Dogovori u sarajevskoj magli

Ne prođe puno vremena a da se u BiH ponavi politička praksa da ubrzo nakon što politički predstavnici Srba, Bošnjaka i Hrvata u BiH objave da su došli do nekakvog dogovora – taj dogovor delimično ili u celosti propadne. Propast amandmana na Ustav RS i odbijanje SDA da podrži predlog budžeta institucija BiH za ovu godinu poslednji su upečatljivi dokazi ove nakaradne prakse. Posebno je zanimljivo što se ti sporazumi „miniraju“ upravo iz sarajevskih krugova u kojima se na sva usta govori o „državnosti“ BiH, dok se tih istih sporazuma pridržavaju oni srpski političari u RS koje u Sarajevu redovno optužuju za pokušaje „rušenja BiH“. Nije teško primetiti da ta vrsta optužbi ima svoju (na)opaku logiku: držeći se sopstvenog političkog maksimalizma vodeći bošnjački političari smatraju potpuno ispravnim da gaze sporazume koje su već prihvatili jer su se naknadno „dosetili“ da nisu dobili sve što su tražili. Pritom ih, izgleda, nimalo ne brine što, na taj način, upravo oni direktno podrivaju temelje ionako krhkog procesa političkih pregovora u BiH: neki od njih, poput Bakira Izetbegovića i Željka Komšića, spremni su, recimo, da Milorada Dodika optuže za pokušaje „rušenja“ BiH samo zbog Dodikove retorike, a da, istovremeno, „propuštaju“ da objasne kako to da se „rušioci“ BiH iz Republike Srpske (Dodikov SNSD i Bosićev SDS) striktno pridržavaju postignutih sporazuma, dok u SDA i delom u SDP-u BiH gledaju da ih pogaze baš kada treba da ih primene.

Tako su, posle šest godina mukotrpnih pregovora, u Veću naroda RS propali amandmani na Ustav RS. Jedan od njih je predviđao da Banjaluka i u Ustavu RS bude zapisana kao glavni grad RS. No, SDA i SDP BiH najednom su postali nezadovoljni garancijama da će posebnim zakonom biti rešeno pitanje učešće Bošnjaka i Hrvata u lokalnim organima vlasti[1]. Strankama sa centralama u Sarajevu nije značilo ništa ni to što Savet Evrope nije imao primedbi na amandmane, pa je predsednik NS RS Igor Radojčić mogao samo ironično da primeti da “kad dođu novi uslovi Saveta Evrope ili EU - neka ih pošalju u SDA, pa neka onda oni vode procedure”.

Novih uslova će svakako biti[2], mada ni onaj stari “Sejdić, Finci” nije rešen, a pitanje je i hoće li biti šta rešeno ako u SDA ostanu na stanovištu da su oni jedini “branioci” BiH. Sa tim istim “argumentom” SDA je odbila da prihvati i budžet institucija BiH - iako ga je Fiskalni savet BiH jednoglasno prihvatio - samo zato što nije veći od pola miliona evra , a što je budžet RS skoro dva puta veći. Isti “argument” ponudio je i Željko Komšić, potpredsednik SDP-a BiH na funkciji hrvatskog člana Predsedništva BiH, ali je na kraju odustao jer u matičnoj partiji nije imao većinu za protivljenje predlogu budžeta. I to ne zbog toga što u SDP-u BiH ne misle slično kao Komšić, nego zato što su procenili da bi od kršenja tog fiskalnog sporazuma imali više štete od koristi.

Čak nijedan takav racionalni razlog u SDA nisu uspeli da “pronađu”, pa se učinilo da su rešili da krenu stopama Harisa Silajdžića od pre šest godina. Elem, tada je Silajdžić odbio da podrži “aprilski paket” promena Ustava BiH - koji je predviđao prenos niza nadležnosti sa RS na nivo BiH - navodeći da to za njega i ostale “bosanske patriote” nije dovoljno. Šest godina kasnije Silajdžić ima minoran uticaj, a od tada do danas nikada se bošnjačkim političarima nije pružila tako laka prilika da poentiraju kao sa “aprilskim paketom”.  

U SDA su, možda baš zbog toga, rešili da budu znatno čvršći pregovarači i na današnjim “sitnicama” kao što su budžet i amandmani na Ustav RS, mada, recimo, jedan od tih amandmana predviđa uspostavljanje mehanizma prenosa nadležnosti sa entiteta na nivo BiH. No, u SDA se uzdaju da taj mehanizam nekako “zamene” budućim “mehanizmom koordinacije” na nivou BiH o čemu će se koplja još dugo lomiti među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima [3]. U predstojećem procesu definisanja tog mehanizma - što je uslov za “napredak” BiH ka EU - SDA vidi poslednju veliku šansu za što snažniju centralizaciju BiH, uprkos oštrom protivljenju centralizaciji u Republici Srpskoj. Nesumnjivo je da je “jačanje državnih institucija” cilj i SDP-a BiH, a kako će se ko među bošnjačkim političarima taktički pozicionirati na tom putu - pitanje je na koje ćemo, izgleda, odgovor dobijati od jedne do druge situacije.

Pa, ipak, ta vrsta bošnjačke taktičke „razjedinjenosti“ ne bi trebalo da zadaje previše brige srpskim političarima u RS ukoliko se drže proklamovanog načela da im je opstanak RS na dejtonskim temeljima BiH važniji od maglovitog članstva BiH u EU. No, ako se već (ne)voljno prihvataju tog „proevropskog“ puta BiH, srpskim političarima trebaće još puno umeća da usklade svoje želje sa mogućnostima koje im se nameću, što iz Brisela, što iz Sarajeva. Izgleda, zapravo, da - na sve maglovitijem „proevropskom“ putu BiH ka Briselu - primarni cilj srpskih političkih vođa ostaje razvejavanje sarajevske političke magle, u nadi da će tako sačuvati i slobodu opredeljenja RS.