Два света, а један ентитет

(Прес РС)

Колико год изгледало смешно да се СДА у сукобу са СДП-ом, односно једна бошњачка странка у сукобу са другом (крипто)бошњачком странком позива на „заштиту виталног националног интереса“, био је то очито једини начин да Сулејман Тихић, уочи викенда, бар привремено заустави Лагумџијину елиминацију својих кадрова из Савета министара БиХ. Тај спор ће према законској процедури вероватно завршити на Уставном суду, али БиХ ће тако стићи на пола пута до нових парламентарних и председничких избора 2014, а да у њој неће бити стабилизована власт на основу изборних резултата из 2010. У међувремену, лидер СДП је, чак и на овим просторима до сада невиђеним политичким циркусањем, успео да наочиглед јавности извара безмало све значајније хрватске и бошњачке странке. Питање да ли се ту ради о његовом безобразлуку или о њиховој наивности или о безусловној подршци међународне заједнице или о стрпљењу бошњачког и хрватског народа, најбоље би било препустити одговорним у већем ентитету и надлежним у иностранству.

Сарајевски медији, који су сасвим основано наоштрени на Златка, међутим, излазе са насловима „Лагумџија и Радончић, након државе, препустили Додику и Човићу и Федерацију" (Дани, 20. 7. 2012), „Коалиција опасних намјера: Лагумџија - Додик", (Сл. Босна, 19. 7. 2012), „Додик јуриша на трећину власти у Федерацији БиХ" итд. А амерички амбасадор, према сарајевском дописнику београдске „Политике" (19. 7. 2012), каже да његова земља „постаје све нестрпљивија због успореног процеса реконструкције власти на нивоу БиХ и на нивоу ФБиХ" и непристрасно додаје да су „криви сви јер су сви део процеса". Дакле, иако се ради о искључиво хрватско-бошњачким и међубошњачким споровима, за све им је опет крив Додик. Једном је он то сам, други пут у дилу са Човићем, трећи пут са Лагумџијом, а четврти пут као равноправан сукривац са осталима. Све је утолико бизарније што је директан повод за релативно сагласне реакције сарајевске штампе и амбасадора Муна био договор националних партнера у ФБиХ око начина избора хрватског и бошњачког члана Председништва БиХ.

Пред дилемом да ли ће и даље бити бирани непосредним изборима, па ће Бошњаци и даље бирати не само свог него и хрватског члана Председништва БиХ, или ће то чинити посредно посланици у парламенту и Комшић више неће моћи да буде изабран бошњачким гласовима, Лагумџија, односно Радончић и Човић, односно Љубић, одлучили су се за ово друго. Додик је, истина, био присутан, али само да би потврдио да ће Српска остати при непосредним изборима као демократскијим и да би поновио да ће подржати свако решење за које се договоре партнери у ФБиХ, а на конференцији за медије је похвалио колеге за труд и резултат. Но, чим је вест о бошњачко-хрватском договору одјекнула, избила је свађа у бошњачком табору, не само на релацији СДА - СДП, него и међу Лагумџијиним функционерима: Магазиновић је оштро критиковао ново решење, а Хаџић тврдио да је такво решење већ подржано на Председништву и Главном одбору странке. Свестан да ће новим начином избора већ 2014. изгубити доживотно чланство у Председништву БиХ, Комшић је напустио седницу Председништва СДП, а ни сарајевски медији нису мање револтирани што Бошњаци више неће имати два члана у „државном врху". Да ситуација по њих буде још драматичнија, Хрвати су последњих година у бољим односима са Србима него са Бошњацима, па би „хрватски Хрват" у Председништву БиХ могао бити ближи Бањалуци него Сарајеву. Отуд онај, наизглед бесмислен, закључак да ће издајом Лагумџије Додик у савезу са Човићем преузети контролу над пола Федерације и две трећине БиХ.

После разлаза са два ХДЗ-а, после напуштања „платформаша" и после сукоба са СДА, СДП ће се неминовно разићи и сама са собом, односно поделити на фракцију која више није спремна да следи политичке недоследности свога лидера и коју ће предводити његов све популарнији „доглавник" и већину која ће упркос свему, што по инерцији што из опортунизма, подржати актуелно вођство и направити још једну чистку у властитим редовима. Не треба да заварају „доглавникова" растућа популарност код „сарајевске раје", која је већ сада можда већа него у његовог шефа, па ни аплаузи које је у Сребреници добио онај први и звиждуци са којим је дочекан други, а понајмање чињеница да се Комшић, насупрот Лагумџији, основано позива на изворне идеје социјалдемократије, инернационализма, грађанског друштва и сл. Прагматични вођа СДП-а је очито схватио да ништа од тога данас не пије воде у Босни, те је након авантура, раније са Алијансом, касније са платформом и другим фантазијама о јединственој држави, проценио да се договор о садашњости и будућности БиХ ипак мора водити са Бањалуком и са Мостаром. Односно да му је у Сарајеву у том послу лакши партнер аполитични тајкун Радончић него политички муслиман Тихић. Што се пак подршке у бази странке тиче, он добро зна да не треба да брине, јер ако дође до стани - пани, бошњачки „грађани", „социјалисте" и „демократе", који чине 99 одсто састава СДП-а, ипак ће дати предност своме Златку над омиљеним Жељком, као и својевремено над такође најомиљенијим у странци Богићем Богићевићем.

Обрачун са Комшићем, као и са Тихићем, Лагумџији је заправо неопходан услов за даље системске промене у (бошњачко-хрватској) ФБиХ. Равноправност Хрвата више неће моћи да зависи од тога да ли ће се неком Златку ћефнути да формира или расформира „платформаше" и да ли ће хрватски представник бити Хрват само по имену и презимену или онај који штити интересе хрватског народа и сл., него ће морати да буде институционално заштићена, било трећем ентитетом, полуентитетом или заједницом кантона са хрватском већином. Да се неко решење такве врсте иза брда ваља, указује најновији извештај Међународне кризне групе, у коме се тражи да се „заштите права Хрвата као конститутивног народа, који представља најмању групу", да им се „обезбеде механизми ефикаснијег утицаја на државну политику", те истиче да ће „такво решење добити снажнију међународну подршку када Хрватска 2013. уђе у ЕУ". А према истраживањима Фондације „Фридрих Еберт", већина популације у Хрватској сматра да је „БиХ осуђена на пропаст" и да су „Бошњаци и Хрвати два света"...