Nije samo Dodik pravio zaokrete

Novinari prate političare u stopu, i pred očima im odigravaju događaji koji kroje našu sudbinu. Kako rijetko imamo priliku čuti njihova mišljenja, odlučilo smo se da pokrenemo serijal "Nepitani" u kome ćemo imati priliku pročitati kako glavni protagonisti izvještavanja u nas vide stvari oko nas.

Seriju otvara Slobodan Durmanović, urednik u Informativnom programu TV BN iz Bijeljine, i saradnik "Novog Reportera" i "Nove srpske političke misli".

Prvo pitanje, naravno, posvećeno je stanju u medijima RS.

- Prema onome što uspevam da pratim u informativnim programima televizijskih stanica i novina u RS – a to je po nekoliko TV stanica i novina – stanje u medijima nije loše, imajući u vidu ekonomsku situaciju u kojoj se mediji (s)nalaze sa novinarima kakve imaju. Verujem da ni jednoj od redakcija ne bi bio naodmet još pokoji kvalitetan novinar, što podrazumeva da za to bude i solidno plaćen. No, što bi se reklo, koliko para - toliko muzike, pa uz to ide i ključna boljka naših medija: malo je novinara koji su se specijalizovali za praćenje npr. unutrašnje i spoljne politike ili socijalnih i ekonomskih tema, suđenja za ratne zločine, dok, izgleda, jedino „crna hronika“ ne oskudeva u novinarima-trkačima.

Tako smo manje-više prinuđeni da se svi bavimo svim i svačim, pa je, shodno tome, takav i kvalitet. Kvalitet nije toliko upitan kada je reč o temama koje diktiraju dnevnopolitički događaji, ali kada su jedni te isti novinari prinuđeni da se jednom prilikom bave ekonomskim problemima, da bi zatim prešli na raščlanjavanje uzroka političke krize u BiH, a onda se bavili i istragama za ratne zločine – onda je teško postići ujednačen kvalitet većih priča iz svih ovih oblasti. Kada je reč o samim medijima u RS, javni servis ima posebnu ulogu i obavezu da nam otkriva slojevitu sliku društva, ali mi se čini da se u RS u tom poslu nije odmaklo mnogo dalje od početka.

Svi ostali - a to su komercijalni mediji - trude se iz petnih žila da, u skladu sa svojom uređivačkom politikom, istovremeno privuku što veći broj oglašivača i zadobiju poverenje što šire publike. Ali, kako je i jednih i drugih malo – prosto, tržište je skučeno – onda bi se opstanak medija u RS mogao najjasnije opisati jednom rečju: snalaženje. U takvom snalaženju, generalno, komercijalni mediji u RS ipak, kako mi se čini, dosta slobodnije i odgovornije izveštavaju negoli, recimo, srodni mediji u susednoj Srbiji koji imaju i veću publiku i veći reklamni kolač na raspolaganju. Ne bih rekao ni da su, generalno, komercijalni mediji u RS lošiji od komercijalnih medija u FBiH; pre bih rekao da su društveno odgovorniji od medija sa sedištem u Sarajevu kada se govori – a o tome se najčešće govori – o međunacionalnim/međuentitetskim problemima.

U nekoliko medija u FBiH se, ipak, zatiče mnogo veća količina ostrašćenosti negativno usmerene na ovu stranu međuentitetske linije negoli u svim medijima zajedno u RS u obrnutom smeru. Dakle, u poređenju sa najbližim susedstvom, čini mi se da komercijalni mediji u RS slobodnije, otvorenije i odgovornije izveštavaju. Kritički odnos prema unutrašnjoj situaciji u RS varira od medija do medija. Koliko je prostor za kritiku iskorišćen ne zavisi samo od uređivačkih koncepcija, već i od slobode i veštine svakog novinara, pri čemu se veština stiče stalnim radom i učenjem, a sloboda izražavanja se čuva i za nju se bori.

Dalje, ozbiljan novinar mora biti kritičan prema svom radu i spreman na raspravu o onome što uradi. Kada je reč o informativnom programu TV BN, sasvim je otvoren za sve relevantne stavove, kako one koje iznose vladajuće stranke, tako i one koje iznose opozicione stranke i nestranačke ličnosti. Smatram da i jedni i drugi i treći dobijaju dovoljno prostora onda kada imaju da saopšte nešto što je u interesu javnosti.

Kada je reč o portalima, „Frontal“ spada u one koje pratim redovno, jer se ima šta kvalitetno pročitati među autorskim tekstovima, ali zaista ne razumem administratora kada dozvoljava psovke i teške uvrede među komentarima čitalaca, tim pre što se i u tim komentarima može pročitati što šta kvalitetno.

Šta mislite o pomoći Vlade RS medijima, kakav efekat je imala?

- Vidim da je novac koji je Vlada RS dodelila dobrodošao svim medijima, a nisam primetio da su, nakon što su dobili taj novac, mediji menjali svoje uređivačke politike: kako je ko radio do tada, radio je isto i kasnije. Da li je Vlada RS trebalo da da komercijalnim medijima novac iz budžeta?

S obzirom na to da je reč o malim i srednjim preduzećima, koja takođe učestvuju u punjenju budžeta, mislim da jeste, tim pre što su kasnije nakon „laganog“ povećanja poreza ta ista preduzeća bila dodatno opterećena. Dakle, taj novac bi dobrodošao svakoj maloj firmi koja zapošljava mlade ljude i trudi se da opstane na tržištu, a subvencija je bilo i biće i firmama iz drugih oblasti, pa ne vidim zašto bi komercijalni mediji bili zaobiđeni.

Da li je nekim komeracijalnim medijima dato više novca nego što zaslužuju, odnosno da li je podela bila pravedna ? Ograničiću se na TV BN u kojem sam stalno zaposlen skoro od osnivanja, i na „Novi Reporter“ s kojim sarađujem poslednjih 12 godina. U poređenju sa drugim medijima, TV BN je, recimo, mogla dobiti nešto više novca: to nije nikakva žalba, nego odraz stanja na medijskom terenu, što bi se reklo. U poređenju sa drugim štampanim medijima, prema onome što sam video, „Novi Reporter“ je novac koji je dobio morao da opravda kroz razne dodatke na temu usklađivanja našeg zakonodavstva sa legislativom EU. Teme su solidno obrađene i onaj ko je hteo da sazna na šta RS (ne)treba da računa u daljem procesu približavanja EU – mogao je da dobije dobar deo razboritih odgovora.

Nego, meni je u celoj ovoj priči zanimljivo nešto drugo, a to je situacija da je pomoć Vlade RS dodeljena i medijima čije su centrale u Srbiji, koji imaju svoje redakcije u RS, a da, pri tome, u srbijanskim izdanjima gotovo da nemamo više informacija o RS nego ranije. Prosto, ne vidim u čemu je problem da više informacija iz RS bude zastupljeno u medijima u Srbiji, barem u onima koji imaju i svoje redakcije u RS. To, naravno, nije pitanje za redakcije u RS, već za (su)vlasnike u Srbiji: prosto, nije mi jasno zašto je važno da čitalac izdanja u RS dobije priliku da sazna svašta u Srbiji, a da čitalac u Srbiji često nije u prilici da sazna nešto više o RS, pored vesti iz crne hronike i izjava najviših zvaničnika.

Uostalom, ako postoji Sporazum o specijalnim i paralelnim odnosima RS i Srbije, čiji je cilj razvijanje međusobne saradnje, onda bi i svima onima koji tvrde da drže do tog sporazuma valjda trebalo da bude u interesu da se i u Srbiji svakodnevno čuje, vidi ili pročita više o RS. Po nekoliko vesti više svakog dana, poneka priča više – bilo bi dobro za početak.

Kojim temama naši mediji posvećuju manje pažnje nego što bi trebalo?

- Nepostojanje ozbiljne pronatalitetne/populacione politike i posledice takvog (ne)pristupa - predstavlja u najširem smislu temu kojom se ne bavimo u većoj meri. Zašto vlasti na različitim nivoima ne izdavajaju više novca za pomoć ne samo za drugo dete, već i za prvo – a o pomoći porodicama sa troje i više dece da i ne govorimo – pitanja su koja nije naodmet uvek iznova postavljati. U istu grupu pitanja spada i pitanje o tome zašto se ne izdvaja više novca – negde se čak smanjuje – za vantelesnu oplodnju.

Recimo, smanjenjem plata predsednika, ministara, poslanika njima sličnih javnih službenika mogao bi se osnovati fond iz kojeg bi se, za početak, isplaćivala kakva-takva novčana pomoć. Mislim da ni oni najbogatiji kod nas ne bi imali ništa protiv da se odreknu delića svojih prihoda u korist mladih roditelja slabijeg imovnog stanja, a ni sam ne bih imao ništa protiv da mi se, na dobrovoljnoj osnovi, odbija od plate jedan odsto u korist takvog fonda. S tim da bi možda najbolje bilo da rad takve nacionalne institucije kontroliše direktno NS RS.

Postoji li opozicija u Srpskoj, sa posebnim osvrtom na onu najveću?

-Opozicija aktuelnoj vlasti u RS postoji i u poslednje vreme ne propušta nijednu priliku da se oglasi oštrom kritikom na račun vlasti i konstruktivnim predlozima, a to se, na primer, dobro videlo u NS RS prilikom rasprave o zakonima o PIO i o pravima boraca, porodica poginulih boraca i ratnih vojnih invalida. Bilo je tu i promašaja, ali i promašaji su, kao i pogotci, sastavni deo utakmice.

U poslednje vreme čuli smo barem po jednu vrednu inicijativu iz redova PDP i DP, a SDS uveliko predstavlja svoje analize, te iznosi i predloge za rešenje problema. Ipak, nisu svi timovi SDS tako jasni u onome što ta stranka nudi. Čini mi se da su najdalje odmakli timovi zaduženi za oblasti zdravstva i pravosuđa, nudeći i argumentovanu kritiku i rešenja koja načelno izgledaju sasvim pristojno.

No, ozbiljnoj opozicionoj stranci svakako ne bi bilo na odmet da formira i svoju vladu u senci koja će, na jednom mestu, artikulisati kritike i moguća rešenja u svakom trenutku. Meni je, recimo, posebno zanimljiva ideja koju je SDS izneo još ranije o fiskalnoj decentralizaciji RS, naslonjena na Evropsku povelju o lokalnoj upravi i samoupravi. Čini mi se, zapravo, da ona može doprineti uobličavanju po četiri-pet snažnih urbanih centara na istoku i zapadu RS, koji bi predstavljali jezgra razvoja RS.

Dakle, istrajavanje na pristupu da svaku kritiku prati barem ponuda rešenja u načelu i SDS i ostalim opozicionim strankama nikako ne može smanjiti rejting, ali za povećanje uticaja u narodu nije moguće osloniti se samo na pad ugleda vlasti, već je potrebno, čini mi se, početi predstavljati i svoje kandidate za važnije funkcije, ukoliko u opoziciji imaju nameru da nakon sledećih izbora preuzmu odgovornost za vođenje RS.

Bilo bi mnogo poštenije reći i ko su ljudi koji će učiniti ono što stranke biračima obećaju. Kada bi, recimo, imali ponude imenom i prezimenom sa dve-tri strane(kandidati za premijere i dva-tri ministra, za početak) tada bi birači mogli još bolje da procene ozbiljnost takmaca.

Lokalni izbori nas očekuju u 2012. Kako će izgledati predizborna godina, da li će izbori donijeti neke promjene?

- Rano je govoriti o tome kako će izgledati izborna godina, tim pre što još nije jasno hoće li opozicione stranke nastupati sa zajedničkim kandidatima za načelnike barem u jednom broju opština, odnosno da li će praviti prećutne dogovore da neki ne ističu svoje kandidate kako bi se sprečilo rasipanje glasova.

Kada je, na primer, reč o Srebrenici, nije neskromno očekivati da relevantne srpske partije/partije sa sedištem u RS nastupe zajednički, kako bi od lokalne vlasti, pored Bošnjaka, boljitak mogli da osete i tamošnji Srbi. Na lokalnim izborima je posebno važno i ko su imenom i prezimenom kandidati, jer, kao što se i do sada puno puta događalo, nekima ni slike sa predsednikom stranke ili jakom strankom iza sebe, nisu pomogle da pobede.

Sa dosadašnjim akterima, velike promene ne treba očekivati, ali manje promene su izgledne ako na površinu isplivaju neka nova imena po opštinama i gradovima koja će pokušati da se energičnije zauzmu za interese građana od postojećih personalnih garnitura. Očekujem da se na izborima pojave i lokalne nezavisne, građanske liste koje će precizno identifikovati specifične probleme u lokalnim zajednicama i možda ponuditi bolja rešenja od onih koja nude postojeće političke partije.

Ili će barem, recimo, moći da pokušaju da pokažu da poseduju veći stepen društvene odgovornosti i solidarnosti sa građanima, pa da, na primer, za početak smanje plate u svojoj lokalnoj upravi na pozicijama na kojima su one bezobrazno visoke. A da tu naoko malu razliku preusmere, na primer, za pomoć socijalno ugroženima, porodicama sa više dece i na slične inicijative. Mislim da bi se tim naoko malim potezima moglo pokazati da postoje ljudi koji su sposobni da uvedu malo više reda u svojoj lokalnoj zajednici, a što bi ih onda kandididovalo da se uhvate u koštac sa mnogo većim problemima na republičkom nivou.

Promene su neizbežne, samo je pitanje kojom će se dinamikom odvijati. Prilično sam uveren da će čestitost, rad, solidarnost, skromnost, pristojnost i druge vrline - pogotovo u novoj godini krize - biti više cenjene u narodu od politikantskih „veština“ raznoraznih brbljivaca i razmetljivaca u postojećim strankama, pa će i u tim strankama neminovno dolaziti do promena. Pored toga, u Semberiji ne treba izmišljati toplu vodu, jer je već ima u izobilju, pa ne bi bilo loše da se pojavi neko ko će se mnogo više založiti da termomineralni izvori budu iskorišćeni u još većoj meri.

SNSD je prvi put došao na vlast kao favorit zapadnih sila, a sada imaju jak proruski stav. Kako to vidite i objašnjavate?

- Pitanje nije potpuno, jer se tiče samo jedne stranke, a u „zaokretu“ koji pominjete ne mogu se zaobići ni ostale stranke u RS. Osim toga, period na koji se vaše pitanje odnosi proteže se na poslednjih 14 godina, pa mi je teško da ukratko opišem transformaciju politike i SNSD-a i drugih stranaka. Ali, hajde da pokušam. Dakle, g. Dodik je kao vođa stranke sa dva poslanika dobio prvi premijerski mandat ne samo zahvaljujući favorizovanju od strane vodećih zapadnih sila, nego i uz direktnu podršku tadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije pokojnog g. Slobodan Miloševića. Prethodilo je tome i favorizovanje ovdašnjih socijalista i koalicije „Savez za mir i progres“, koju je direktno g. Milošević podržao, s tim da se, koliko se sećam, kao favorit pre g. Dodika pojavio g. Mladen Ivanić.

Dakle, bez blagoslova g. Miloševića – koji je, izgleda, bio uveren da su njegove odluke najbolje rešenje za RS - teško su zapadne sile mogle bilo šta da učine u RS i ranije. Odbijanje SDS-a da podrži Vens-Ovenov plan, odnosno krajnja rezervisanost vođstva RS da podrži potpisivanje Dejtonskog sporazuma su „incidenti“ koji potvrđuju pomenuto pravilo. Prvi favoriti vodećih zapadnih sila na vlasti u RS bili su, dakle, članice koalicije „Sloga“, u kojoj su vodeću ulogu imali dojučerašnji SDS-ovci koji su osnovali SNS plus socijalisti, a g. Dodik ih je „povezivao“ na mestu zajedničkog premijera. Činjenica je da je ta koalicija dala početni impuls stvaranju „funkcionalne“ BiH, (ne)voljno učestvujući i u zbacivanju sa funkcije predsednika RS g. Nikole Poplašena.

Međutim, već u sledeća, samo dva izborna ciklusa, SDS i PDP će, zajedno sa SNSD-om, dati još veći doprinos stvaranju „funkcionalne“ BiH na uštrb dejtonskih nadležnosti RS. Vrhunac je bio učešće u izradi „aprilskog paketa“ ustavnih promena, koji je bio najveći poduhvat srpskih političkih minimalista. Interesantno je da su tadašnji događaji pokazali da su zapadne sile među Srbima našle najviše svojih favorita: samo su malobrojni radikali bili protiv tog „paketa“ među političkim Srbima, na istom pitanju se među Hrvatima pocepala najjača stranka, a samo su oštre podele među bošnjačkim političarima „spasle“ RS od povelikog raspakivanja dejtonskog Ustava BiH. Sreća pa su se u tzv. „policijskoj reformi“ i vodeći srpski političari prizvali razumu, pa se spaslo što se spasiti moglo. Do ozbiljnijeg prizivanja razumu među vodećim srpskim političarima dolazi sa jačanjem uticaja Rusije na Balkanu, pa tako i u BiH.

„Vraćanjem“ Rusije na Balkan i g. Dodik shvata da RS dobija mnogo boljeg spoljnopolitičkog saveznika od vodećih zapadnih sila u odbrani dejtonskog statusa RS, mada ni to nije mnogo pomoglo g. Dodiku da se ne upusti u kratkotrajnu epizodu razgovora o četiri teritorijalne jedinice u „Prudskom sporazumu“. Personalnim promenama u vrhu SDS-a, i ta stranka zauzima ozbiljniji pristup političkoj odbrani RS negoli za vreme predsednikovanja g. Dragana Kalinića i g.c Dragana Čavića. Pa, ipak, mislim da nije sasvim tačna tvrdnja da SNSD ima jak proruski stav zato što ima dobru saradnju sa „Jedinstvenom Rusijom“ koja se manifestuje ruskim investicijama u RS.

Primera radi, postoje neke razlike u odnosu prema NATO-u i unutar svake od dve vodeće stranke u RS: u SNSD-u smo imali javne glasove koji se zalažu za pristupanje NATO-u, dok vrh stranke poručuje da će se o tome narod izjasniti na referendumu; u SDS-u, s druge strane, imate i glasova koji se oštro suprotstavljaju članstvu RS/BiH u NATO alijansi i zalažu za još čvršće vezivanje za Rusiju, dok vođstvo preferira da se pitanje (ne)pristupanje NATO-u veže sa budući odnos Srbije prema međunarodnim vojno-političkim savezima.

Odnos prema NATO-u ostaje, zapravo, od velike važnosti u odnosima Srba s obe strane Drine sa Rusijom, imajući u vidu da NATO odbija da da Rusiji tražene garancije da svoj protivraketni štit neće biti upotrebljen protiv ruskih interesa, pa su tako i odnosi Rusije i NATO-a malo zahladneli. Napokon, onomad je ruski premijer g. Vladimir Putin u Beogradu poručio da se zemlje učesnice „štita“ mogu smatrati metom Rusije, a, s druge strane, kako izgleda biti meta napada NATO-a uverili smo se s obe strane Drine. Uzimajući sve to u obzir, najrazumnije mi u ovim vremenima deluje zalaganje za vojnu neutralnost i Srbije i RS, odnosno cele BiH, što svakako nije ni antiruski, ni antiNATO stav.

U kojoj mjeri je Turska opasnost za RS, i kako treba gledati na jačanje njenog uticaja?

- Turska je među prvim članicama NATO priznala samoproglašenu državu kosovskih Albanaca na Kosovu i Metohiji, tzv. „Republiku Kosovo“. To je u startu izbacuje iz reda nepristrasnih pomagača za rešenje problema na Balkanu, za razliku, recimo, od Rusije koja se principijelno zalaže za očuvanje teritorijalne celovitosti i Srbije i BiH. Uostalom, turska diplomatija i ne krije da podržava zahteve bošnjačkih političara za što snažnijom centralizacijom BiH.

No, koliko god da izgleda prirodno da Turska stoji iza političkih stavova Bošnjaka u BiH, u najmanju ruku je isto toliko neprirodno očekivati da se RS odrekne svojih ustavnih poluga zaštite u BiH. Dakle, ako se uzme u obzir uticaj “meke moći” koju širi Turska na Balkanu i “džamijska diplomatija” turskog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua – a u kontekstu njegove geopolitičke zamisli da Srbima „ne treba prepustiti celu istočnu Bosnu već stremiti održavanju koridora kod Goražda zbog veze sa Sandžakom i Kosovom“ – onda srpskim političarima u RS ne preostaje ništa drugo nego da zaključe da im sledi nepokolebljiva odbrana dejtonskih principa uz pomoć Rusije i Srbije, kao svojih ključnih saveznika, ali i svih drugih činilaca u međunarodnoj politici koji shvataju da dejtonske BiH nema bez RS.

Ipak, ne verujem da ni Rusija i Srbija - a ni bilo ko drugi - mogu bitno doprineti očuvanju položaja RS, ako bi to srpski političari u RS možda propustili da učine u nekoj (ne)prilici.

Da li mislite da se opasnost vehabija potcjenjuje ili precjenjuje, u medijima i inače?

- Kada sam objavio prvi ozbiljan rad o islamskom radikalizmu u tematskom broju NSPM-a 2006. godine, uredništvo ga je klasifikovalo kao naučni rad, mada nisam imao tu vrstu pretenzija, već sam samo imao nameru da napišem jedan pristojan članak na temelju istraživanja i ukrštanja različitih izvora, iz čiste znatiželje. Međutim, zaprepastio sam se kada sam sasvim slučajno otkrio da je deo tog rada publikovao Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji u svom izdanju pod nazivom „BiH - jezgro velikosrpskog projekta“.

Od tada do danas primećujem da se problem vehabija u medijima više potcenjuje, nego što se precenjuje, pri čemu se ukazivanje na opasnost od delovanja vehabija pokušava umanjiti diskvalifikovanjem svakog ko na opasnost argumentovano upozorava. Od upoznavanja s tom pojavom, nisam pristupao senzacionalistički problemu islamista u BiH – a vehabijske grupe su srž problema – već sam se u svojim radovima na TV BN, u „Novom Reporteru“ i NSPM-u većinom oslanjao na autore koji pažljivo prate tu temu.

Sem nekoliko autoriteta u ovoj oblasti u RS i Srbiji, na opasnost od vehabija već godinama u FBiH najozbiljnije upozorava nekoliko tamošnjih autora, polazeći od činjenice da vehabije u prvom redu predstavljaju opasnost za bosanske muslimane. „Zabavljeni“ svojom mukom, razumljivo je da se oni previše ne upuštaju u moguće posledice delovanja vehabija u hrišćanskom komšiluku. Meni se čini da su već i ta upozorenja u FBiH sasvim dovoljna da se i mediji u RS više bave ovim problemom, ne bi li podstakli javnost na pitanja bezbednosnim agencijama o tome šta one zaista čine da smanje terorističku pretnju.

Zaprepašćujuće je da direktor Obaveštajno bezbednosne agencije(OBA) BiH Almir DŽuvo izađe i saopšti da bi javnost bila i te kako zabrinuta da zna sve što zna OBA, a da javnost ostane uskraćena za podatke o tome šta sve čini OBA da bi građani bili što bezbedniji. Takođe je zaprepašćujuće da iz MUP-a RS ode u javnost jedna neobična informacija o delovanju vehabija u RS u kojoj se, između ostalog, navede da neke vehabije izvode vežbe lovačkim oružjem, a da zatim ostane nerazjašnjeno da li im je MUP RS dao dozvolu za to oružje, odnosno zašto im nije oružje oduzeto, ako su, praktično, proglašeni opasnošću po nacionalnu bezbednost.

U RS postoje stručnjaci za bezbednost koji se veoma ozbiljno bave tom pričom, ali se oni u medijima pojavljuju uglavnom kada se dogode teroristički napadi ili „mali“ incidenti u kojima su vehabije akteri. Da se opasnost od vehabija precenjuje – tako se danas misli jedino u onim krugovima Islamske zajednice u BiH u koje stižu obilate donacije iz Saudijske Arabije. Jasno je da ključne tokove islamske misli u BiH oblikuje IZ u BiH, ali najbitnija činjenica za diferenciranje problema (re)islamizacije bosanskih muslimana jeste to što što unutar same IZ u BiH postoji niz autoriteta koji ne samo da smatraju da su misionari školovani u Rijadu bolji od domaćih, već su spremni da tolerišu i delovanje vehabijskih grupa i onda kada se te grupe ne ustežu da manje-više otvoreno iskazuju razumevanje za nasilje, pa čak i da ga unapred opravdaju.

Na to jasno upućuju neki raniji primeri javnih istupa Nezima Halilovića-Muderisa, visokog zvaničnika IZ u BiH, dekana Islamskog pedagoškog fakulteta u Zenici Zuhdije Adilovića i da ne nabrajam dalje. Opisujući trenutno stanje u vrhu IZ u BiH, izraz „vehabijski uljezi“ nije upotrebio neki hrišćanin, već profesor sarajevskog Fakulteta islamskih nauka Rešid Hafizović, ističući da se pod okriljem vrha IZ u BiH stvara veoma plodno tlo za delovanje„novih muslimana“ koje nije ni najmanje miroljubivo ni prema onim malobrojnim Bošnjacima koji se osmele da javno kritikuju njihovo misionarstvo. Šta onda da očekuju oni koji nisu muslimani u BiH ? Izgleda da u naše vreme preostaje samo da čekamo ko će povući sledeći potez: bezbednosne agencije da spreče moguće nasilje neke od vehabijskih grupa, ili će neki od tih „buntovnika“ - inspirisan „radovima“ svojih idola sa Kavkaza, Avganistana i Iraka – biti brži.