Nove Srebrenice: da li ih je iko primetio?

Tragični masakri koji se odigravaju u Pakistanu i u Sri Lanki odnose se i na Srebrenicu, na način koji možda na prvi pogled nije očigledan. Oba predstavljaju ljudske katastrofe epskih razmera, sa utvrđenim brojevima žrtava koji premašuju najneumerenije tvrdnje u vezi sa Srebrenicom. U slučaju Pakistana, žrtve su muslimani, kao i žrtve u Srebrenici jula 1995. g. Na osnovu provizornih uvida u ove pokolje, jasno je da je svaki od njih, posebno Srebrenica, pomnožena sa nekoliko redova veličina, a pritom nije sporno da je većina žrtava na oba mesta pripadala civilnom stanovništvu. U Sri Lanki, okrutno gušenje ustanka tamilskih Tigrova odnelo je, prema proceni, oko 20.000 života.[1] Podjednako nemilosrdne borbe koje su bile vođene u pakistanskoj dolini Svat koštale su oko 100.000 života, dok je 2,3 miliona ljudi ostalo bez imetka i krova nad glavom.[2]

Pokolji u centralnoj Aziji, mada neuporedivo većih razmera od najneuračunljivijih srebreničkih tvrdnji, ipak su privukli skromnu količinu pažnje i malobrojne reči osude od strane „međunarodne zajednice,“ koja, kao što nam je dobro poznato, vodi strogo moralno računovodstvo po ovakvim pitanjima. Žrtve muslimani u Pakistanu komotno se svrstavaju u kolateralnu štetu koja je proizašla iz opravdane vojne operacije protiv strašnog neprijatelja prikazanog kao ništa manje od smrtne opasnosti po Zapadnu civilizaciju. Tigrovi i njihovi sledbenici, iz niza razloga, ne zavređuju moralnu indignaciju kojoj je podložna inače veoma osetljiva svetska „zajednica“, pa će stoga njihovi leševi biti ostavljeni da trunu na cejlonskim plažama uz najmanju meru publiciteta. Pokušaj pred Savetom za ljudska prava Ujedinjenih nacija da se izglasa blago osuđujuća rezolucija bio je glatko osujećen uspešnom intervencijom vlade Sri Lanke.[3] Završena stvar, u oba slučaja.

Ovi sveži događaji nose relevantnu poruku i za bosanske strane, naročito za jednu od njih. A to je sledeće. Oni koji oblikuju mišljenje i percepcije u ovom svetu ne rukovode se moralnim činjenicama niti matematičkim ciframa, već krajnje gipkim i amoralnim strateškim interesima. Matematika pakistanske i cejlonske tragedije trebalo bi da izazove provale besa koje bi po intenzitetu bile barem jednake onima koje se događaju sada kad god se pomene Srebrenica. Moralne činjenice te dve situacije trebalo bi da podstaknu bar isto toliko interesovanja i osude, posebno ako se uzme u obzir da su nevine žrtve masovnog pokolja i progona u dolini Svat muslimani, podjednako kao i nevine žrtve Srebrenice. Ali to se nije dogodilo. Međutim, bosanski muslimani bili bi krajnje neozbiljni i površni ukoliko bi to protumačili kao dokaz više da oni i dalje zauzimaju privilegovano mesto u zvaničnoj hijerarhiji žrtava koju vodi „međunarodna zajednica.“

Upravo kao što smo ukazali pre nekoliko nedelja, još pre nego što se ljudski bilans u ova dva sukoba približio epskim razmerama, oni koji su raspolagali sredstvima da stvore srebreničku sagu (a to svakako da nisu bosanski muslimani, niti njihovo autističko i provincijalno rukovodstvo), takođe raspolažu i sredstvima da je bez ceremonije raskrinkaju. Oni su isključive sudije da li će ili ne pakistanskim muslimanima ili cejlonskim Tamilima biti dodeljen srebrenički status, ili da li će njihove patnje i gubici čak biti zabeleženi, bez obzira na to koliko je njih više na smrt iskrvarilo od srebreničkih muslimana. Po istom principu, u njihovoj je isključivoj vlasti da odrede i koliko će dugo srebrenička saga potrajati u njenom sadašnjem vidu. Bosanski muslimani bi napravili krupnu grešku ako bi svoju političku sudbinu i moralne pozicije vezali za iluziju da su njihovi udaljeni mentori išta drugo osim privremenih i notorno nepouzdanih strateških partnera.

S obzirom na istorijske i geografske faktore, za koje se ne bi moglo reći da će se uskoro menjati, jedini trajni i pouzdani strateški partneri bosanskih muslimana su njihovi susedi Srbi. U velikoj igri međunarodne politike, gde balkanski igrači – to se podrazumeva – nemaju upliva, daleki Pakistan, koji je g. Izetbegović svojevremeno budalasto uzdizao, dok se prema susedima istog porekla i sličnih tradicija odnosio sa krajnjim prezrenjem, na redu je da uskoro nestane. Oni koji imaju moć da uruše i pocepaju tako naizgled moćnu muslimansku državu kao što je Pakistan, sa svim njenim egzotičnim potencijalima, lako će ukloniti bosanske muslimane kada im to bude bio ćef i kada im tako bude diktirala strategijska korist. Od toga ih svakako neće odvratiti količina na brzinu podignutih nišana u Potočarima, niti obziri prema kostima koje su pokopane ispod njih.

Bosanski muslimani postupiće mudro ako u što kraćem roku budu realno rekonfigurirali svoju politiku. A to znači zaključiti mir sa ljudima sa kojima nemaju drugog izbora osim da žive zajedno. Sa moralnog stanovišta, korist od takvog mira nemoguće je preceniti, ali i sa političkog stanovišta njegova cena vrlo je prihvatljiva: to zahteva samo stav uljudnog poštovanja prema tuđim žrtvama i priznanje njihove patnje, spojeno sa odricanjem od sopstvene volje za prevlašću. Srebrenica i njeno ponovno sagledavanje, lišeno naslaga tuđe propagande je probni kamen sposobnosti bosanskih muslimana da donesu hrabru odluku te vrste i da prihvate pravedno i realno rešenje. Njihova alternativa je da ih pre ili kasnije dostigne sudbina Pakistana.                                                   

(Stefan Karganović je predsednik holandske nevladine organizacije Istorijski projekat Srebrenica  www.srebrenica-project.com)