Како је Ускопље постало Вакуф

Котлина Врбаса и град Ускопље били су вишевјековна спона између средишње Босне и Приморја

Подручје горњег тока Врбаса, почев од Јајца па све до планине Макљен и изворишта ријеке Раме, у средњем вијеку је називано Жупа Ускопље. Са југоисточне стране гранична подручја су јој била жупе Лашва и Врхбосна, на сјеверу Плива, а са југозапада Завршје, односно тзв. Западне стране.

Жупа Ускопље била је једна од већих и познатијих у Босни. Њен значај увећавао је природно-географски положај, јер је читавом дужином жупе пролазио "царски друм". Он је у вријеме Римљана повезивао Салону на средњем Јадрану са Аргентаријом у Подрињу, а у средњем вијеку Трогир и Задар са Бобовцем, Борачом и Самобором, а преко Добруна и са градовима у Србији.

Жупа Ускопље била је једна од већих и познатијих у Босни. Њен значај увећавао је природно-географски положај, јер је читавом дужином жупе пролазио "царски друм".

Жупа као територијално-административна одредница јавља се већ од почетка стварања јужнословенских земаља. У прво вријеме она је означавала простор који је настањивала одређена родовска заједница. Како се становништво мијешало, а и друштвене прилике се мијењале, од тога се одустало. У каснијој фази жупа је означавала мању или већу територију која представља заокружену цјелину (подручје котлине, висоравни, равнице окружене брдима и слично), независно од тога ко је на том подручју настањен.

Рецимо, такође, да називи жупа и жупан у српско-босанској управној организацији постоје од времена Стефана Немање и Душановог законика, али да они немају исто значење као жупанија у Хрватској и некадашњој Угарској.

Заштићена природним положајем и смјештена у близини најужег језгра средњовјековне Босне, Жупа Ускопље била је релативно мирна и безбједна територија. Већ у сусједном Завршју, на "Западним странама", често су се сучељавале различите војске, отимале територије и мијењале границе. Тако неповољном развоју догађаја крајем XII и у XIII вијеку много је доприносила и сама Босна, јер је имала несређену и ровиту ситуацију на сопственом тлу. Наиме, у вријеме независног бана Матије Нинослава (1232-1250) у Босни је дошло до наглог ширења и снажења богумилске јереси, а то је реметило планове папе и католичких веледостојника, па су, заједно са угарским краљем, организовали крсташке походе на Босну.

Припадници босанске јеретичке цркве називали су себе "крстјанима", док су их правовјерни хришћани, њихови противници, називали патарени и богумили. Ова секта жилаво се борила за опстанак и шире утемељење на тлу Босне, па је средином XIII вијека створен снажан јеретички покрет који је изазвао обновљене нападе крсташа. Због тога је у наредним деценијама дошло до угарске превласти у сјеверозападним дијеловима Босне, а упоредо и до даљег јачања моћи хрватске властеле Шубића. С обзиром на то да се налазила дубље у унутрашњости земље, у Жупи Ускопље није било тако честих и жестоких сучељавања.

Припадници босанске јеретичке цркве називали су себе "крстјанима", док су их правовјерни хришћани, њихови противници, називали патарени и богумили

Најстарија насеља на овом подручју налазила су се са лијеве стране котлине Врбаса, док су на десној била два: Винац, са тврђавом из XV вијека и Доње

Скопље, данашња варошица Доњи Вакуф, за коју се претпоставља да је као мање насеље на ријеци формирана убрзо након турских освајања ових крајева.

Пространа зараван у горњем току Врбаса назива се Скопско поље, па је то вјероватно коријен из кога су се развили називи средњовјековне жупе и старог града Ускопља.

Град Ускопље и истоимена жупа помињу се у једном запису Попа Дукљанина већ у XII вијеку. И Бела IV, у документу којим босанској цркви дарује одређене посједе, помиње Ускопље и цркву Светог Ивана која се у њему налазила. А војвода Сандаљ, који је ратовао са Турцима 1414. године, није могао успјешно да им се супротстави па је побјегао у Ускопље, у тамошња брда (Е. Ферменxин: "Acta Bosnae", 99).

Жупу Ускопље и село Гмићи у њеном саставу помиње и краљ Тома у својој повељи из 1446. године. Каснија истраживања су показала да то село и даље постоји.

Турци су овај крај освојили средином XV вијека: Ускопље је под њиховом влашћу од 1456. године. Они су му дјелимично промијенили име, назвавши га Скопље (Владислав Скарић: "Попис босанских спахија 1711"). Касније, након оснивања факуфа (добротвотних установа) на овом подручју,два тадашња главна насеља преименована су у Горњи и Доњи Вакуф. У мјестима са муслиманским живљем Турци су оснивали вакуфе који су новчано потпомагали вјерске и друге објекте – џамије,школе,болнице,сиротишта

Нешто јужније од Доњег Скопља (Доњег Вакуфа) налазио се средњовјековни град Прусац. Једно вријеме називан је Биоград, а Турци су му дали своје име Акхисар. Прусац је био утврђени град, који је имао и своје подграђе. У документима се први пут помиње 1478. године. Како се налазио у непосредној близини главног друма који је још од времена старих Илира и Римљана повезивао балканске земље са средњим Јадраном, он је за средњовјековну Босну био од посебног значаја, па је, ради заштите промета, на том мјесту и подигнут.

Остаци средњовјековног Прусца и данас постоје, али су некадашње куле и утврде у рушевном стању, а прилази и простор око старог града запуштени.

Бугојно је од најраније прошлости познато као важна раскрсница и незаобилазно насеље на главном путу ка мору и са Приморја ка средишту Балканског полуострва. Оно је и у средњем вијеку, баш као и данас, било најкраћа и најпогоднија веза између старе Босне и градова у Далмацији.

При крају ове питоме котлине, коју уоквирују масивне планине, стогодишње шуме и позната ловишта, налази се Бугојно. Овај данас велики и лијеп град под Копривницом, на ушћу рјечица Поричнице, Височнице и Окашнице у Врбас, има дугу и занимqиву историју, али је она још недовољно сагледана, па неки важни периоди из прошлости остају помало магловити.

Бугојно је од најраније прошлости познато као важна раскрсница и незаобилазно насеље на главном путу ка мору и са Приморја ка средишту Балканског полуострва. Оно је и у средњем вијеку, баш као и данас, било најкраћа и најпогоднија веза између старе Босне и градова у Далмацији.

Археолошка налазишта у овом граду и ближој околини показују да је ово подручје било насељено још у вријеме праисторије. Један од таквих локалитета је насеље П о д изнад лијеве обале Поричнице, за које археолози кажу да спада међу најзначајнија градинска насеља у Босни и Херцеговини. Ова агломерација - биљеже они - развила се у периоду ране бронзе и живот у њој текао је до млађег жељезног доба (око 1500-500. године старе ере). На платоу, чија је површина око 4.500 квадратних метара, откривени су и сачувани културни слојеви до 3,5 метара дубоки. У њима се лако препознају остаци најстарије стамбене архитектуре, као и разни предмети којима су се људи у то вријеме служили.

У долини Поричнице и на падинама брда Под налазило се античко насеље које, могло би се рећи, представља темеље данашњег Бугојна. Према историјским изворима, у V вијеку ту је изграђена велика базилика. Приликом истражних радова у њеној близини откривене су касноантичке гробнице - некрополе са осликаним сводом или оне скромнијег облика. Судећи по откопаним остацима некадашњих здања, нађених предмета и другим траговима, живот у овом старом насељу одвијао се непрекидно од II до VI вијека.

Да је живот овдје бујао у вријеме староримске цивилизације, свједоче археолошки налази и на другим оближњим просторима. Тако је на подручју села Вилеши откривено веће античко насеље са римским гробницама, остацима зидова, разни предмети и оруђа.

Недалеко од Бугојна, у Жупи Ускопље, налазила су се и два мања утврђена града: Весела Стража и Сусјед. Први се помиње почетком XV вијека (1406. и 1414. године), а други средином тог стољећа (1444. и 1448. године).

На просторима око Веселе Страже постоје бројна меморијална обиљежја из средњег вијека – некрополе са 153 стећка. Већина их је у облику камених сандука, без посебних ознака и украса.

Тврђава Сусјед подигнута је на брду изнад села Кордићи, на десној страни рјечице Грачанице. На некадашње утврђење подсјећају остаци масивне четвороугаоне куле са дијеловима зидина високих 8-10 метара. Јасно се распознају и трагови бедема који су окруживали тврђаву.

У близини тврђаве Сусјед је једна стијена која од давнина привлачи пажњу путника и намјерника. На њеним глатким површинама непознати каменорезац је у нека давна времена исклесао камену столицу. Вјерује се да је та "умјетничка резбарија" у камену начињена у средњем вијеку.

На око двадесет километара западно од Бугојна, у подножју планине Радуше и другог високог горја, налазе се чувена Купрешка врата. То је главни и готово једини прилаз котлини Врбаса и средишњој Босни са западне стране. Па, иако је то стрма, испресијецана клисура са дубоким усјецима и оштрим завојима, она је као најкраћи и најбезбједнији пролаз коришћена већ у старом вијеку.

Природа се у овом случају сама постарала да се на Купрешким вратима лако успоставqа контрола промета и осигурава безбједан саобраћај.

У близини Бугојна, повише рјечице Бунте, на једној шумовитој падини су стијене необичних облика које се од давнина називају "камени сватови". Предање каже да су ту некада давно обијесни сватови, јашући преко Бунте, прегазили старицу која је прала рубље. Старица их је проклела и они су се - скаменили.