Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska | |||
Naduvane tenzije u BiH |
petak, 20. maj 2011. | |
(The National Interest, May 16, 2011) NATO i EU radije ne bi pozivali ljuto podeljenu, nefunkcionalnu i veštačku državu da postane član njihove organizacije. Ko može da ih kori zbog toga? Nejšn-bilding[1] birokrate nastavljaju besmislenu potragu za transformacijom BiH u održivu zemlju. Taj napor zaista simbolizuje trijumf nade nad iskustvom. Prošlo je više od 15 godina od kad je NATO nametnuo Dejtonski sporazum trima svadljivim etničkim grupama i okončao građanski rat koji je koštao 102,000 života. Ipak, Bosna nije značajnije bliže ekonomskoj i političkoj održivosti sada nego što je bila kada su potpisali sporazum. Zaista, nedavni znaci ukazuju da se situacija pogoršava, a ne da se popravlja. Glavni kolonijalni službenik je jamačno zabrinut. Austrijski diplomata Valentin Incko, najnoviji u nizu od UN-a opunomoćenih "visokih predstavnika" u Bosni, predstavio je alarmantan izveštaj Savetu bezbednosti 9. maja. Incko je posebno uznemiren zbog toga što je parlament bosanske Republike Srpske (jedan od dva pod-entiteta koji zajedno čine bosansku državu) odobrio junski referendum sa ciljem da ospori legitimnost nacionalnog suda, kao i Inckovo ovlašćenje da ukida zakone i smenjuje imenovane i izabrane zvaničnike. Skoro diktatorska moć koju su Incko i njegovi prethodnici koristili je izvor ljutnje, a naročito među Srbima, još od Dejtona, i čini farsom zapadne tvrdnje kako u BiH promoviše demokratiju. Pokazujući koliko on uvažava ovaj poslednji pokušaj demokratskog bezobrazluka, Incko je izjavio da ako parlament bosanskih Srba ne odustane od referenduma, „ja neću imati drugog izbora nego da ukinem odluku o referendumu“. Ali, prema Incku, referendum je samo vrh veoma velikog i opasnog političkog ledenog brega. On je rekao na Savetu bezbednosti da se međunarodna zajednica suočava sa „najozbiljnijim i najdirektnijim izazovom (Dejtonskom sporazumu), otkad je potpisan“. Republika Srpska, a posebno njen predsednik Milorad Dodik, besni Incko, „nastavlja da otvoreno dovodi u pitanje teritorijalni integritet i suverenitet BiH“. Kao rezultat toga, nastojanja Bosne da se priključi Evropskoj uniji i NATO „dospela su u ćorsokak“. Nekakav skeptik se može zapitati i zašto bi bilo koji racionalni zvaničnik NATO ili EU želeo da pozove teško podeljenu državu koja nije ništa više od međunarodnog političkog i ekonomskog štićenika da postane član njihove organizacije. Incko je priznao da nije bilo ni traga od ublažavanja etničke podele među narodima u BiH. Sedam meseci posle opštih izbora, formiranje centralne vlade postalo je "gotovo nemoguće". Etnički zasnovane političke stranke "su nastavile da se igraju politike nultog zbira", požalio se on. Imajući u vidu takve depresivne izveštaje, moglo bi se pomisliti da bi zapadni zvaničnici mogli biti spremni da bace u ring beli peškir i priznaju ono što je očigledno - da je Bosna inherentno nefunkcionalna, veštačka država. Realnost je da bez pređašnje NATO intervencije - i tekuće vojne okupacije – Bosna bi se raspala pre više od deset godina. Dve od tri etničke grupe u zemlji, Srbi i Hrvati, ne žele da budu deo od zapada dizajniranog čudovišta nalik Frankenštajnu. Pošto oni čine više od polovine stanovništva zemlje, izgledi za održivost BiH jesu, i ostaće, žalosni. Zapad treba da odustane od svog bandoglavog, uzaludnog projekta izgradnje nacije. Umesto toga, cilj bi trebalo da bude olakšati mirnu podelu ove veštačke države. Ali, ne nadajte se mnogo da će neko racionalno razmišljanje prodreti u NATO-vske političke krugove. Zapadni zvaničnici su rekli da će podržati Incka u svakoj akciji koju on odluči da preduzme. Još zloslutnije, američki izaslanik Rozmari Dikarlo izjavila je da je Vašington „u procesu razmatranja naših mera za podršku Dejtonu i bosanskim državnim institucijama“. Izgleda da Sjedinjene Države i njeni saveznici razmatraju da zagaze jos dublje u uskomešalo bosansko blato. Ted Galen Karpenter je potpredsednik za odbranu i spoljnopolitičke studije na institutu Kejto (Cato Institute), autor osam knjiga o međunarodnim poslovima, uključujući i Politika lošeg suseda: Vašingtonov uzaludni rat protiv droge u Latinskoj Americi. (Prevod: NSPM)
[1] Nation-building, izgradnja nacije, ovde upotrebljeno u smislu izgradnje države od strane Zapada nakon vojne intervencije i instaliranja prelazne vlade i političkih institucija po modelu koji se nameće sa strane (prim.prev.) |