Hoće li biti izbora u BiH?

U poslednje vreme u BiH rasplamsale su se stranačke strasti u vezi sa zahtevima za prevremene/vanredne izbore u Republici Srpskoj, Federaciji BiH, te na nivou BiH, ali opšte saglasnosti o tome nema. Mogućnosti za održavanje takvih izbora u RS se nekako mogu i iznaći u političkoj praksi, dočim se vanredni izbori na nivou BiH ne bi mogli održati bez promene Izbornog zakona BiH, jer taj zakon uopšte ne predviđa mogućnost održavanja vanrednih izbora.

Takvu jednu promenu u Parlamentarnoj skupštini BiH predložio je SDP BiH Zlatka Lagumdžije, ali taj predlog nije dobio podršku ni Srba, ni Hrvata, a ni polovine bošnjačkih poslanika: dva HDZ-a misle da je kasno za vanredne izbore, jer se redovni održavaju u oktobru, dok su Dodikov SNSD i SDS u SDP-ovom predlogu videli pokušaj prenosa nadležnosti sa entiteta na nivo BiH u oblasti izbornog zakonodavstva[1].

Zajedničko srpsko odbijanje SDP-ovog predloga bilo je kratkog daha, jer su se poslanici dve najjače srpske stranke oštro razišli oko SDS-ovog predloga za izmenu Izbornog zakona BiH po hitnoj proceduri. Zahtev za upućivanje u hitnu proceduru je odbijen, pa će biti razmatran u redovnoj, što znači da kada dođe na dnevni red - neće imati puno smisla o njemu raspravljati zbog blizine redovnih izbora. SNSD je time pokazao da je protiv održavanja vanrednih izbora na nivou BiH, a SDS se, iako je znao da njihov predlog nema nikakvog izgleda na uspeh, pred svojim biračima može „opravdati“ da su, eto, nešto pokušali, ali drugi nisu pristali.

Ova mala igrarija sa zahtevima za vanredne izbore pokazala je da možda ne bi bilo loše da se - pošto se stranačke strasti slegnu posle izbora - ozbiljno razmisli o uvođenju mogućnosti održavanja vanrednih izbora na nivou BiH, putem postizanja konsenzusa vodećih stranaka Srba, Hrvata i Bošnjaka o promeni Izbornog zakona BiH. Time bi BiH konačno dobila mogućnost da, kao i svaka druga zemlja u Evropi, može uvek imati vanredne izbore pre isteka četvorogodišnjeg mandata koalicije na vlasti. To bi dovelo do brže smenjivosti vlasti na nivou BiH, a pokazalo bi i ključnu stvar: mogu li se koalicije srpskih, hrvatskih i bošnjačkih stranaka brže dogovoriti o bilo čemu bez zadiranja u Ustav BiH ili bi se, prosto, potvrdilo da dosadašnji tempo uspostavljanja međunacionalnog konsenzusa predstavlja maksimum u postojećoj konstelaciji političkih snaga. Što samo po sebi nije loše, sem, naravno, za one koji bi „malo“  brže menjali Ustav BiH, dakako u pravcu „pojednostavljenja procedura za donošenje odluka“, što je eufemizam za „malo“ više centralizacije BiH.

Istini za volju, moguće su promene unutar vladajuće koalicije na nivou BiH i bez vanrednih izbora, ali tu može doći do teškoća u funkcionisanju institucija BiH. To će sada biti veoma uočljivo u bošnjačkoj trećini vlasti, koja se raspala smenom lidera SBB-a BiH Fahrudina Radončića, pa će do izbora vladajući SDP za svaku odluku u parlamentu morati dobiti podršku SDA, koja je još ranije izbačena iz bošnjačke trećine vlasti. Time je otvoreno nekoliko „frontova“ na bošnjačkoj političkoj sceni u tekućoj predizbornoj kampanji. Tako će SDA i SBB oštro napadati SDP, a pri tome će se međusobno žestoko boriti za glasove Bošnjaka koje oni doživljavaju više nacionalno orijentisanima. U toj borbi SDA i SBB-a, Radončić će nastaviti da se preporučuje svim budućim demonstrantima u FBiH kao „čovek koji je na strani naroda“[2], a na sličan način već „ratuje“ i Demokratski front Željka Komšića, samo što svoj nišan usmerava ka SDP-u, jer na birače te stranke najpre može da računa.

Na srpskoj političkoj sceni SNSD je nešto ranije izbacio SDS iz srpske trećine vlasti na nivou, ali ta trećina nastavlja da funkcioniše jer ima dovoljno poslaničkih ruku da izglasa sve ono što SNSD smatra interesom RS. To je, međutim, dovelo do produbljivanja rivalstva na unutrašnjoj sceni u Srpskoj, što je kulminiralo zahtevom SDS-a za Dodikovom ostavkom na mesto predsednika RS i održavanje prevremenih predsedničkih i parlamentarnih izbora  u RS. Međutim, u Dodikovom SNSD-u kažu da bi za tako nešto „moralo da postoji totalno loše stanje u društvu, da institucije ne funcionišu“, a ta stranka smatra da je sada „stanje u Srpskoj redovno“[3], dočim u SDS-u smatraju da je stanje „totalno loše“ i da sa Dodikovom vlašću ne može biti bolje.

Uzimajući u obzir te dve sasvim oprečne ocene vodeće vladajuće i najveće opozicione stranke u Srpskoj, kao i poslednja, istina oskudna istraživanja javnog mnjenja[4] – izgleda ironično da se za prevremene izbore u Srpskoj više zalažu oni čija bi pobeda na njima bila manje izglednija, nego oni koji na takvim izborima imaju više izgleda za pobedu. Drugim rečima, čini se da bi pobeda Dodika i njegovog SNSD-a bila izvesnija na prevremenim za tri meseca, negoli na izborima u oktobru. Tim pre što SDS iznošenje svog predizbornog programa najavljuje za april, a ni najavljeni dogovor o zajedničkim opozicionim kandidatima za predsednika RS i srpskog člana Predsedništva BiH još nije tako blizu. S druge strane, izgleda da je i na predizbornim listama SNSD-a, sem Dodika, malo koji drugi kandidat do sada obezbedio sigurno mesto.

To su neki od najvažnijih razloga zbog kojih je Srpska mnogo bliža redovnim izborima u oktobru, negoli prevremenim/vanrednim nekoliko meseci ranije. Ipak, kocka još nije bačena, a strast za predizbornim kockanjem – sa puno blefiranja - na srpskoj političkoj sceni još nije iščezla.