Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Је ли Ердоган оно рекао, или није рекао? |
уторак, 22. јул 2014. | |
(Пресс РС) Је ли Ердоган оно посљедње заиста рекао или није рекао? Склони смо да повјерујемо да ипак јесте рекао зато што је то потпуно у духу његових претходних изјава да је „османлијска Босна била једна успјешна прича“, да је „изборном побједом у Анкари побиједио и у Сарајеву“, да му је „Алија оставио у аманет да брине о Босни и Бошњацима“, да је „Турска бошњачка мајка“ итд. А посебно зато што је, приликом недавног обиљежавања стогодишњице Сарајевског атентата, „Младе Босне“ и почетка Великог рата, за велико чудо био изостао „турски фактор“. Бечка филхармонија у Вијећници и Хор Црвене армије у Андрићграду. Фалила је само јањичарска Мехтер банда са зурлама и добошима у Тешњу, па да босанска какофонија буде заокружена по Хантингтовом сценарију. „У неизбјежни сукоб на раселини цивилизација укључиће се најприје истовјерници из прве линије окружења, па онда из друге итд., све док не стигну главни глобални играчи“ итд. – написао је чувени амерички политиколог. Али, он се бавио политичким и војним сукобима, а није предвидио да ће се босански „наставак грађанског рата без оружја“ одвијати и културним средствима – научним, литерарним, музичким, драмским. Поготово не да ће то бити поводом сто година борбе против заједничког окупатора када су у „младобосанским редовима“ раме уз раме били Србин - Принцип, муслиман - Мехмедбашић и Хрват - Андрић. Премијер Ердоган, како пише истанбулски новинар Абдулах Бозкурт, „није интелектуалац и не чита пуно“ и, додали бисмо, није ни историчар, ни музичар, ни редитељ, али јесте мајстор политике која, као врста практичне вјештина, јесте и нека врста умјетничког дара за произвођење илузија и завођење маса. Зна он јако добро да од сто милиона Турака у БиХ нема ништа без сагласности Москве, Берлина и Вашингтона, као и да од поморских маневара у Неуму такође нема ништа без сагласности херцег-босанских Хрвата на локалу и Хрватске у залеђу, а напослијетку ваљда ни без тројног консензуса у Предсједништву у Сарајеву. Напросто, Тајипу Ердогану су за предстојеће предсједничке изборе потребни гласови бројних потомака бошњачких имиграната у Анадолији и он зна да ће их јефтино покупити распаљивањем маште о повратку неоосманске империје у њихов босански завичај. А у босанском завичају? Сјећам се још из времена социјализма у БиХ и кемализма у Турској, ражалованих шеријатских судија, оронулих дервиша и поматувљелих хафиза како, са набијеним „французицама“ до ушију, удвоје-утроје предвече шетају Ферхадијом од Вјечне ватре до Себиља, заустављају се на туцаној кахфи код „Дибека“ и у повјерењу диване о томе „шта ли има новог у Станболу?“. У то вријеме у сарајевску Бегову џамију махом је навраћала само муслиманска сиротиња из периферијских махала, а у истанбулску Плаву џамију - готово искључиво европски и амерички туристи. Али, носталгија за прохујалим „златним вактом“, када су муслимани владали Босном, премостила је вијекове и преживјела под паслајисаним береткама које су замјењивале неподобне фесове и ахмедије. „Пусто Турско“ се вратило не само у Тајипов Истанбул него и у Алијино Сарајево. Студенткиње под заровима, фереџама и чадорима, али и студенти са брадама и чакширама трофртаљкама, стипендисти турске, саудијске и бошњачке владе са Турског унивезитета у Сарајеву, Исламске теологије на Башчаршији и сл. размилили су се пријестоницом мултикулти БиХ, у којој данас има више Турака и Арапа него Срба и Хрвата. И чик нека сада, још на свега два и по мјесеца прије избора, Лагумџија, Радончић па чак и Комшић, а поготово Бакир, упозоре брата Таипа да у БиХ, поред Бошњака живе и Срби и Хрвати у Републици Српској и „Херцег –Босни“. Да му кажу да им својим изјавама квари односе са комшијама, без којих ионако не могу ништа званично одлучити о заједничкој држави. И да му препоруче да, баш као што је то учинио премијер Србије, која као и Турска хоће у ЕУ, јавно каже да поштује Дејтонски споразум, територијални интегритет БиХ, али и Републику Српску и кантоне са хрватском већином, равноправност три народа ... Туркофилна и панисламистичка бошњачка база, која по џамијама клања за Ердогана, не само да им не би дала гласове него да би их политички уништила. Зато Златко, Фахро, па чак и Жељко, баш као и Бакир, заборављају своја декларативна опредјељења за грађанску мултикулти БиХ и заједно са својом изборном базом уживају што Таип говори управо оно што и сами сањаре уз најновију епизоду серије „Сулејман величанствени“. „Сто милиона Турака у БиХ за заштиту Бошњака“ – то комшије Срби и Хрвати могу једино да схвате као пријетећу метафору. Но, провјерени дио Ердоганове изјаве који се односи на „турске поморске маневре“ у неумском акваторију може и да насмије. Такви маневри се увијек изводе заједно са морнарицом земље домаћина. А бошњачка компонента морнарице Армије БиХ могла би да учествују само са једним од она три полицијска глисера која круже кратким и тијесним неумским заливом у вријеме када купачи изађу из воде. Генерално, Ердоганове бројне и учестале изјаве везане за Бошњаке и Босну, укључив ову посљедњу или без ње, ипак нису безопасне. Не само зато што, уз прећутно одобравање сарајевске политичке елите, распаљују експанзионистичке амбиције бошњачких маса на цијелу БиХ него и, још више, зато што на њих не реагује тзв. међународна заједница. А када на то Човић затражи обнову Херцег-Босне, а Додик запријети референдумом о осамостаљењу, из Вашингтона и Брисела промптно позивају на глобалну узбуну. |