Može li Republika Srpska opstati u procesu evrointegracija BiH?

Kako je najavljeno polovinom decembra prošle godine, krajem januara ove godine trebalo bi da bude poznato više detalja briselske platforme o BiH koju visoka predstavnica EU za spoljne poslove Ketrin Ešton priprema poslednjih meseci. Reč je o dokumentu koji u formi „predloga za razmišljanje“ već mesecima kruži u evropskim prestonicama, koji bi, kada bude usaglašen, pre svega u trouglu Brisel-Berlin-Pariz-London, trebalo da posluži kao osnova za operativno delovanje Miroslavu Lajčaku, slovačkom diplomati zaduženom za Balkan u novouspostavljenoj diplomatskoj službi EU.

„Dvostruki kolosek“ EU za BiH ?

Izvesno je da će pred Lajčaka biti postavljen zadatak da BiH nekako „privoli“ da dobije status kandidata za članstvo u EU ako ne dogodine,a ono najdalje do 2014. godine. Pretpostavlja se, u stvari, da je Lajčak dobar poznavalac političkih kretanja u BiH, tim pre što je bio visoki predstavnik u toj zemlji i što je imao zanimljiva politička iskustva sa srpskih, hrvatskim i bošnjačkim političarima.

Izvesno je da će pred Lajčaka biti postavljen zadatak da BiH nekako „privoli“ da dobije status kandidata za članstvo u EU ako ne dogodine,a ono najdalje do 2014. godine.

Lajčak, međutim, nije baš omiljen među Srbima i Bošnjacima, doduše iz dijametralno suprotnih razloga. Nakon što je svojevremeno nametnuo odluke koje su duboko zadirale u ustavne mehanizme BiH, politički je „zaratio“ sa Srbima koji su ga optužili da na mala vrata stvara pretpostavke za ukidanje entitetskog glasanja. Srpski političari zapretili su tada bojkotom zajedničkih institucija BiH, pokazali nekoliko puta i kako bi to „funkcionisalo“ u političkoj praksi, da bi se ta velika kriza završila kompromisom, pri čemu je Lajčak, praktično, odustao od ključnog poteza da „omogući“ rad institucija BiH i u slučajevima kada Srbi ne pristaju na smanjenje mogućnosti zaštite vitalnih nacionalnih interesa.

Bošnjaci, sa svoje strane, Lajčaku nikada nisu oprostili taj kompromis sa Srbima, s tim da su nekako prevideli da je odlučujuću političku podršku Banjaluci u celoj toj stvari pružila Moskva, braneći princip nepromenljivosti ustavnih odredbi bez saglasnosti sva tri naroda u BiH. A kako se takva pozicija Moskve do danas nije promenila, nego se još i učvrstila, tako ni sada u Sarajevu nema previše uzdanja ni u Lajčakove, ni u kreativne sposobnosti ostalih diplomata u Briselu u pravcu ispunjavanja sarajevskih želja na „evropskom putu“ BiH. Zato je bošnjačkim političarima i dalje veoma važno da što duže u BiH sačuvaju OHR, iako i sami tvrde da taj „mrtvi konj“ - kako ga je svojevremeno upravo Lajčak nazvao - više ne može olako da posluži za kažnjavanje srpskih kolega, jer se tome opet suprotstavljaju u Moskvi.

Uz podršku Vašingtona, Bošnjaci se, ipak, zalažu za zadržavanje OHR-a na neodređeno vreme pod izgovorom da će samo tako osigurati približavanje BiH Evropskoj uniji, iako je taj izgovor, zapravo, sve manje ubedljiv za većinu najuticajnih članica EU. Naime, u izveštaju EK o BiH u 2010. godini napominje se, prvi put, da OHR više smeta nego što doprinosi napretku BiH ka EU, pa se uveliko počelo ozbiljno razmišljati o politici „dvostrukog koloseka“, što praktično znači da bi ispunjavanje uslova za zatvaranje OHR-a moglo biti odvojeno od uslova za podnošenje kandidature za članstvo BiH u EU. To bi, kako se misli, bilo postignuto uvođenjem “elastičnih” formulacija u dokument Ešton-Lajčakovog ministarstva/direktorata, koje bi omogućile da na minimum budu svedene blokade “evropskog puta” BiH od strane onih zemalja koje insistiraju najpre na zatvaranju OHR-a. A to bi, je li, mogli biti svi oni koji podržavaju stav Vašingtona da OHR može biti zatvoren pošto se ispune svi zadati uslovi.\

Bošnjaci, sa svoje strane, Lajčaku nikada nisu oprostili taj kompromis sa Srbima, s tim da su nekako prevideli da je odlučujuću političku podršku Banjaluci u celoj toj stvari pružila Moskva, braneći princip nepromenljivosti ustavnih odredbi bez saglasnosti sva tri naroda u BiH.

(Ne)podeljena imovina u BiH – uslov za NATO, a ne za EU

No, poslednji najvažniji uslovi za zatvaranje OHR-a ne tiču se ispunjavanje uslova za brže kretanje BiH ka EU, već, zapravo, predstavljaju uslove za napredovanje ka NATO alijansi. Reč je o podeli tzv. državne i vojne imovine, odnosno - kada je reč o o ovoj drugoj – o 69 kasarni sa okolnim zemljištem. “Jednoj pripada 83 kvadratna kilometra zemlje. Tako da nije svejedno hoće li to dobiti RS ili Ministarstvo odbrane BiH. U vlasništvu države BiH zasad je samo sedam jedinica, pre svega zgrada Vlade u Sarajevu. Bez dogovora po ovim pitanjima nema napretka ni na putu ka NATO”, nedavno je poručio aktuelni visoki predstavnik u BiH Valentin Incko. Pri tome je napomenuo i da se podela tzv. državne imovine treba izvršiti na osnovu popisa koji je uradio OHR, u kojem je navedeno nekih 1000 jedinica, od kojih je ogromna većina na prostoru RS, dok je ono što su OHR-ovi popisivači “ubeležili” u Federaciji BiH manje, recimo, od onoga što su “upisali” samo na području opštine Foča u RS!?

Ta “prepiska” je dobro poznata srpskim političarima, pa onda i ne čudi što su doneli svoj zakon o imovini, koji je nedavno dobio “zeleno svetlo” i na Ustavnom sudu RS. No, taj zakon sada pokušava da zaustavi Sulejman Tihić žalbom Ustavnom sudu BiH, u čemu mu pomoć pruža upravo OHR, donoseći nalog za obustavljanje primene zakona, dan uoči 6. januara, kada je zakon trebalo da stupi na snagu. OHR se za tu priliku poslužio gotovo zaboravljenim “bonskim ovlašćenjima”, preteći čak i smenom zvaničnika RS koji budu pokušali da zakon primene, dok je Rusija jedina stala u zaštitu Banjaluke. Dodik je, istina, poručio da OHR-ov nalog ne obavezuje vlasti u Banjaluci, ali je izvesno da vlasti RS zasad nemaju ni potrebe da imovinu na teritoriji RS “preknjižavaju”, jer su uverene da RS ostaje vlasnik imovine na svojoj teritoriji, de iure i de facto.

Taktički, OHR se u ovom “problemu” postavio kao arbitar koji na neodređeno vreme produžava političku utakmicu u korist bošnjačkog tima iz Sarajeva u trenutku kada srpski tim iz Banjaluke “vodi” i bolje igra po važećim pravilima. U Sarajevu se, naime, uzdaju da će sudije Ustavnog suda BiH u OHR-ovom “zaustavnom vremenu” doneti odluku da utakmicu registruju za “zelenim stolom” u korist Tihića i ekipe. I to je ono čega se, zaista, pribojavaju u Banjaluci, imajući u vidu da su više puta odluke Ustavnog suda BiH donete preglasavanjem na štetu RS. Ipak, u slučaju zakona o imovini srpski pravnici tvrde da bi obaranje tog zakona od strane Ustavnog suda BiH predstavljalo pravnu lakrdiju, imajući u vidu da zakon nije oborio Ustavni sud RS, a da nije moguće osporiti da je Ustav RS usklađen sa Ustavom BiH. “RS uređuje i obezbeđuje ustavnost i zakonitost u svojinskim i obligacionim odnosima na teritoriju RS. Identično rešenje je i u ustavnopravnom sistemu FBiH” - tako objašnjava predsednik Advokatske komore Jovan Čizmović.

No, kako pitanje imovine za OHR još ostaje nerešeno, izgleda da će ova čudovišna institucija ostati u BiH sve dok je “lekari” iz Vašingtona budu održavali na aparatima, sve uveravajući sarajevsku rodbinu da je samo pitanje trenutka kada će obamrla kreatura oživeti.

Poslednji najvažniji uslovi za zatvaranje OHR-a ne tiču se ispunjavanje uslova za brže kretanje BiH ka EU, već, zapravo, predstavljaju uslove za napredovanje ka NATO alijansi.

U međuvremenu, stvarni život u BiH će i pored ovih “nerešnih” pitanja teći kao i do sada: imovinom će raspolagati svi koji i do sada njome raspolažu u RS i FBiH. A i NATO neće biti nezadovoljan, jer uveliko koristi nepokretnu vojnu imovinu i u RS i u FBiH koja mu je potrebna, a da mnogo i ne pita, a ni srpski političari se tome ne suprotstavljaju sve dok znaju da je tapija u njihovom džepu. Drugim rečima, Srbi ne misle da “ratuju” sa NATO alijansom oko vojnih lokacija koje koriste Oružane snage BiH(zajednička vojska), ali za sada ne pristaju da “prepisuju” u nasledstvo Sarajevu ništa od onoga što u Ustavu BiH nije osporeno entitetima, pa ni tu vojnu imovinu, makar ih koštala i pridruženog članstva BiH u NATO alijansi. Napokon, srpski političari su se obavezali da će prepustiti svojim biračima da na referendumu sami odluče o pristupanju tom vojnom savezu. Kao što su se, takođe, obavezali da građani na referendumu odluče o eventualnim ustavnim promenama.

Banjaluka i Sarajevo: dvojak pristup evrointegracijama BiH

Naime, pitanja vojne i civilne imovine samo su neka od ključnih pitanja na kojima će se testirati raspoloženje građana Republike Srpske prema evrointegracijama BiH u narednom periodu.

Ključno pitanje tiče se, dakako, sarajevskih zahteva za prenošenje nadležnosti sa entiteta na institucije BiH, opet zarad tobožnjeg ubrzanja “evropskog puta”. U ovoj složenoj priči, zahtev EU za donošenje Zakona o državnoj pomoći u BiH predstavlja školski primer na kojem biva ogoljen različit pristup Sarajeva i Banjaluke evrointegracijama BiH. Dok iz Sarajeva tumače da taj zahtev znači uspostavljanje centralne agencije na nivou BiH, iz Banjaluke odgovaraju da bi to bilo protivustavno, ne pristajući da prenose entitetske nadležnosti. “RS smatra da se može zadovoljiti i EU i unutrašnje uređenje BiH na način da budu osnovana tela na nivou entiteta, a da na nivou države imamo telo koje bi koordinisalo entitetske institucije” - tako objašnjava Radmila Mihić, član Radne grupe iz RS za izradu zakona o sistemu državne pomoći.

Ključno pitanje tiče se, dakako, sarajevskih zahteva za prenošenje nadležnosti sa entiteta na institucije BiH, opet zarad tobožnjeg ubrzanja “evropskog puta”.

Naravno, ni ranije nije bilo teško zaključiti da srpski političari svoj pristup evrointegracijama BiH zasnivaju na postojećem ustavnom (kon)federalnom aranžmanu u BiH, vodeći se, prevashodno, čistom računicom da jasno bude definisano šta tačno pripada RS u zajedničkim institucijama BiH u procesu pristupanja zajedničke države BiH Evropskoj uniji. Zato se optužbe iz Sarajeva da RS „koči“ evrointegracije BiH u Banjaluci i čitaju isključivo kao želja bošnjačkih političara da – pod plaštom ubrzavanja evrointegracionih procesa – na silu centralizuju BiH.

Iz srpske perspektive situacija je gotovo sasvim obrnuta: Banjaluka ne postavlja nikakve prepreke u procesu pristupanja EU, sve dok se „evropska rešenja“ podudaraju sa postojećim ustavnim aranžmanom u BiH, a i do sada tražene ustavne izmene iz Brisela za Banjaluku su sasvim prihvatljive u meri u kojoj ne narušavaju teritorijalno-političku autonomiju RS. To se, zapravo, odnosi na primenu presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju „Sejdić, Finci“, kojom bi bila ukinuta etnička diskriminacija u procesu kandidovanja za izbor članova Predsedništva BiH. Veći zahtevi za ustavne promene od ovoga za srpske zvaničnike mogu značiti jedino (ne)namerno usporavanje BiH na „evropskom putu“, tim pre jer se iz Brisela veći zahtevi u poslednje vreme nisu ni mogli čuti. Što, naravno, ne znači da ih za nekoliko godina možda neće biti, ali u sadašnjoj političkoj situaciji okriviti zvaničnu Banjaluku da predstavlja „smetnju“ u procesu evrointegracija BiH – za Srbe teško da može značiti bilo šta drugo do uvredu zdravog razuma.

Napokon, srpski političari postali su ozbiljno zabrinuti kada su im iz Sarajeva – baš pod izgovorom „brzih“ evroatlantskih integracija BiH – vodeće stranke Bošnjaka ponudile političku platformu za formiranje vlasti na nivou BiH koja se zasniva na širim ustavnim promenama. SDP BiH i SDA su predložile ne samo „svođenje“ tročlanog Predsedništva BiH na jednog predsednika i dva potpredsednika, i ne samo tri nova ministarstva na nivou BiH, već i osnivanje Vrhovnog suda BiH i uvođenje tzv. evropske klauzule u ustavni mehanizam entitetskog glasanja. U uvođenju „evropske klauzule“ srpski političari su videli nameru bošnjačkih političara da na brzinu završe svoj „nedovršeni posao“ ka brzoj centralizaciji države, odbijajući da plate cenu kojom ne samo da niko javno nije licitirao u Briselu, već je smatraju i ponižavajuće niskom za bilo kakvu vrstu trgovine političkom autonomijom RS. Iz Brisela ih niko, zbog toga, nije ni optužio da „koče“ evrointegracije BiH, a ni „prodavcima“ sarajevske platforme nisu stigle nikakve pohvale za kvalitet ponuđene „robe“. Štaviše, kako se onomad požalio Sulejman Tihić, izgleda da prevelikih pohvala neće ni biti, a i ozbiljna podrška iz Brisela teško da će stići u skorije vreme.

To, naravno, ne znači da su u sedištu EU najednom uvereni kako su Srbi postali jedini pragmatični evroentuzijasti u BiH, ali upućuje na mogućnost da u Briselu neće proteći puno vremena dok se ne shvati da se mera srpskog evrorealizma graniči sa istrajnošću na ravnopravnom tretiranju Republike Srpske sa FBiH prilikom udruživanja pod krovom zajedničkih institucija. Međutim, ta vrsta krovnog zajedništva u Sarajevu redovno biva prokazana kao srpska namera ka temeljnoj razgradnji zajedničke države BiH, iako su, zapravo, bošnjački političari svojom platformom pokazali više volje za razgradnju postojećih temelja zajedničke države negoli za izgradnju stabilnog krova koji bi mogao sprečiti da sasvim pokisnu i istrule i oni relativno čvrsti stubovi koji tu državnu građevinu još održavaju stabilnom.

Zato sada izgleda da je sarajevskom platformom iscrpljen i poslednji politički adut Bošnjaka za pregovore ne samo sa Srbima, već i sa Hrvatima koji još tragaju za svojim na pola puta izgubljenim političkim suverenitetom. Zbog toga u ovoj godini neće biti značajnijih pomaka u političkim odnosima Srba i Bošnjaka, sem ukoliko, naravno, neko sa strane ne pokuša da napravi nekakav dramatičan „pomak“. Tim pre što je već sada radikalizovana politička situacije na potezu Sarajevo–Mostar.

Od toka ovog bošnjačko-hrvatskog spora dobrim delom će zavisiti i kakvi će uslovi iz Brisela biti postavljani pred Srbe u Republici Srpskoj i njihove saveznike u Moskvi i(li) u Beogradu.

Elem, ukoliko u Federaciji BiH entitetsku vlast formiraju SDP BiH i SDA – zajedno sa dve male hrvatske stranke (Hrvatska stranka prava i Narodna stranka „Radom za boljitak“) koje su podržale sarajevsku platformu – biće to početak brzog kraja „većeg“ entiteta. U tom slučaju od FBiH će nastati ili nestabilna bošnjačka država sa „odmetnutom“ zapadnom Hercegovinom ili će se, pak, postojećih deset kantona „svesti“ što milom, što malo stranom političkom silom na 2–3 federalne jedinice od kojih će jedna biti sa hrvatskom većinom. Na jedan od ova dva ishoda čekaće se duže ukoliko SDP BiH i SDA podele vlast sa jednim ili sa oba HDZ-a, pošto će politički pregovori biti dugotrajni i odvijati se u relaksiranoj situaciji, uz podršku stranih diplomata koji ne misle da je za FBiH dobar brzi rasplet.

Zato će zajednički prijatelji među stranim diplomatama pokušavati da najpre spuste tenzije među vodećim bošnjačkim i hrvatskim političarima, neprestano „savetujući“ ove prve da zbog velike ekonomske krize moraju smanjivati glomaznu administraciju u FBiH ukrupnjavanjem kantona, a ovim drugima „namigujući“ da će im pomoći da budu ravnopravniji sa komšijama druge vere nego što su sada, ali da vodeći Hrvati zauzvrat malo „poguraju“ izgradnju institucija BiH.

Od toka ovog bošnjačko-hrvatskog spora dobrim delom će zavisiti i kakvi će uslovi iz Brisela biti postavljani pred Srbe u Republici Srpskoj i njihove saveznike u Moskvi i(li) u Beogradu. Koliko će opstati nedavno začeto srpsko-hrvatsko savezništvo u BiH, neće samo zavisiti od istrajnosti Hrvata na ravnopravnom položaju sa Bošnjacima, nego i od toga koliko će ih ostati na kraju spora na potezu Mostar–Sarajevo. Tada bi – ako ne pre – konačno moglo biti jasno da li je uopšte moguć i neki čvrst srpsko-bošnjački politički sporazum o zajedničkoj državi BiH ili o državnom razlazu. Da li na temelju evropskih integracija ili na nekim drugim strateškim osnovama – to možda više neće zavisiti ponajviše od Brisela i Vašingtona.