Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Одузимање права на сећање - зашто РС не може и неће да се одрекне 9. јануара |
среда, 22. април 2015. | |
(Прес РС) Зашто правимо толику гужву око оспоравања 9. јануара да чак доносимо декларацију Скупштине РС? Судска пресуда на Изетбеговићеву апелацију још није ни донесена, а већ прејудицирамо негативан исход. Вређамо Уставни суд БиХ, који је дејтонска творевина, а толико нам је стало да се Дејтонски споразум поштује. Провоцирамо в. п. Валентина Инцка који је задужен да брани тај споразум, а то укључује и одбрану суда. Иритирамо дипломате водећих западних земаља од којих нам зависе евроинтеграције у које се свакодневно заклињемо. Правимо политички проблем од у суштини техничког питања: прослава рођендана Српске може да се повеже и са неким другим не мање важним историјским датумом, као што су формирање српске скупштине или плебисцит српског народа. А пошто се обоје догодило 1991, Република би нам тако, календарски стекла чак годину дужи континуитет и традицију. Зашто нам је ипак јако важно? Прво, баш на тај дан је донесена одлука о формирању РС, а најмање има разлога да ту историјску чињеницу фалсификујемо на интервенцију Бакира Изетбеговића, који нас је, заједно са својим бабом, истерао из Југославије и натерао да правимо Српску. Друго, тај уставни суд, иако заиста дејтонска творевина, постао је један од механизама преко којег нам Запад заврће руку, мења законе, узима надлежности, па ево, хоће и памћење. Хашки суд се затвара, бонска овлашћења се већ дуже не користе, али зато је ту домаћа и непристрасна судска грана власти која безпризивно пресуђује. "Домаћа" - са тројицом иностраних судија, који се "непристрастно", при гласању редовно придружују бошњачким судијама. Треће, историјски датуми, јубилеји, годишњице односно колективна сећања на националне победе и страдања имају велики симболички значај за сваки народ и нису ствар погодбе са комшијама, англоамеричким амбасадорима, високим представником и судовима, или питање политичке коректности. Али о свему се може разговарати... Као што прослава Дана Српске, ето, вређа осећања несрба, тако аналогно, нема сумње, и прослава међународног признања БиХ једнако вређа осећања Срба, па би требало да Бакир тај општи проблем асиметричних националних емоција и збрке око празника најпре реши унутар своје куће. Рецимо, да са ентитетским комшијама договори заједничку прославу дана потписивања Вашингтонског споразума, којим су се Хрвати одрекли Херцег-Босне и са Бошњацима се тако срећно удружили у Федерацију, да већ 20 година бију битку да из ње изађу. Занимљиво је да нам Бакир сугерише да Дан Републике славимо на дан потписивања Дејтонског споразума јер је Српска тек тада и међународно призната, иако он и његови сународници тај споразум непрестано проклињу као велику историјску неправду. Пошто Срби тај датум ионако позитивно обележавају, можда би и могло тако, али под условом да нам се у слављу Дејтона придруже и сви остали Бошњаци, ако ништа у знак подршке мудром предлогу свога лидера. Наравно, то из хиљаду разлога није могуће ни на једној страни и зато три народа, како који, и живе што у ентитетима, што у кантонима, што у БиХ. А наши представници из Савеза за промене, пошто су часно гласали за декларацију, лахко ће објаснити својим бошњачким партнерима у заједничким органима, зашто 9. јануар не можемо померати. |