Надуване тензије у БиХ

(The National Interest, May 16, 2011)

НАТО и ЕУ радије не би позивали љуто подељену, нефункционалну и вештачку државу да постане члан њихове организације. Ко може да их кори због тога?

Нејшн-билдинг[1] бирократе настављају бесмислену потрагу за трансформацијом БиХ у одрживу земљу. Тај напор заиста симболизује тријумф наде над искуством. Прошло је више од 15 година од кад је НАТО наметнуо Дејтонски споразум трима свадљивим етничким групама и окончао грађански рат који је коштао 102,000 живота. Ипак, Босна није значајније ближе економској и политичкој одрживости сада него што је била када су потписали споразум. Заиста, недавни знаци указују да се ситуација погоршава, а не да се поправља.

Главни колонијални службеник је јамачно забринут. Аустријски дипломата Валентин Инцко, најновији у низу од УН-а опуномоћених "високих представника" у Босни, представио је алармантан извештај Савету безбедности 9. маја. Инцко је посебно узнемирен због тога што је парламент босанске Републике Српске (један од два под-ентитета који заједно чине босанску државу) одобрио јунски референдум са циљем да оспори легитимност националног суда, као и Инцково овлашћење да укида законе и смењује именоване и изабране званичнике.

Скоро диктаторска моћ коју су Инцко и његови претходници користили је извор љутње, а нарочито међу Србима, још од Дејтона, и чини фарсом западне тврдње како у БиХ промовише демократију. Показујући колико он уважава овај последњи покушај демократског безобразлука, Инцко је изјавио да ако парламент босанских Срба не одустане од референдума, „ја нећу имати другог избора него да укинем одлуку о референдуму“.

Али, према Инцку, референдум је само врх веома великог и опасног политичког леденог брега. Он је рекао на Савету безбедности да се међународна заједница суочава са „најозбиљнијим и најдиректнијим изазовом (Дејтонском споразуму), откад је потписан“. Република Српска, а посебно њен председник Милорад Додик, бесни Инцко, „наставља да отворено доводи у питање територијални интегритет и суверенитет БиХ“. Као резултат тога, настојања Босне да се прикључи Европској унији и НАТО „доспела су у ћорсокак“.

Некакав скептик се може запитати и зашто би било који рационални званичник НАТО или ЕУ желео да позове тешко подељену државу која није ништа више од међународног политичког и економског штићеника да постане члан њихове организације. Инцко је признао да није било ни трага од ублажавања етничке поделе међу народима у БиХ. Седам месеци после општих избора, формирање централне владе постало је "готово немогуће". Етнички засноване политичке странке "су наставиле да се играју политике нултог збира", пожалио се он.

Имајући у виду такве депресивне извештаје, могло би се помислити да би западни званичници могли бити спремни да баце у ринг бели пешкир и признају оно што је очигледно - да је Босна инхерентно нефункционална, вештачка држава. Реалност је да без пређашње НАТО интервенције - и текуће војне окупације – Босна би се распала пре више од десет година. Две од три етничке групе у земљи, Срби и Хрвати, не желе да буду део од запада дизајнираног чудовишта налик Франкенштајну. Пошто они чине више од половине становништва земље, изгледи за одрживост БиХ јесу, и остаће, жалосни.

Запад треба да одустане од свог бандоглавог, узалудног пројекта изградње нације. Уместо тога, циљ би требало да буде олакшати мирну поделу ове вештачке државе. Али, не надајте се много да ће неко рационално размишљање продрети у НАТО-вске политичке кругове. Западни званичници су рекли да ће подржати Инцка у свакој акцији коју он одлучи да предузме. Још злослутније, амерички изасланик Розмари Дикарло изјавила је да је Вашингтон „у процесу разматрања наших мера за подршку Дејтону и босанским државним институцијама“. Изгледа да Сједињене Државе и њени савезници разматрају да загазе јос дубље у ускомешало босанско блато.

Тед Гален Карпентер је потпредседник за одбрану и спољнополитичке студије на институту Кејто (Cato Institute), аутор осам књига о међународним пословима, укључујући и Политика лошег суседа: Вашингтонов узалудни рат против дроге у Латинској Америци.

(Превод: НСПМ)