Nikola Koljević – nepodnošljiva lakoća zaborava

U januaru sledeće godine navršiće se petnaest godina od tragične smrti prvog potpredsednika Republike Srpske Nikole Koljevića, univerzitetskog profesora, prevodioca, kritičara, teoretičara, esejiste i jednog od najboljih poznavaoca Šekspirovih dela ne samo u bivšoj SFRJ, već i širom Evrope. Nešto manje je poznato da je Koljević bio i potpisnik Aneksa IV Dejtonskog sporazuma, tj. Ustava BiH. U vreme potpisivanja prilično nepopularan, taj Ustav će godinama kasnije i danas ostati dokument na kome će svi srpski političari zasnivati svoje delovanje kao najsigurnijoj brani opstanku RS. Naravno, nije Koljević ni najzaslužniji ni jedini zaslužan za usvajanje Ustava BiH koji je na međunarodnom planu osigurao kontinuitet RS zasnovane na razvalinama SFRJ, ali njegov potpis na tom dokumentu - u vreme kada je malo ko među Srbima s ove strane Drine verovao da to ne predstavlja potez koji će možda voditi ka nestajanju srpske države u BiH - kasnije će se pokazati vizionarskim: upravo taj dejtonski Ustav ostaće i ostaje dragoceni garant opstanka srpskog naroda u BiH i Republike Srpske. Naravno, nije Koljević tim potpisom potvrdio samo svoju avangardnu političku i nacionalnu ulogu, jer bilo je i onih odgovornijih iznad njega, već je njegov potez postao smela, jasna potvrda putokaza borbe srpskog naroda za očuvanje ne samo sopstvene egzistencije već i suštine narodnog bića, stasalog u mukama proteklih vekova.

O Koljevićevim ondašnjim političkim iskušenjima u ratnom vrtlogu danas možemo čitati u njegovim dnevničkim zapisima objavljenim u dva toma pod nazivom “Stvaranje Republike Srpske”, koju je štampao beogradski “Službeni glasnik” pre tri godine. Ostaje pomalo gorak ukus što to dragoceno svedočenje nije objavljeno pod patronatom neke od kulturnih institucija u RS, ali, kada se zna da ni sabrana dela Koljevićeve kritike i esejistike, ni evo skoro 15 godina od njegove smrti nisu ugledala svetlost dana - onda ta gorčina biva još više opora. A obećanja je bilo.

Prvih 15 godina

Još je na komemoraciji posle smrti Nikole Koljevića istaknuto kako treba izdati njegova sabrana dela, a kako se to nije dogodilo ni u narednih pet godina, isto je ponovljeno i nakon deset godina, pa se opet ništa nije učinilo. I tako prođe prvih petnaest godina, da parafraziramo Andrića u nadi da neće proći i onih andrićevskih sto godina. A baš u godini kada se obeležava pedeset godina od dodele Nobelove nagrade Andriću, a da njegovo delo tumače svakojaki, niko se nije ni setio Koljevićeve knjige “Andrićevo remek delo”. Ona bi se mogla naći među šest naslova koji bi trebalo da čine sabrana dela Nikole Koljevića: „Teorijski osnovi nove kritike“, „Pesnik iza pesme“, „Šekspir tragičar“, „Ikonoborci i ikonobranitelji“, „Otadžbinske teme“ i „Od Platona do Dejtona“.

Prvi ozbiljan pokušaj da se ova sabrana dela štampaju potiče iz 2007. godine, kada je Koljevićeva supruga Milica potpisala ugovor o štampanju sa Zavodom za izdavanje udžbenika u Istočnom Sarajevu. Zavod je, međutim, svoju obavezu stalno odlagao da bi ove godine vratio knjige Koljevićevoj supruzi sa obrazloženjem da nemaju novca da ih objave, a Milica Koljević nije želela da pokreće nikakav sudski spor.

Prošle su još četiri godine dok su pojedini akademici iz Odeljenja za književnost u Akademiji nauka i umetnosti RS (ANURS) pokrenuli inicijativu da Akademija izda sabrana dela, ali pošto se opet postavilo pitanje novca, akademici su dogovorili sa beogradskim “Službenim glasnikom” da bude saizdavač. “‘Službeni glasnik’ ponudio je da snosi troškove štampanja. O tome je u martu ove godine ANURS obavestio akademik Aleksa Buha i taj podatak zabeležen je u zapisniku ANURS-a. Zato bi Republika Srpska trebalo da obezbedi jedino priređivanje i pripremu za štampu. U pitanju je iznos od oko 10 000 maraka”, objašnjava za “NR” dr Bogdana Koljević, ćerka Nikole Koljevića.

No, kada je priređivač projekta dr Ranko Popović došao da započne posao, u ANURS-u su mu saopštili da nemaju novca, te da bi možda mogli da finansiraju pripremu jedne knjige za oko 600 evra, a da bi za pripremu ostalih knjiga trebalo potražiti druge institucije.

“Rešenje bi moglo biti da podelimo troškove, tako što će Akademija pomoći izdavanje jednog toma, drugi bi mogla finansirati Narodna biblioteka, dok bi dva toma mogao finansirati Zavod za udžbenike. Nadam se da ćemo uskoro doći do nekakvog rešenja”, izjavio je predsednik ANURS-a Rajko Kuzmanović, uz dodatak da “glavnu prepreku predstavlja to što Nikola Koljević nije bio član ANURS-a, pa prema tome ona nema pravo da od nadležnih traži finansijsku pomoć”.

E, sad da je akademik Kuzmanović kojim slučajem išao u Francusku akademiju (L’Académie française), čiji su besmrtnici na ulazu u Akademiju postavili bistu besmrtnom Molijeru sa natpisom “Tvojoj slavi mi ne nedostajemo, ali ti nedostaješ našoj slavi” - možda bi barem Kuzmanovićeva izjava o Koljeviću bila drugačija. Ili, pak, slavi naših “besmrtnika” i dalje nimalo nedostaje besmrtni Koljević ?

“Na izjavu predsednika Akademije Rajka Kuzmanovića da Nikola Koljević nije bio član te institucije, moram da odgovorim da je moj otac preminuo upravo kada se Akademija osnivala i da je - želeći da njegov izbor bude sasvim legalan - za članstvo u Akademiji upravo skupljao svoju u ratu izgubljenu bibliografiju koja je i ostala na njegovom radnom stolu. Uostalom, nadam se da uvaženi članovi Akademije neće podržati argument svog predsednika, jer bi tako ostala neobjavljena i dela Pere Slijepčevića, koja su spremna i isto tako čekaju već godinama na izdavanje. Jer, ako bi krenula ovim najavljenim putem, Republika Srpska ne samo da bi se odrekla velikih baštenika svoje prošlosti i kapitalnih dela od nacionalnog značaja, nego bi dovela u pitanje temelje autentično njene kulture i nauke, kao i vrednost sopstvene tradicije. A nema tog naroda koji je opstao bez tradicije”, zaključuje Bogdana Koljević.

Zaborav

Akademik Rajko Petrov Nogo ističe, nakon svega, da bi bio red da se konačno nađe novac koji nedostaje za štampanje Koljevićevih sabranih dela.”Od sredine 2007. gotovo da ništa nije urađeno, što je zaista sramno. Pokojni profesor, koji je inače bio moj veliki prijatelj i uzor, svojim briljantnim esejima i kritikama davno je zaslužio mesto u antologijama književnosti i verujte da me je stid što još nisu objavljena njegova sabrana dela. A suma je zaista smešna u poređenju s onim što bi kultura time dobila”, kaže Nogo za “NR”.

I tako se, dakle, samo Nogo i još poneki akademik stide - iako bar oni za to nemaju razloga jer čine što mogu - što još nema sabranih dela Nikole Koljevića, dočim se, izgleda, nimalo ne stide oni što su mogli mnogo više da učine, a nisu. Kao da je zaboravljeno da je baš Koljević osnovao Udruženje književnika RS još u toku rata 1994. godine kao prvu i jedinu kulturnu instituciju koja je u tom trenutku povezivala srpski narod u RS i Srbiji. Zaborav je, izgleda, prekrio i Koljevićev doprinos obnavljanju “Dućićevih večeri poezije” u Trebinju, “Andrićevih dana” u Višegradu, “Kočićevih dana” u Banjaluci i “Višnjićevih dana” u Bijeljini, danas kulturnih manifestacija od nacionalnog značaja u RS. Onda nije ni čudo što se vodeće kulturne i naučne institucije u RS evo već petnaest godina  nemarno odnose prema književnoj zaostavštini Nikole Koljevića, čak i uprkos tome što njegova dela danas služe i kao obavezna literatura studentima književnosti ne samo na univerzitetima u RS.

Šta više, istaknuti pojedinci su se u proteklih deceniju i po razmetali lažnim obećanjima da će po imenu Nikole Koljevića biti nazvan jedan park i da će mu podići spomenik. Zanimljivo je da je, umesto toga, njegovim imenom ovog leta nazvan jedan novoizgrađeni bulevar u Istočnoj Ilidži, i to na inicijativu lokalnog stanovništva koje je uz Koljevićevo ime (ne)svesno dodalo i titulu akademika, kao da je time htelo da uputi poruku ANURS-u koga, zapravo, smatra svojim duhovnim osloncem. To je, dakako, pouzdan pokazatelj da je Koljević ostao veoma poštovan u narodu sa kojim je tokom rata delio dobro i zlo, ali sada na ovdašnjoj društvenoj eliti ostaje da pokaže da li će se i ona s poštovanjem ophoditi prema književnom stvaralaštvu jednog od najistaknutijih stvaralaca RS. Zato će petnaesta godišnjica od smrti Nikole Koljevića biti test za tu istu elitu o tome koliko je, zaista, svesna uloge i važnosti tradicije, kulture, duhovnosti, kontinuiteta kao pouzdanog oslonca u sadašnjosti i putokaza za budućnost.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u banjalučkom “Novom Reporteru” 14.12.2011. godine)