"Krnje" predsedništvo BiH u Beogradu - šamar domaćinu i "zajednička trka" ka EU

Poseta „krnjeg“ Predsedništva BiH Beogradu protekla je manje-više onako kako se moglo očekivati. Bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović ispunio je najveći deo svog obećanja da će „sve reći u lice“ predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, Nikolić nije govorio o onome što je ranije izjavljivao – a što je Izetbegoviću najviše smetalo – a predsedavajući Predsedništva BiH Nebojša Radmanović trudio se da „svi paze šta govore”, kako je istakao dan uoči posete Beogradu.

Izetbegovićeva “pažnja”

Tako je, dakle, Izetbegović „pazio“ da ne ponovi nedavne izjave da je “srbijanska država na Kosovu načinila nasilje nad albanskim narodom i zbog toga je izgubila Kosovo”, a da je “deo BiH koji se zove Republika Srpska bazirana na genocidu počinjenom u Srebrenici”([1]). Umesto toga, Izetbegović je Nikoliću “u lice” rekao da „treba da se pazi na reči kad se govori o onome što se dogodilo i da se poštuju presude međunarodnih sudova i ustavno – pravno uređenje BiH”. A zatim i objasnio kako on misli da treba da se “pazi” . „Zagledati se u ono šta se desilo u Srebrenici, još jednom pogledati snimak onoga što su uradili svojedobno Škorpioni u BiH i shvatiti da se onakva stvar desila 8.372 puta. Treba se s time suočiti. Ili pak, otvoreni grad Sarajevo. U 42 meseca opsade, u tri ledene zime, u oko hiljadu granata dnevno, svaki treći Sarajlija je ranjen, svaki deseti je umro. Treba se s time suočiti, mi ne tražimo nikakvu osvetu, ali tražimo da se ta istina sagleda(…)U BiH ne postoje dve države. Ima samo jedna država BiH. Na Balkanu nemaju dve srpske države. To je činjenica i tako će i ostati” – ključne su reči “pažnje” kojom je Izetbegović obasuo Nikolića([2]).

Na ovako iskrene Izetbegovićeve reči, iskreno je i Nikolić odgovorio.  “Iskreno želim svako dobro BiH, a kao predsedniku Srbije ostaje mi u dužnost da brinem o Republici Srpskoj. Pre 18 godina prestao je rat, rane treba da zarastu, a ožiljci da se ne vide(…) Srbija je tu uvek kada zatreba i ako postoji potreba, pružiće pomoć(BiH, op.a). Ali, mi bismo želeli da dva entiteta sami rešavaju svoje probleme i da sarađuju”, rekao je Nikolić([3]). Predsednik Srbije se, međutim, poprilično zabrinuo i za put BiH ka EU, pa je gostima preneo i sopstvenu želju: „Srbija želi da i BiH napreduje ka EU, pošto je Unija malo zaboravila BiH, a mi ne želimo nijednu državu bivše Jugoslavije da ostavimo po strani”([4]).

Posle ovako iskrenih i pažljivih  Izetbegovića i Nikolića, Radmanoviću je preostalo samo da poželi da „susreti svih rukovodilaca moraju biti češći i bolji”; usput je on jedini pomenuo Kosovo, podsećajući da “BiH nije priznala Kosovo, a veći deo građana BiH ni danas nije za to da se prizna Kosovo”([5]).

“Prožimanje” Briselom

Susret “svih rukovodilaca” dogodiće se uskoro u Ankari: reč je o trilaterali Turska-BiH-Srbija u koju, sem Izetbegovića, velike nade polaže i Radmanović, tvrdeći da “BiH nije dovoljno iskoristila dobru volju turske zvanične politike, da se to prenese i na ekonomski deo”([6]). Sam Izetbegović je proteklih dana otišao i korak dalje, zagovarajući – zajedno sa generalnim sekretarom Organizacije islamske konferencije(OIC) Turčinom Ekmeledinom Ihsanogluom – unapređenje posmatračkog statusa BiH u OIC-u do punopravnog članstva ([7]).

Uz zdušno zalaganje za brže kretanje i BiH i Srbije ka EU, upadljivo je da niko u Beogradu i Sarajevu nije ni pomenuo – makar kao još jednu od paralelnih mogućnosti – i ekonomsku saradnju sa Evroazijskom carinskom unijom (ECU). Predsednik Srbije jeste govorio o zajedničkom ekonomskom nastupu zemalja iz regiona na drugim tržištima, ali ni njemu se posle sastanka sa Izetbegovićem i Radmanovićem nije omaklo pominjanje saradnje sa ECU. Možda je Nikolić mislio i na to da bi, recimo, preduzeća iz BiH mogla mnogo više da sarađuju sa preduzećima iz Srbije, koristeći se Sporazumom Srbije i Rusije o slobodnoj trgovini, ali, ipak, o tome niko ništa nije rekao. Iako su, na primer, preduzetnici iz Republike Srpske i Federacije BiH već odavno prilično zainteresovani da iskoriste takvu priliku([8]).

Protiv takve mogućnosti saradnje ni Izetbegović ne bi mogao izneti nikakve razumne razloge, kad već ne nalazi nikakve protivrečnosti u svom zalaganju za paralelnu ekonomsku saradnju BiH sa EU i OIC. Uostalom, prve ruske investicije nedavno su ušle i na prostor Federacije BiH(“Zarubeženjft” i “Gaspromnjeft” kupili su pumpe OMV-a, a “Sberbanka” je kupila “Volksbanku”), a “Bosnalijek” je samo jedna u nizu sarajevskih firmi koje se svim silama trude da se vrate na rusko tržište. Tako da se može slobodno očekivati da će se, kako godine odmiču, i sarajevsko protivljenje mnogo većoj saradnji sa zemljama ECU sve više topiti, ma šta o tome mislili Izetbegović i ostali bošnjački tvrdolinijaši.

Umesto toga, bošnjački političari u Sarajevu  i neke njihove srpske kolege u Beogradu sada jedino govore o „okretanju jednih drugima tako što ćemo se trkati ka Briselu“([9]) , kako je to opisao ministar spoljnih poslova BiH Zlatko Lagumdžija prilikom svoje posete Beogradu pre nepunih petnaest dana. „Želimo da stvorimo nešto što će nas prožimati i što će nas tako isprožimati, da na kraju nećemo moći jedni bez drugih” – uzvratio je Lagumdžiji ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić([10]).

Pa sad, Republici Srpskoj ostaju nada i strepnja da - u tim sarajevsko-beogradskim “diplomatskim” domišljatostima - ono Mrkićevo “prožimanje” jednog dana ne bude podrazumevalo i “sažimanje” nadležnosti Srpske. Sve zarad “trkanja ka Briselu”.