Dodik i Incko: Ko koga uči demokratiji?

Sastanak održan pre nekoliko dana u Banjaluci, između premijera Republike Srpske Milorada Dodika i visokog predstavnika u BiH Valentina Incka, bio je interesantniji po nekim drugim pitanjima, mimo uručenja popisa imovine BiH koji je izradio pravni tim OHR, što je bilo neposredni povod za prijem.[1] Uveravanje visokog predstavnika tom prilikom da se njegova kancelarija neće upuštati u proces raspodele i da to prepušta lokalnim političkim faktorima –svakako da predstavlja ohrabrujući pomak za sve pobornike vladavine prava i demokratskog procesa. Nažalost, taj pozitivni stav nije se preneo i na sledeću temu razmatranja između šefa OHR-a i najvišeg demokratski izabranog predstavnika naroda Republike Srpske.

Ta tema je pitanje sazivanja referenduma, gde bi građani Republike Srpske imali priliku da se izjasne po pitanjima koja su za njih bitna, a u ovom konkretnom slučaju radi se o produžetku mandata za strane sudije. Premijer Dodik je tim povodom sasvim umesno podsetio visokog predstavnika na stavove koje je po tom pitanju pre kratkog vremena zauzela Narodna skupština Republike Srpske.

Motivišući svoj odbojni stav, visoki predstavnik se pozvao na standardne teze o „kršenju Dejtonskog sporazuma,“ „odbijanje ovlašćenja“ koja su mu tim sporazumom data, kao i na navodno nepoštovanje rezolucija Saveta bezbednosti UN.

U vezi sa svojim protivljenjem hipotetičkoj konsultaciji naroda Republike Srpske, visoki predstavnik je ustvrdio da su tu „u pitanju najviši nivoi međunarodnog prava.“ Zatim je, nimalo delikatno, dodao sledeću jedva skrivenu (i u okvire Dejtonskog sporazuma teško uklopivu) egzistencijalnu pretnju Republici Srpskoj: „Odbijanje tih osnovnih principa značilo bi vođenje RS na put pravne neizvesnosti.“

Prva stvar koja u vezi sa ovim stavovima visokog predstavnika pada u oči jeste njegovo nastojanje da narod Republike Srpske, zastrašivanjem njegovog rukovodstva, liši prava na korišćenje demokratskih instrumenata – poput referenduma – koja su potpuno normalni deo političkog života, i koje niko ne dovodi u pitanje, kada je reč o Švajcarskoj, Francuskoj, ili drugim zemljama. Mada sam ne dolazi iz zemlje sa duboko ukorenjenim demokratskim tradicijama, visoki predstavnik bi ipak trebalo da zna, i da pravilno ceni, da je neposredno konsultovanje građana po pitanjima od javnog značaja temeljni koncept svakog demokratskog poretka. Ako želimo da saznamo volju građana, i da je u našu politiku ugradimo, onda neposredno izjašnjavanje, bez posredničkih struktura, predstavlja najcelishodniji metod. Od drevnih Grka, pa do danas, niko još nije izumeo bolji i verodostojniji način, pod pretpostavkom da mu je stalo da sazna i da uvaži mišljenje „običnih“ ljudi.

Zato je stav visokog predstavnika krajnje zbunjujući, dok odgovor na to premijera Dodika briljira svojom jasnoćom i demokratskom autentičnošću.

Što se tiče ustanova i „ovlašćenja,“ na koja se visoki predstavnik poziva, ta pitanja smo analizirali u tekstu „Fantomska ovlašćenja,“ NSPM, 6-7-2009.[2] Da samo podsetimo čitaoce na ključni deo te analize, koji se odnosi na ultra vires privilegije kojima su visoki predstavnici navikli da barataju:

„Kao što je javnosti već poznato, mehanizam za sprovođenje tog diktata zove se 'Bonska ovlašćenja'. Ta ovlašćenja visokom predstavniku u BiH navodno pružaju neke dodatne mogućnosti za donošenje i sprovođenje određenih vrsta odluka. Već godinama, prilikom svake nasilne intervencije u politički život BiH, visoki predstavnik se poziva na ta ovlašćenja i njima svoj postupak opravdava. Sa srpske strane, koja je od njihove primene najviše stradala, čuli su se samo apeli za njihovo ukidanje, ali nikako ozbiljni zahtevi da se javnosti pokažu dokazi njihovog postojanja, sadržaj i poreklo...

Misterija 'Bonskih ovlašćenja' najzad je na sasvim zadovoljavajući način razjašnjena, i za tu kapitalnu uslugu imamo da zahvalimo britanskom politikologu i stručnjaku za istočnu Evropu, dr DŽonu Loflandu. Rezultat njegove analize neke će čitaoce frapirati, neke će razbesneti, ali sigurno je da nikoga neće ostaviti ravnodušnim. 'Bonska ovlašćenja' zapravo ne postoje, ona su jedan drski, bezobrazni blef. Žrtve njegove bezobzirne primene taj su blef po inerciji prihvatile i svojim propustom da ga blagovremeno istraže i na odgovarajući način problematizuju, one su nesvesno i obezglavljeno doprinele sopstvenom slabljenju i konačnom uništenju.“

Iz nedavnih izjava predsednika Republike Srpske, premijera, i drugih zvaničnika, da se zaključiti da je po pitanju fantomskih ovlašćenja era blefiranja na izmaku. Suprotno tvrdnji visokog predstavnika, odbijanje blefa, čija je jedina funkcija podrivanje demokratskog procesa, Republiku Srpsku ne vodi putem „pravne neizvesnosti“ već – naprotiv – učvršćivanju vladavine prava, koja je moguća jedino konsultacijom građana, koji predstavljaju isključivi izvor političkog legitimiteta.

Šta će rukovodstvo Republike Srpske dalje učiniti sa dobijenom informacijom o stavu građana, po ovom ili po nekom drugom važnom pitanju, to je stvar njihove odgovorne političke procene. Ali neko ko je došao u BiH da na njenim prostorima u ime „međunarodne zajednice“[3] nadgleda uspostavljanje demokratije ne bi smeo da to rukovodstvo sputava u njegovoj nameri da bez daljih obaveza sazna mišljenje svojih političkih subjekata. Šta više, to mišljenje bi i predstavnicima „međunarodne zajednice“ moglo da bude veoma interesantno i korisno – ako ne zbog nečeg drugog, onda bar da u nekim svojim budućim potezima ne bi rizikovala da se preračuna.

Za pobornike demokratije i poštovanja ljudskih prava, kao što je naša nevladina organizacija, stavovi visokog predstavnika po jednom pitanju koje predstavlja srž i lakmus test demokratskog procesa krajnje su obeshrabrujući i zabrinjavajući.

Autor je predsednik nevladine organizacije Amicus Iuris koja se bavi monitoringom kršenja ljudskih prava