не зна ни да ли је ико други по командној одговорности под истрагом за те исте злочине.

Случај Атифа Дудаковића: на чекању

Поређења ради, у Суду БиХ за злочине муџахедина осуђен је Шефик Алић, помоћник команданта батаљона „Хамза“ за безбедност у 505. бригади 5. корпуса Армије БиХ. Реч је о правоснажној пресуди, изреченој по командној одговорности за злочине почињене у нешто другачијим околностима: убиствима четири војника Српске војске Крајине које је заробио 5. корпус Армије РБиХ током хрватске војно полицијске акције „Олуја“. Алић је осуђен на основу ратног видео снимка убистава тих заробљеника, чији је извршилац идентификован.

С друге стране, познати су и ратни видео снимци на којим се види командант 5. Корпуса Армије РБиХ генерал Атиф Дудаковић како наређује паљење српских села у акцији те војске у лето 1995. године у западнокрајишким општинама, али до данас генерал Дудаковић није оптужен ни за безобзирно разарање српских насеља на том подручју, нити за убиства српских цивила и заробљених припадника Војске РС у истом периоду. Тужилаштво БиХ води истрагу против Дудаковића, одлука о томе да ли ће он бити оптужен или не требало би да буде донесена наводно половином ове године, иако су, рецимо, истражни органи РС још 2006. године том тужилаштву поднели обиман материјал о злочинима 5. Корпуса Армије РБиХ у западнокрајишким општинама у поменутом периоду: реч је о етничком чишћењу десетина хиљада Срба и масовним убиствима стотина особа српске националности.

У међувремену, за поједине међу тим злочинима на 17 година затвора осуђен је Суад Капић звани „Хоџа“ јер је, као припадник 3. батаљона 517. Цазинске бригаде 5. Корпуса Армије РБиХ на подручју општине Сански Мост, у оквиру војне операције „Сана 95“ у септембру 1995. године убио четири заробљена припадника Војске РС. До сада је Суд БиХ изрекао и првостепену, дакле неправоснажну пресуду тројици припадника 5. корпуса Армије РБиХ, такође за злочине над заробљеним српским војницима. „Мехура Селимовић, у својству референта за контраобавештајне послове и референта оперативца Одсека за контраобавјештаје послове, Одељења – Одсека службе војне безбедности команде 5. Корпуса Армије РБиХ, Адил Ружнић, у својству референта оперативца истог одељења И одсека, те Емир Мустафић, у својству војног полицајца 5. Корпуса Армије РБиХ, омогућили су и учинили, физичко и психичко злостављање заточених лица. Заточеници су били смештени у заточеничким центрима „Луке“ у Бихаћу, Ауто-сервис „Рад“ у Цазину, касарни „Адил Бешић“ у Бихаћу, те у просторијама хотела „Парк“ у Бихаћу, где су били подвргнути испитивањима и психичким и физичким малтретирањима од стране других војника, те самих оптужених, који су поступали у својству испитивача”, наводи се у првостепеној пресуди.

Подвлачим, ова пресуда није правоснажна, па зато сада само можемо спекулисати да - уколико би постала правоснажна - неће бити тешко закључити да би са таквом пресудом био значајно скраћен пут ка оптужењу и генерала Дудаковића за поменуте злочине над заточеним Србима. Али, опет ће се поставити питање шта је са командном одговорношћу и Дудаковића и осталих високопозиционираних припадника 5. корпуса за злочине против човечности, за злочине против цивилног становништва, односно за убиства Срба и безобзирно разарање српских насеља у западнокрајишким општинама. Ни на то питање, из Тужилаштва БиХ још немамо одговор, сем оног пословичног да је „истрага у току“.

Сарајевски логори: почетак расплитања мреже злочинаца?

Посебна прича су логори и затвори на подручју ратног Сарајева кроз које су прошле хиљаде Срба. Током прошле године у Суду БиХ почео је поступак против тројице оптужених за злостављање у бившој касарни „Виктор Бубањ“, а то су: Бесим Мудеризовић, у својству заменика управника на В. спрату Окружног затвора у Сарајеву и командира војног затвора у „Виктор Бубњу“, Рамиз Авдовић у својству командира страже и Иулиана-Ницола Винтила, у својству кувара и стражара. Они су оптужени да су, као свесни учесници удруженог злочиначког подухвата, учествовали у успостављању и одржавању система злостављања цивила српске националности. У међувремену, Мудеризовић је преминуо, а, паралелно са судским поступком, настављена је истрага против низа осумњичених, али нико више до данас није оптужен. Интересантно је, међутим, да је бранилац оптуженог Авдовића, адвокат Мирза Ковач, још пре него што је подигнута оптужница против Авдовића, јавно говорио да се знају имена оних који су у хијерархији били изнад његовог брањеника. Ковач је ту изјаву дао у намери да умањи одговорност Авдовића, али то не умањује значај те изјаве, па ћу зато цитирати неке од најзанимљивијих делова.” По Сарајеву шетају особе чија сам имена прочитао у доказном материјалу које су грађане српске националности затварале, тукле, батинале и убијале. Зна се ко је то радио. Изнад Авдовића био је Исмет Ћело Бајрамовић, те командант Војне полиције РБиХ Керим Лучаревић који као први осумњичени хода по граду, а који је командовао и све знао. У доказном материјалу наводе се и Фахрудин Алић, звани ‘Пуковник’, као и имена стражара који су заиста батинали и тукли затворенике(…) Тужилац не спомиње ни Председништво РБиХ, ни Команду, ни Лучаревића, ни оне који су имали приватне затворе, као што су ‘Сунце’, ‘Отока’ и друге на Алипашином пољу, из којих су одводили и доводили затворенике из касарне ‘Виктор Бубањ’(…) Потребно је истражити ко је дозволио да се у Централном затвору формира злогласни “пети спрат”. То је могао учинити само Керим Лучаревић у договору са политичким врхом”, закључио је Ковач. Ипак, до данас ни Лучаревић, нити било ко из политичког врха РБиХ није оптужен, а не зна се ни докле се у Тужилаштву БиХ стигло са истрагом против осумњичених за ове злочине, сем опет оног пословичног да је “истрага у току”.

Више информација из тог тужилаштва стигло је недавно о злочинима почињеним у логорима “Силос” у Тарчину, ОШ “9. Мај”, “Крупа”, “Игман” и “Храсница”, у којима су злостављани и убијани заточени Срби у периоду од маја 1992. до 27. јануара 1996. године. Тужилаштво је пре око месец дана саопштило да неће бити истраге против 455 особа зато што “нису пронађени докази за њихову одговорност” за злочине у поменутим логорима, а наведено је да је ту одлуку донео међународни тужилац Маријан Погачник, којем је на самом крају прошле године истекао мандат у Тужилаштву БиХ. Истини за вољу, Погачник је, претходно радећи као тужилац, оптужио осам локалних ратних војних, полицијских и цивилних вођа Бошњака на подручју Хаџића за злостављање и убиства у поменутим логорима. Поступак је у току, с тим да оптужницу заступа други тужилац, али у њој је већ постављена јасна граница која се неће ширити на оне који су били претпостављени оптуженима. “Тужилаштво заступа тезу да је оснивање ‘Силоса’, те мањих објеката, као што су просторије касарне у Крупи и Основној школи ‘9. Мај’, био пројекат локалних структура, који је касније постао проблем државне власти” – тако је то објаснио тадашњи тужилац.

Како је бивши тужилац закључио да је ратни врх РБиХ учинио баш све да би умањио патње заточеника у логорима попут “Силоса” – остало је нејасно поред докумената који упућују на нечињење тог врха да спречи злостављање и нелегално затварање Срба. О томе упечатљиво сведочи стенограм са седнице Председништва РБиХ одржане 26. априла 1994. године, којој су присуствовали Алија Изетбеговић, Стјепан Кљујић, Ејуп Ганић, Миро Лазовић, Мирко Пејановић, те Харис Силајџић, Амор Машовић, генерал Јован Дивјак и Авдо Чампара. Расправа о “Силосу” и другим логорима вођена је након што је Машовић, задужен за размене заробљеника, упознао остале са “тренутном ситуацијом”. Након тога, према стенограму, говорио је Изетбеговић, рекавши у једном тренутку да “није сигуран да су они у Тарчину криви у правом смислу речи”, већ да су заточени зато што су локалне српске власти затвориле неколико стотина Бошњака на тлу Хаџића које су контролисале. Дакле, Изетебеговић за Србе затворене у логору “Силос” каже дословце да су “они задржани као контрамера онима који су задржани у Хаџићима, тако да је то концентрациони логор или сабирни логор(….)Нису криви људи у правом смислу речи, него као, што кажу, ‘мера за меру’. Они горе морају бити, јер немаш начина да оне тамо ослободиш”, рекао је Изетбеговић. Током свог излагања, још је признао да “има нехата, јер су људи уведени у логоре, без суђења и још су тамо”.

Даље, о томе да су у “Силосу” затварани, злостављани и убијани српски цивили, знало се мање-више и пре и после тога, па је чак и специјални изасланик УН Тадеуш Мазовјецки у свом извештају из новембра 1993. године навео да је “1 100 особа затворено у 24 регистрована затвореничка центра, међу којима су највећи у Тарчину и Пазарићу, где је само мали проценат ратних заробљеника, те цивили”. “Затворени су да би се могли разменити за муслимане, ратне заробљенике, да би послужили као радна снага на првим линијама ратишта или у нападима Армије РБиХ као ‘живи штит’“, наводи се у извештају Мазовјецког. У истом извештају стоји и то да је тадашњи министар унутрашњих послова РБиХ Бакир Алиспахић у августу 1993. године признао Мазовјецком да су цивили затварани. Наводна суђења логорашима у „Силосу“ помињу се и у његовом извјештају из августа 1995. године, у којем пише да “нису испоштована права заробљеника загарантована Женевским конвенцијама и да они нису имали право на судски поступак”. Мазовјецки је чак упутио “молбу” Влади РБиХ да заробљене у логору у Тарчину пусти на слободу, пошто је у извештају из 1993. године закључио да је “затвор у Тарчину под контролом Владе(РБиХ)”.

Треба напоменути да Мазовјецки, који данас има 85 година, никако није важио за дипломату наклоњеног српској страни током рата, а на његов ратни ангажман у БиХ мало ко међу Бошњацима има икаквих приговора. Утолико је чудније да је међународни тужилац Тужилаштва БиХ, изгледа, прешао олако преко извештаја Мазовјецког о логорима под контролом власти РБиХ, баш као и преко поменутог стенограма са једне од седница врха РБиХ. Испало је, у ствари, да је то све бившем тужиоцу послужило да устврди да су челни људи РБиХ – када је реч о логорима и затворима на тлу РБиХ - били, што би се рекло, део решења, а никако део проблема.

У неким другим случајевима пирамида одговорности за тужиоце се завршавала и много ниже него у случајевима сарајевских логора, као на пример у предмету злостављања Срба у логору „Рапатница“ код Сребреника. Првостепеном пресудом, припадник Армије РБиХ Зурахид Мујчиновић осуђен је на 8 година, а други, Сулејман Хрустић је ослобођен. Међутим, још током судског поступка у Суду БиХ могло се од сведока њихове одбране чути да су заточеници злостављани након испитивања од стране иследника до чијих имена поступајућем тужиоцу није тако тешко требало да дође. Чак су и неки од стражара у судници испричали да су, након тих испитивања, затицали измучене заточенике са повредама на телу нанесеним пржењем лемилицом. Наравно, они су бранили оптужене, али је остало непознато шта је поступајући тужилац учинио да отвори ширу истрагу, јер није тешко закључити ко би све могао бити осумњичен по командној одговорности. Штавише, након првостепене пресуде, чак је једна невладина организација из Тузле поднела Тужилаштву кривичну пријаву против више особа из војног и цивилног ратног врха општине Сребреник које се, према командној структури, могу сматрати одговорним за злостављање у „Рапатници“. Али, у том случају до данас не знамо чак ни да ли је „истрага у току“.

Када је, пак, о злочинима над заточеним српским цивилима у логору „Дретељ“ код Чапљине, у току је судски поступак против више оптужених, али и у том предмету Суд и Тужилаштво пуно касне. Јер, правоснажне пресуде против двојице извршилаца злочина много раније изречене су у Норвешкој и Шведској, него у БиХ. Па, ако бисмо хтели да будемо иронични, могли бисмо рећи да би за жртве можда било боље да и питање командне одговорности за злочине у „Дретељу“ испитају у поменутим скандинавским земљама, неголи у Сарајеву.

Када је, пак, реч о злочинима над припадницима ЈНА почетком рата у БиХ, предмет „Тузланска колона“ тужиоци су, практично, затворили уз закључак да је реч о некаквом оружаном инциденту, а не о злочинима, а једини оптужени за покушај убиства једног војника ЈНА ослобођен је оптужби у предмету уступљеном кантоналном правосуђу у Тузли: реч је о пуцању у уста рањеном војнику ЈНА који је лежао на земљи и који је само чудом преживео напад на колону ЈНА која се извлачила из касарне ЈНА у Тузли 15. маја 1992. године. У предмету „Добровољачка“ истрага је затворена против низа високопозиционираних цивилних и војних вођа РБиХ, а води се против непознатих особа за убиства разоружаних војника у нападу на колону ЈНА која се извлачила из тадашње Команде 5. војне области ЈНА у Сарајеву 3. маја 1992. године. У оба случаја за тужиоце је споран и број убијених и погинулих војника: у „тузланској колони“ убијено је, погинуло и спаљено више од 50 војника, ако је судити према извештајима МУП-а РС. Према истим извештајима, у Добровољачкој улици и другим локацијама првих дана маја убијено је 42 војника ЈНА, док, рецимо, генерал Армије РБиХ Јован Дивјак каже да је у колони ЈНА 3. маја убијено 6 разоружаних војника и, уједно, признаје да то јесте био злочин. Али, ни за тај злочин до данас нико није оптужен, а веома је необично да поступајући тужилац током истраге ослободи одговорности команданте јединица које су учествовале у нападу на колону ЈНА у Добровољачкој улици, а да претходно није идентификовао нити једног извршиоца. Или, можда, поступајући тужилац већ унапред зна да ће га, ако једног дана открије извршиоце, они уверити да их нико није ни видео, ни чуо када су убијали, па су на миру могли отићи својим кућама након убијања ?!

Закључак

Тужилаштво БиХ у међувремену је добило новог главног тужиоца који је, уочи ступања на дужност 1. фебруара, рекао да ће досадашње тужилачке одлуке о неспровођењу истраге подлегати ревизији, па преостаје да и то сачекамо. Уколико остане овако како сада јесте, неће бити тешко да закључимо да у Одељењу Тужилаштва БиХ за ратне злочине има превише немара према жртвама српске националности, а бројним породицама тих жртава и жртвама које су преживеле злостављање у логорима нико неће моћи да одузме право да тврде да су дискриминисани по етничкој основи. Примери које смо истакли у овом тексту упућују да такве тврдње имају основа: веома мало је супротних примера, чак недовољно да би се избегао закључак да се у правосуђу БиХ жртве деле по етничкој припадности, иако би свака жртва ратних злочина требало да буде призната на основу своје патње, а не на основу националне или верске припадности.

Нажалост, нема још пуно времена за исправљање неправде. Иако злочини никада не застаревају, многе жртве, злочинци и сведоци злочина умрли су не дочекавши правду, и можда ће још многи други умрети чекајући правду коју дели правосуђе БиХ. На том правосуђу лежи највећи део одговорности за исправљање неправде према жртвама српске националности. Или да обрнемо ситуацију: да испитамо ко је одговоран што трпе и правда и породице жртава. У том смислу, послужићу се изјавом

Радојке Филиповић из Бјеловца код Братунца, којој су припадници Армије РБиХ убили супруга и свекра у нападу то српско село. Цитираћу је: „ Хоћу да ми предмет изваде из стола и кажу: 'У овом предмету фали то, то и то'. А онда да видимо ко је одговоран зашто тај предмет није комплетан, или зашто те изјаве нису обрађене како треба”.

На ову изјаву не бих имао шта да додам.

(Излагање на научном скупу “Однос према српским жртвама у сукобима током XX века” одржаном у организацији бањалучког Правног факултета и “Историјског пројекта Сребреница” 8. фебруара у Бањалуци)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер