„Evropska klauzula” i sarajevski kalauz

Kako je ovogodišnji 21. novembar pao u nedelju, neupućeni posmatrač mogao je da pomisli da je petnaesta godišnjica od parafiranja Dejtonskog sporazuma u oba entiteta u BiH dočekana praznično. Ali, nije tako bilo ni ovog 21-og, kao ni svih ranijih godina: u Republici Srpskoj to je državni praznik, a u Federaciji BiH samo obična nedelja, neradni dan. Za razliku od desetogodišnjice, kada su se u Vašingtonu i u Briselu pripremala velike reforme Ustava BiH, smeštenog u Aneks IV Dejtonskog sporazuma, ova petnaestogodišnjica prolazi gotovo u zatišju. To je, izgleda, bilo neminovno nakon svih propalih pokušaja nametanja rešenja u BiH. Ali, to nikako ne znači da je Brisel digao ruke od ove zemlje.

Zašto je napredak bio skroman ?

Iako još nije napravljena strategija koja se za BiH sprema u sedištu EU, poneki detalj nekako dopre do javnosti, pa se na osnovu toga može ponešto i naslutiti u tom mehanizmu koji se, je li, još konstruiše u i oko kabineta evropske komesarke za spoljne poslove Ketrin Ešton.

Tako se, na primer, u izveštaju EK o napretku u BiH u 2010. godini, naglašava potreba da BiH hitno uskladi Ustav sa Evropskom poveljom o ljudskim pravima, usvajanjem presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju “Sejdić-Finci”. Zatim se konstatuje da “BiH krši Privremeni sporazum zbog kršenja Povelje o ljudskim pravima, jer nema agenciju za državne podsticaje”, te da “gotovo nema napretka koji bi vodio zatvaranju OHR-a, a nema ni dogovora o vlasništvu nad imovinom između države i entiteta”[1].

Kada Komisija za državnu imovinu, koju je imenovao Savet ministara BiH, nije uspela da postigne saglasnost o raspodeli imovine, Narodna skupština RS donela je svoj zakon, ali su ga Bošnjaci osporili pred Ustavnim sudom RS, a odgovor suda biće poznat za nepunih mesec dana.

Kada Komisija za državnu imovinu, koju je imenovao Savet ministara BiH, nije uspela da postigne saglasnost o raspodeli imovine, Narodna skupština RS donela je svoj zakon, ali su ga Bošnjaci osporili pred Ustavnim sudom RS, a odgovor suda biće poznat za nepunih mesec dana.

Kada je, pak, reč o Agenciji za državnu pomoć, navodno je, u međuvremenu, na nivou ministarstva spoljne trgovine i ekonomskih odnosa BiH usaglašen novi Nacrt zakona o sistemu državne pomoći, koji sada čeka na formiranje nove vlasti kako bi zakon dobio „zeleno svetlo“ oba entiteta i Parlamenta BiH. Ne zna se šta u novom nacrtu zakona stoji, ali vredi podsetiti da je prethodni predlog istoimenog zakona propao, pošto je njime bilo predviđeno da se kompletna državna pomoć dodeljuje sa vrha BiH i da sve konce u svojim rukama drži Konkurencijski savet BiH. Takav predlog nije prihvatila RS, jer se radilo o prenosu nadležnosti, o čemu prethodno nije postignut dogovor između srpskih, bošnjačkih i hrvatskih političara.

Napokon, u slučaju (ne)sprovođenja presude u predmetu „Sejdić-Finci“ parlamentarna komisija mesecima nije mogla da postigne dogovor, jer su politički predstavnici RS i FBiH zastupali suprotne stavove u vezi s ustavnim promenama. Predstavnici partija koje okupljaju Bošnjake i Hrvate pokušavali su da sprovođenjem ove presude obezbede što širu ustavnu reformu, dok predstavnici partija iz RS i dalje ističu da bi promene Ustava trebalo da se isključivo odnose na uklanjanje diskriminatorskih odredbi prilikom izbora članova Predsedništva BiH, kako to, uostalom, nalaže i sama presuda Suda u Strazburu.

Sva ova tri „propusta“ vlasti u BiH, koji su markirani u izveštaju EK, dovoljno govore o prirodi nesuglasica u samoj BiH. U sva tri slučaja, bošnjački političari, a delimično i hrvatski, pokušavali su da „provuku“  prenos ili barem podelu nadležnosti entiteta, i to mimo Ustava BiH. U slučaju presude „Sejdić-Finci“ zahtev je bio sasvim direktan: Bošnjaci su insistirali na širim promenama, a Hrvati na najširim, uključujući i teritorijalnu reorganizaciju. Ovaj poslednji zahtev, napokon, sada je ispostavljen direktno i zvanično – gotovo kao svehrvatski – u zajedničkoj platformi dve najjače hrvatske partije[2], koje traže uspostavljanje federalne jedinice sa hrvatskom većinom.

Za šta je potrebna „evropska klauzula“?

Ipak, u naredne četiri godine najmanje je verovatno da će biti udovoljeno ovom hrvatskom zahtevu, i to baš zato što taj zahtev „podržavaju“ - svako iz svojih razloga i sa različitim razlozima – i u Banjaluci i u Sarajevu. „Podržaćemo teritorijalnu reorganizaciju ako se odnosi na celu BiH, uključujući i RS, ali smo svesni da to u sadašnjim odnosima nije moguće. Dodik im kaže - napravite treći entitet u FBiH, a zna da ni to nije moguće. Znači, i jedni i drugi se na neki način dodvoravamo Hrvatima, a znamo da sad nije moguće rešavati pitanje teritorijalne reorganizacije“ – tako to definiše predsednik SDA Sulejman Tihić[3].

Nama će trebati 200 godina da ispunimo uslove EU sa sadašnjim načinom odlučivanja.

No, najviše simptomatično je ono što Tihić zaključuje kad nudi sopstveno objašnjenje ocene EK da je BiH napravila skroman napredak u procesu približavanja EU. „Nama će trebati 200 godina da ispunimo uslove EU sa sadašnjim načinom odlučivanja. Nemamo evropske klauzule, imamo stalnu zloupotrebu entitetskog veta. Nisam apriori protiv tog mehanizma jer sam realan, ali to je SNSD zloupotrebljavao. Radili bismo na sinhronizaciji zakona, a to ne ukida RS. Onaj ko neće da radi na tome, protiv je EU“, poručuje Tihić[4]. Interesantno je da se „entitetski veto“ – tačnije, mehanizam entitetskog glasanja – pominje na jednom upadljivom mestu i u izveštaju EK, gde se primećuje da „entitetsko glasanje sprečava usvajanje evropskih prioriteta kao što su zakoni o malim i srednjim preduzećima, ugovornim obavezama, zaštiti svedoka i javnim nabavkama“, mada se, istovremeno, navodi da je u tim situacijama saradnja između Saveta ministara i Parlamentarne skupštine BiH bila nedovoljna.

Upravo to što Tihić i ostali u Sarajevu prećutkuju – zbirno sve podvodeći pod „zloupotrebu“ entitetskog glasanja – jeste činjenica da ključni delovi zakonskih predloga koje su bošnjački predstavnici iznosili, nisu bili sasvim usklađeni sa postojećim Ustavom BiH, a i sam OHR se nije baš previše trudio da svoja tumačenja uskladi sa ustavnim rešenjima. U RS takve pokušaje smatraju ogoljenim antievropskim ponašanjem. „Pametna Evropa bi proces bosanskohercegovačkog pridruživanja EU dizajnirala i vodila na sasvim drugačiji način. Ali, čini se da je svaka dobra prilika do sada propuštena. Evropa bez kičme dopustila je da se OHR iživljava na njenom zakonodavstvu bez imalo stida“ – tako celu ovu zavrzlamu opisuje Željka Cvijanović, doskorašnja šefica premijerskog kabineta Milorada Dodika[5].

No, iz gorepomenute Tihićeve opaske vidljivo je da će bošnjački političari u narednom periodu celu stvar pokušati da okrenu naglavačke, tako da će u Sarajevu smatrati antievropskim svaki onaj nacrt ili predlog zakona koji ne bude sinhronizovan sa zakonodavstvom EU u skladu sa sopstvenim željama. Drugim rečima, svaki put kada srpski predstavnici budu odbacili neki član nekog zakonskog predloga koji nije usklađen sa Ustavom BiH, Tihić i ostali odmah će im zalepiti etiketu „antievropljana“. Ta kampanja sarajevskih „najevropljana“ imaće za cilj da natera činovnike EU da „evropsku klauzulu“ u što većoj meri prilagode željama bošnjačkih političara. To bi, pak, samo ojačalo uverenje Bošnjaka da će od „evropske klauzule“ uspeti lakše da naprave sopstveni kalauz za ustavni mehanizam entitetskog glasanja. A sa tim „ključem“ biće im, onda, značajno skraćen put i do potkradanja svega što se nalazi iza vrata RS.

Još uvek, međutim, nije jasno na šta će se odnositi „evropska klauzula“, ali, izgleda, da nema mnogo sumnje u to da će se pojaviti kao novi uslov u procesu približavanja BiH Evropskoj uniji.

Još uvek, međutim, nije jasno na šta će se odnositi „evropska klauzula“, ali, izgleda, da nema mnogo sumnje u to da će se pojaviti kao novi uslov u procesu približavanja BiH Evropskoj uniji. Čak je i Srna, zvanična novinska agencija RS, nedavno objavila “savet” neimenovanog diplomate u Briselu da bi BiH “između podnošenja molbe za članstvo u EU i dobijanja kandidature, trebalo da primeni odluku ’Sejdić-Finci’ i – odluči o evropskoj klauzuli”. “Evropska klauzula bi trebalo da proistekne iz dogovora unutar BiH o tome da se sa EU pregovara na državnom nivou. Uz ovo, EU želi da vidi stvarnu volju za pokretanje reformi, pa i ustavnih”, naveo je taj izvor[6].

Pominjanje “evropske klauzule” do sada se dovodilo u vezu sa odustajanjem od primene mehanizma entitetskog glasanja u Parlamentarnoj skupštini BiH prilikom usvajanja tzv. evropskih zakona. Drugim rečima, primena “evropske klauzule” značila bi redukciju entitetskog glasanja, ali nije jasno kako bi to moglo biti usklađeno sa Ustavom BiH, sem da, naravno, sam Ustav prethodno bude promenjen u tom smislu.

Ni sami činovnici EU nisu se previše trudili da pojasne svoj budući (ne)zvanični uslov. Tako je direktor za politiku proširenja u Generalnoj direkciji za proširenje EU Dimitris Kurkulas rekao da se od BiH očekuje “uspostavljanje takvog ustavnog sistema koji će obezbediti jednog sagovornika sa EU koji će predstavljati celu zemlju”. “To ne znači da se sve odluke moraju donositi na jednom centralnom mestu, ali mi želimo da razgovaramo sa jednim sagovornikom. Neophodno je da zemlja govori jedinstvenim glasom i da je, kada preuzme određene obaveze, u stanju da ih sprovede na celoj svojoj teritoriji. Kako i na koji način to uraditi, nije naše da odlučujemo” – tako je to objasnio Kurkulas[7].

S druge strane, valjda da bi malo odobrovoljio svoje sagovornike u Banjaluci, otpravnik poslova delegacije EU u BiH Boris Jaročevič podvlači da „entiteti u BiH ne moraju biti oslabljeni u procesu jačanja BiH kao jedinstvene zemlje“. „Mi smo zaista ubeđeni da što su jači entiteti to će biti i jača država uopšte. U EU imamo mnogo decentralizovanih država koje jako dobro funkcionišu i koje su u stanju da govore jednim glasom na evropskom nivou. Bilo bi dobro da je bolja koordinacija između državnog nivoa i entiteta. Preuzimanje tog evropskog modela ne mora da znači slabljenje države, nego suprotno – funkcionalniju zemlju i bolju koordinaciju na državnom nivou. Mi bismo voleli da vidimo jake entitete, ali takođe i jaku koordinaciju na državnom nivou“ – tako govori Jaročevič[8].

U međuvremenu, u Briselu teče proces razmatranja kandidatura za novog šefa misije EU u BiH koji će imati ojačana ovlašćenja, uključujući i ovlašćenja da predloži izricanje određenih sankcija svima onima za koje oceni da se “antidejtonski” ponašaju[9]. To bi trebalo da bude daleko blaža varijanta tzv. bonskih ovlašćenja koje još formalno poseduje visoki predstavnik u BiH Valentin Incko.

(Bes)korisne nejasnoće oko OHR-a ili “šarena laža”?

Ipak, još je neizvesno kada će iz zemlje otići OHR, ali je poznato da se tome najviše protivi Vašington. „Pretpostavljam da će, verovatno, u idućih nekoliko meseci postati jasno šta će se desiti. Iskreno, verujemo da postoji velika mogućnost da OHR koegzistira i radi zajedno i na istoj strani sa predstavnicima EU u BiH“, ustvrdio je Inckov prvi zamenik, američki dilomata Roderik Mur[10]. Napokon, potvrdu snažne američke podrške ostanku OHR-a istakao je i zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Tomas Kantrimen prilikom posete Sarajevu i Banjaluci[11]. To su poslednji u nizu pokazatelja određenog nesaglasja između Brisela i Vašingtona u pogledu strategije prema BiH, ali i podeljenosti SAD i Rusije oko uloge OHR-a. Te razlike jasno su ispoljene i u raspravi u Savetu bezbednosti UN-a nakon Inckog poslednjeg izveštaja o stanju u BiH, pri čemu je predstavnik Rusije Vitalij Čurkin podvukao da je “dalje zadržavanje Kancelarije visokog predstavnika u BiH izgubilo smisao i postalo kontraproduktivno”[12].

Izgleda da sada i u Briselu ima pokušaja da se uticaj OHR-a u BiH još više umanji, o čemu svedoči i činjenica da se u Izveštaju EK o napretku u BiH u 2010. godini zatvaranje OHR-a prvi put ne navodi kao striktan uslov za kandidatski status BiH.

Izgleda da sada i u Briselu ima pokušaja da se uticaj OHR-a u BiH još više umanji, o čemu svedoči i činjenica da se u Izveštaju EK o napretku u BiH u 2010. godini zatvaranje OHR-a prvi put ne navodi kao striktan uslov za kandidatski status BiH. Takav stav se među evroentuzijastima u BiH najpre počeo tumačiti kao promena kursa EU prema BiH u pravcu olakšanja položaja za aplikaciju za kandidatski status. S druge strane, pak, u pomenutom izveštaju se kao uslov ponovo navodi obavezno ispunjavanje formule “5+2”, koju je za zatvaranje OHR-a još ranije postavio Savet za primenu mira u BiH(PIC), pa onda i prvi deo priče EK, praktično, ne drži mnogo vodu. Tako da su ubrzo i najveći evroentuzijasti ostali zbunjeni nedoslednošću u Briselu, a neki među ističu i to da BiH velikim delom zaostaje upravo zbog međusobnog preplitanja delovanja OHR-a i delegacije EU u BiH i – predlažu hitno zatvaranje OHR-a. Srpski političari i diplomate ostali su u uverenju da Brisel, zapravo, i nema nikakav kurs prema BiH, pa se, onda, ne može ni govoriti o nekakvoj promeni kursa. Oni su, zapravo, sada još uvereniji da EU i dalje ima duple aršine za BiH, suštinski se ne protiveći što skorijem gašenju OHR-a[13], a predsednik RS Milorad Dodik je zaključio da je reč o “bezočnoj prevari”.

„Sada odjednom ukidanje OHR nije uslov za EU. Kome sad da verujemo kad nas ovako bezočno varaju? Šta je istina ako su jedno pričali pre šest meseci a sada pričaju drugo? Jedna od te dve tvrdnje je bila laž, neka kažu koja. I zašto im je neugodno što smo ih uhvatili u laži? Zašto da ćutimo? (...) Priznajem da sam čak i ja jedno vreme bio zaluđen tom pričom o brzim evrointegracijama. Od te pozicije postao sam klasični evroskeptik. Posle ovih laži, taj evroskepticizam biće samo još izraženiji“ – tako je reagovao Dodik u svom prvom predsedničkom intervju[14].

Samo koju sedmicu ranije, i sam evropski komesar za proširenje Štefan File indirektno je potvrdio da u Briselu još nisu zauzeli jedinstven kurs prema BiH, imajući u vidu da se paralelno odvijaju proces koji se vodi pod okriljem Ketrin Ešton i proces koji priprema Milan Kučan pod okriljem Vlade Slovenije. Pri tome, File, kao i mnogi drugi – ne samo u Briselu – uzdaju se i u “podršku rešavanju bosanskohercegovačkog pitanja“ koju EU pružaju predsednici Srbije i Hrvatske, Boris Tadić i Ivo Josipović[15], ali se, istovremeno, ne trudi barem da prikrije svoj neosnovani optimizam. „Moja poruka je (...) molim vas, ujedinite se na proevropskoj agendi, a jednom kada to postignete…..ostalo je dečija igra“, poručuje File[16].

Teško je poverovati da File ne zna da u samoj BiH odavno ništa više nije „dečija igra“ i da su sve tri strane životno zainteresovane, pre svega, za kreiranje sopstvene što sigurnije pozicije unutar BiH. Usput, zvuči ironično da ih, pri tome, bilo ko sa strane tretira kao decu, a pogotovo da to čini neki visoki zvaničnik EU koji tvrdi da da je proces pridruživanja EU ozbiljna stvar. Tim pre, jer se demokratura OHR-a u BiH često manifestovala kao neodgovorno „vaspitanje“ demokratski izabranih političara, pogotovo među Srbima.

Šta Srbi (ne) mogu da učine?

Nema, dakle, puno sumnje da u Briselu sve to nemaju na umu i da, zapravo, dobro znaju da su u naredne četiri godine u BiH mogući samo manji pomaci, koji bi, zapravo, mogli biti veliki za BiH, imajući u vidu specifičnu ustavnu strukturu te zemlje. Upravo na tome će se i testirati dobronamernost Brisela: ako je već RS “ohrabrena” da shvati da svoju budućnost ne sme da vidi nigde drugde nego samo unutar BiH – uprkos potpuno drugačijem raspoloženju građana RS[17] – onda će svako insistiranje iz Brisela u pravcu jačanja centralnih organa među Srbima najpre biti shvaćeno kao davanje kalauza u ruke Bošnjacima voljnim da potkradaju svoje komšije.

Tim pre što je i u BiH ekonomska situacija takva da se sve više gleda gde ide svaka konvertibilna marka, pri čemu se u RS rukovode računicom da bi novac, koji im traže za uspostavljanje raznih agencija na nivou BiH[18], radije potrošili na plate sopstvenih budžetskih korisnika i za razvoj RS, jer je i novca manje nego što je bilo koju godinu ranije. Prosto, na red dolaze godine u kojima će se penzije teško isplaćivati, a neće biti ništa lakše realizovati ni brojna socijalna davanja, što će se najjasnije videti na primeru preskupe administracije u FBiH, mada ni u RS neće biti mnogo lakše. U krizi koja se “dobro” oseća među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima, njihovim političkim predstavnicima na nivou BiH biće sve teže da se dogovore oko okvirnog budžeta institucija BiH, imajući u vidu da Bošnjaci iz godine u godinu traže povećanje budžeta, a Srbi se nerado odriču svake marke koja ostaje u Sarajevu. Zato će ovaj socio-ekonomski faktor biti, ako ne presudan, ono sasvim sigurno neizbežan u svakoj priči o uspostavljanju “funkcionalnih institucija” u BiH u naredne četiri godine.

Prosto, na red dolaze godine u kojima će se penzije teško isplaćivati, a neće biti ništa lakše realizovati ni brojna socijalna davanja, što će se najjasnije videti na primeru preskupe administracije u FBiH, mada ni u RS neće biti mnogo lakše.

Time će se, svakako, rukovoditi i srpski predstavnici u Sarajevu, ovoga puta formalno okupljeni u srpski politički blok na temelju Platforme o usaglašenom delovanju SNSD-a i SDS-a u zajedničkim organima BiH[19]. Posmatrano sa stanovišta zaštite interesa RS, tom dobro utvrđenom dokumentu biće potrebno udahnuti život ne bi li se pokazalo da li će srpski političari u naredne četiri godine zaista delovati onako kako govore i na šta su se obavezali. Biće to veliki test na kojem će i evroentuzijasti i evroskeptici dobiti deo odgovora na suštinsko pitanje: da li se i kako iznuđena „srpska klauzula“ o opstanku BiH može uklopiti u onu evropsku ?

Pri tome će, izgleda, Banjaluka u očima Brisela nastaviti da nosi teret dokazivanja da se ključ opstanka BiH nalazi u RS. Srpski političari će i dalje biti prinuđeni – kao što su i do sada bili – da se jasno oglase u svakoj (ne)prilici u kojoj njihov ključ bošnjački političari u Sarajevu budu pokušali da zamene svojim kalauzom. I da upozore da se tako najlakše može razvaliti Ustav BiH, a da odatle do državnih razvalina put nije previše dalek.