Dodik i opozicija, godinu dana uoči okršaja

Iako je ostalo više od godinu dana do još jednih u nizu „presudnih“ opštih izbora u Republici Srpskoj i BiH, uveliko plamti borba „ljutih“ stranačkih protivnika u Srpskoj. S druge strane, tzv. evropska pitanja polako se uvlače u političku agendu u BiH, ali o njima se ne priča tako puno.

Opozicija u Srpskoj polako se grupiše u redove pred dvoboj sa Dodikovim SNSD-om, mada ima nekoliko krupnih nepoznanica. Koliko god da je izvesno da će, recimo, SDS nastupati samostalno na izborima i za Skupštinu Srpske i za Parlament BiH, toliko je neizvesno da li će i tzv. treći blok samostalno nastupiti na ta oba parlamentarna „fronta“. Dok se, naime, može očekivati da će SDS i u šest izbornih jedinica za Skupštinu Srpske i u tri izborne jedinice za Parlament BiH osvojiti mandate, bilo bi ravno čudu da „treći blok“ pređe cenzus u svim ovim nabrojanim izbornim jedinicama, pogotovo na izborima za Parlament BiH.

Iako se prostim sabiranjem glasova članica „trećeg bloka“(PDP Mladena Ivanića, DP Dragana Čavića, SRS RS i NSP Zdravka Krsmanovića) može izvesti računica da će njihova zajednička lista preći cenzus u svim izbornima jedinicama za Skupštinu Srpske, to se ne može uzeti zdravo za gotovo imajući u vidu lagani rast vodeće opozicione stranke, SDS-a, na poslednjim lokalnim izborima.

S druge strane, kako je izvesno da ni SDS, bez podrške „trećeg bloka“ ne može dovesti svoje kandidate za predsednika Srpske i srpskog člana Predsedništva BiH do pobede, tako je već sada sigurno da će pomenuti kandidati SDS-a i „trećeg bloka“ biti zajednički. Pitanje je, međutim, ko će se naći da se suprotstavi Miloradu Dodiku, koji će se najverovatnije kandidovati ponovo za predsednika Srpske. Spekulacije da će to biti potpredsednik SDS-a Mirko Šarović ili, čak, lider te stranke Mladen Bosić – kako misli Zdravko Krsmanović – ne mogu se smatrati utemeljenima, jer još uvek nisu urađena ozbiljna ispitivanja javnog mnjenja o šansama Šarovića, Bosića ili nekog trećeg da pobede Dodika. A godinu dana uoči izbora, te šanse ne izgledaju velike.

S druge strane, već sada bi se moglo naslutiti da će liste SDS-a i „trećeg bloka“ u zbiru, s jedne strane, i liste SNSD-a i njihovih koalicionih partnera (DNS, SP) u zbiru, s druge strane, biti gotovo izjednačene po broju mandata u Skupštini Srpske, što upućuje da bi „prevagu“ trebalo da donese onaj ko bude sedeo u fotelji predsednika Srpske. Dakle, ukoliko bi to ostao Dodik, onda bi SNSD uz sebe mnogo lakše zadržao dosadašnje koalicione partnere, a bez mnogo muke bi verovatno namakao još ponekog neodostajućeg poslanika iz suparničkog tabora. Ukoliko bi, pak, Dodikov protivkandidat postao predsednik Srpske, onda ni približavanje DNS-a SDS-u neće izgledati tako daleko kao što se sada čini.

Zato će se, dakle, sadašnja opozicija – i SDS i „treći blok“ – upreti iz sve snage da u narednih nešto manje od godinu dana pronađe takvu ličnost koja će moći da parira Dodiku. To će, naravno, biti mnogo teže nego pobediti Dodikov SNSD na parlamentarnim izborima, mada ta pobeda neće moći da bude „izvojevana“ samo na pretpostavljenom povećanju broja birača nezadovoljnih socijalnom i ekonomskom situacijom u Srpskoj, pogotovo ne bez ozbiljnih ideja za smanjenje nezaposlenosti. Naravno, ni Dodik ni njegova stranka ne mogu računati na snažnije poverenje birača bez tog istog rezultata.

Gotovo izjednačen broj radnika i penzionera u Srpskoj predstavlja poslednji alarm kako Dodikovoj vlasti, tako i opoziciji koja „juriša“ na vlast, da uozbilje svoje ponude biračima. To više ne mogu biti obećanja o zapošljavanju u već prenatrpanim javnim službama i preduzećima, ali za početak mogu, recimo, biti konkretni potezi u pravcu rasterećenja ionako nejake privrede od parafiskalnih nameta. Bez ozbiljnog činjenja na smanjenju nezaposlenosti, svaka vlast u Srpskoj osuđena je na propast, a Srpska na lagano odumiranje.

Naravno, prirodno bi bilo da i vladajuća politička elita na nivou BiH/RS/lokalnih zajednica počne da osetnije štedi na svojim prohtevima, nego što je to do sada činila, kako se ne bi činilo da se sve više izdvaja kao posebna kasta u odnosu na veliki broj potencijalnih birača.

To se posebno odnosi na službenike, a naročito funkcionere i izabrane zvaničnike iz Srpske na nivou BiH koji su za svoj posao mnogo bolje plaćeni negoli njihove kolege u javnoj upravi u Srpskoj i njenim opštinama i gradovima. Akoli se već ta primanja ne mogu smanjiti nauštrb institucija BiH, mogu se svakako umanjiti u korist Republike Srpske: tako što bi se, prosto, deo novca izdvajao na posebne račune u Srpskoj – a socijalno ugroženih korisnika svakako ne manjka. Time se, uostalom, na delu pokazuje uverenje za što samostalnijim upravljanjem u Srpskoj.