"Obojena revolucija" u Republici Srpskoj - uslovni bilans

Matematički ishod izbora u Republici Srpskoj zakazanih za 12. oktobar biće poznat tek dan kasnije. Ali bez obzira na to, izvesno je da će pokušaj izazivanja „obojene revolucije“ u RS, koji traje već oko godinu dana, ući u anale ovog procesa, čak možda i kao prekretnica. Prvi put, naciljana država je delovala informisano i proaktivno kada se suočila sa ovakvom vrstom subverzivnog napada. Snage svrstane iza obojenog puča – neposredni akteri i, što je najvažnije, strateški koncept udara – bili su raskrinkani i žigosani unapred. Njihovi šablonski i predvidljivi potezi stavljeni su pod lupu javnosti, najčešće pre nego što su bili povučeni. Kao reflektor uperen u gnezdo bubašvaba, prisilna transparentnost je nesuđene prevratnike obezglavila i paralisala.

Robovi matrice već korištene u nekoliko desetina zemalja, uprkos izdašnoj finansijskoj i logističkoj podršci stranih sponzora lokalni petokolonaši u Republici Srpskoj nisu uspeli da se snađu. U Republici Srpskoj, oštrica „obojene revolucije“ – tehnologije do tančina razrađene i do sada uspešno primenjivane u mnogim unesrećenim zemljama, od kojih je Ukrajina samo poslednji primer – najzad je otupljena. Odgovor na pitanje „kako“ se to dogodilo jednostavan je, kao i sam „recept“ za uspešno izvođenje. Ako uspeh prevare zavisi od totalne obmane, prikrivanja prave agende i lukave zloupotrebe i demagoškog preusmeravanja društvenog nezadovoljstva, mehanizam za blokiranje tog procesa svodi se na podjednako prostu recepturu. Dovoljno je objasniti javnosti pravu prirodu opsene. Od tog trenutka, bez obzira na to koliko je miliona dolara i sati obuke u nju uloženo, čarolija momentalno gubi očekivano dejstvo.

Od sada, ugrožene države će pažljivo analizirati brodolom „obojene revolucije“ u Republici Srpskoj, kao što su branioci Republike pomno proučili uzroke njenih ranijih uspeha, da bi zaveru na vreme razotkrili i potopili.

Na kraju, idejno siromaštvo preplaćene pete kolone iskazalo se u pisanju po zidovima infantilnih, potrošenih parola („Gotov je!“ u izvođenju nenadarenog lidera lažne NVO „Slobodna Republika,“ Nikole Dronjka, i njegove lenje družine) i plasiranjem neozbiljnih i lako opovrgnutih komičnih dezinformacija o ubacivanju prerušenih stranih obaveštajaca i specijalaca, za koje se ispostavilo da su gostujući umetnici iz Ruske Federacije (nesumnjivo iz torbe prljavih političkih trikova glavnog imperijalnog igrača iz senke, bivšeg predsednika RS Dragana Čavića). Kada bi američki poreski obveznici saznali za učinak obojenih klovnova koje su njihove službe angažovale u Republici Srpskoj, sa opravdanom indignacijom zahtevali bi od USAID-a i NED-a da od trapavih lokalnih piona neodložno zatraže povraćaj njihovog teško zarađenog novca.

Rezultat izbora još uvek je nepoznanica, ali nezavisno od toga pokušaj primene standardne tehnologije „obojene revolucije“ da bi se vaninstitucionalno uticalo na ishod, u Republici Srpskoj je doživeo moralni i politički krah. Vidljivo reumatični poslednji dani DŽina Šarpa, gurua tehnologije „obojene revolucije,“ koja privlači pažnju od uspešno izvedenog puča u Srbiji 2000. godine, biće zagorčani porazom u susednoj Republici Srpskoj. Neko će starom profesoru morati da saopšti neprijatnu vest. Srbi, narod koji je 2000. godine epohalno prevario, posle četrnaest godina razradili su efikasan program mera za odbranu prava građana da informisano odlučuju, i njihovih država da se brane od Šarpove perfidne subverzije.

Obojena revolucija u Republici Srpskoj odvijala se paralelno sa širokom imperijalnom ofanzivom za promenu nepodobnih „režima“ širom sveta, od Ukrajine do Venecuele i, trenutno, u Hongkongu. U svakoj od tih sredina, scenaristi su koristili različit „okidač“ i konačni rezultati za sada su još uvek nejasni. Ali sve te situacije, čak i da se završe nepovoljno po organizatore, karakteriše stavljanje naciljane vlasti u defanzivan položaj od samog početka, što prevratnicima omogućava ogromnu taktičku prednost. Jedino u Republici Srpskoj neophodni „okidač“ je zatajio, do omasovljenja subverzivne operacije nije došlo, komunikacija između upućenijih građana zabrinutih za sudbinu zemlje i neinformisanih širokih slojeva društva bila je zadovoljavajuća, od nastanka krize predstavnici države predodređene za rušenje ponašali su se samouvereno i bez kolebanja ili pravdanja prihvatili su izazov. Nezavisno od političkog ishoda izbora 12. oktobra, na psihološkom planu pokušaj je suzbijen, i do nedavno zastrašujući modus operandi za „promenu režima“ u Republici Srpskoj je otkazao. Prevratnička ekipa, sklepana od lažnih „nevladinih organizacija,“ kupljenih medija i korumpiranih političara pretrpela je od samog početka operacije poraz od koga se nikada nije oporavila.

Matrici DŽina Šarpa i njegovih učenika iz beogradskog „Otpora“ (današnjeg „Kanvasa“) najzad je suprotstavljena efikasna paradigma združenog asimetričnog protivotpora legitimne i nacionalno odgovorne vlasti, koja pravilno procenjuje opasnost što preti državi. Još važnije od toga bilo je samoorganizovanje informisanih građana, odlučnih da kada treba zazvone na uzbunu i pozovu na sistematsko suprotstavljanje izdaji i zlu.

Neuspeh prevratničkih snaga da u Republici Srpskoj, tokom predizbornog perioda, nametnu svoju političku agendu stvaranjem moćne socijalne i logističke mreže pomoću koje bi uticali na formiranje društvene klime povoljne po njihov projekat, a to je standardna operativna pretpostavka u okviru Plana A, već duže vreme je očigledan. Ta činjenica dovodi u pitanje samu mogućnost izvođenja obojene revolucije u Republici Srpskoj, u ovom trenutku. Pragmatični sponzori, koji racionalno procenjuju pravo stanje, zato su još pre nekoliko meseci implicitno najavili Plan B, kojim se donedavni kurs iz osnova menja i prihvata mogućnost dijaloga sa vlašću koju, paralelno, njihovi pioni pokušavaju da sruše. Interakcija ta dva plana nam daje određene naznake o tome kako će se razvijati situacija posle izbora 12. oktobra.

Verovatnoća postizbornog nasilja u Republici Srpskoj je mala, ne zato što ne postoje volja i motiv nego što nedostaju društveno raspoloženje i politička sredstva. Shvatali to lokalni pioni ili ne, ići će se na složeniji pristup, kombinujući oba koloseka. Na jednom od njih, sredstvima već ušančene pete kolone eksploatisaće se očekivano sve nepovoljnija društveno-ekonomska situacija, potencirajući njene efekte i prikrivajući činjenicu da je to opšta pojava u zapadnom svetu i zemljama koje se nalaze u njegovoj orbiti, a ne specifična posledica lokalne politike. To je nastavak Plana A, ali više ne u funkciji izbora nego sa odloženim dejstvom tihog podrivanja na godinu dana ili čak duže. Na drugom koloseku, u okviru Plana B, ukoliko Republika Srpska ne dobije odgovarajuću materijalnu podršku prijateljskih zemalja, odvijaće se intenzivno zamajavanje vlasti sugestijom da bi se kontrolisani unutrašnji pritisak odozdo mogao smanjivati u onoj meri u kojoj ona izrazi spremnost da kooperativno prihvati neke ključne elemente politike koju bi peta kolona voljno sprovodila, da je samo pametnije odradila svoj zadatak i da joj je pošlo za rukom da ugrabi vlast.

Manipulisanjem postizbornih pritisaka i insceniranjem incidenata, od rukovodstva Republike Srpske će se očekivati prerušena politička kapitulacija i mirna predaja svega što, primenom standardne tehnologije, režiserima prevrata i njihovim lokalnim marionetama nije pošlo za rukom da osvoje. Ukoliko poraste iskušenje da se pođe tim „kompromisnim“ pravcem, način kako su prošli Burma i, još upečatljivije, Ukrajina i Libija, čija su se rukovodstva nepromišljeno upustila u sličnu „realpolitičku“ avanturu, trebalo bi u Banjaluci da postane tema za ozbiljno razmišljanje. 

Što se tiče lokalnih marioneta, njihova budućnost nije svetla ni u jednom scenariju. Jadna sudbina potrošenog imperijalnog „zlatnog dečaka“ iz Gruzije, Mihaila Sakašvilija, dovedenog na vlast pomoću inscenirane „obojene revolucije ruža“ 2004. godine, trebalo bi da posluži kao otrežnjujuće upozorenje svima u Republici Srpskoj koji su se spremali da pođu njegovim putem. Pre neki dan, donedavni predsednik Gruzije, koga su posećivali i gostili najistaknutiji i najmoćniji velikodostojnici zapadnih država, doživeo je gorko poniženje da mu bude odbijena molba za izdavanje dozvole za rad u SAD. Odbijenica je značajna zato što je Tafts univerzitet iz države Masačusets Sakašviliju ponudio posao predavača i zvanično podržao njegov zahtev. Odobrenje aplikacije za radnu vizu, pogotovo kada je u nekoj akademskoj ustanovi već obezbeđeno radno mesto, u Sjedinjenim Državama je rutinska stvar. Ponižavajuće odbacivanje iskorišćenog piona Mihaila Sakašvilija, protiv koga su u Gruziji podignute mnogobrojne krivične optužnice, šalje nedvosmislenu poruku svima i svuda – uključujući Republiku Srpsku – koji za svoje usluge računaju na bezuslovnu imperijalnu blagonaklonost.

Vae victis! drevni Rimljani bi prokomentarisali sudbinu ovih alavih i lakomislenih izdajnika.