Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska | |||
Perišić, Sarajevo i video-trake |
četvrtak, 22. septembar 2011. | |
Haški tribunal ostavio jeodbrani bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije generala Momčila Perišića rok do 8.novembra za ulaganje žalbe na prvostepenu presudu kojom je Perišić osuđen na jedinstvenu kaznu od 27 godina zatvora, pošto je proglašen krivim za pomaganje i podržavanje ratnih zločina koje su srpske snage počinile u Srebrenici, Sarajevu i Zagrebu. Glavni Perišićev branilac Novak Lukić ponajviše nade polaže u izdvojeno mišljenje predsedavajućeg Sudskom veću Južnoafrikanca Bakone DŽastis Molota, koji je, zapravo, predlažio da Perišić bude oslobođen po svim tačkama optužnice, ali je ostao u manjini pored ostale dvojice članova veća. Tim pre što je Moloto jedini stalni član Haškog tribunala, za razliku od druge dvojice sudija koji su tzv. privremeni članovi Tribunala kao sudije. Haški slučaj “Perišić”: sarajevske izgubljene nade No, velika očekivanja od žalbenog postupka imaju i u Sarajevu, mada sasvim obrnuta od Perišićeve odbrane. U Sarajevu su, naime, prilično nezadovoljni prvostepenom presudom, iako je kazna Perišiću veoma visoka, te uprkos činjenici da je on prvi i najviši oficir Vojske Jugoslavije kojem je do sada izrečena presuda za zločine u BiH. Sarajevsko nezadovoljstvo potiče od stava presude prema kojem je Perišić jednoglasno oslobođen odgovornosti nadređenog u vezi sa zločinima u Sarajevu i Srebrenici. Sudije su jednoglasno zaključile da nema dokaza da je Perišić mogao da naređuje nekadašnjem komandantu Vojske RS generalu Ratku Mladiću. “Dokazi ne pokazuju da je Perišić imao efikasnu kontrolu nad Mladićem, niti da je postojao odnos nadređenog i podređenog”, ističe se, pored ostalog, u presudi Perišiću.
Perišićeva dalja sudbina Sarajevo zanima samo utoliko koliko bi prvostepena presuda dala vetar u leđa pobornicima obnove postupka po tužbi BiH protiv Srbije u Međunarodnom sudu pravde iz 2007. godine, čijim ishodom su u Sarajevu hronično nezadovoljni. Pa sada, u procesima Perišiću, Mladiću i Radovanu Karadžiću vide šansu za neke nove dokaze koje bi mogli da iskoriste za obnovu postupka, za šta rok imaju do 2017. godine. Zato u Sarajevu traže da prvostepena presuda bude sasvim preinačena upravo u onom delu u kojem se govori da Perišić nije imao efektivnu kontrolu nad Mladićem, kako bi “bila utvrđena i odgovornost Srbije za genocid, što bi ujedno bio i ključni argument za reviziju”, kako tvrdi agent BiH pred MSP-om Sakib Softić. No, jedna druga među najpoznatijim sarajevskim pravničkim “perjanicama”, advokat Vasvija Vidović, ne gaji tako velike nade kao Softić. Ova bivša braniteljka Nasera Orića i Rasima Delića u Haškom tribunalu, baš iz svog haškog iskustva crpi svoje “crne slutnje”, pominjući stav sudije Molota i ističući da je “ veoma, veoma teško dokazati efektivnu kontrolu”. Istovremeno, i pravnici koji su bili deo tima odbrane Srbije pred MSP-om po tužbi BiH smatraju da presuda Perišiću neće ni na koji način biti od koristi Sarajevu. Tako tvrdi Saša Obradović, a ni Vojin Dimitrijević – koji nije bio član tima – ne smatra da je presudom Perišiću nešto bitno promenjeno, što bi uticalo na moguću obnovu postupka. Sarajevska očekivanja u Haškom tribunalu No, osnovna teza od koje polaze pravni stručnjaci u Sarajevu kada prizivaju obnovu postupka, odnosi se na delove zapisnika sa sednica Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije sa kojih je nedavno skinut embargo. Tako za sarajevskog univerzitetskog profesora Kasima Trnku “skidanje embarga sa zatamnjenih pasusa zapisnika sa sednica Vrhovnog saveta odbrane upućuju na to da je postojala efektivna kontrola vlasti u Srbiji nad Republikom Srpskom, kao i da je postojala genocidna namera”. U direktnoj polemici sa Trnkom dve sedmice pred smrt, šef tima Srbije pred MSP-om univerzitetski profesor Radoslav Stojanović odgovarao je, međutim, da “u pomenutim zapisnicima nigde ne piše da je odlučeno da se uništi muslimanska nacija u BiH”. U dosadašnjem haškom postupku u slučaju Perišića, predviđanja Stojanovića su se pokazala tačnim, a na Trnkina velika očekivanja od postupka protiv Mladića, Stojanović je odgovarao da ne veruje da može da se dokaže Mladićeva efektivna veza sa Generalštabom VJ, što se, takođe, do sada pokazalo tačnim. Ipak, na ruku sarajevskim nadama ide zahtev Haškog tužilaštva da se Mladićeva optužnica razdvoji, odnosno da mu se sudi posebno za zločine u Srebrenici, a posebno za zločine u svim ostalim opštinama u BiH, što bi bio presedan u radu Tribunala. To ubrzavanje procesa, barem kada je reč o Srebrenici, očigledno ima za cilj da se, zbog Mladićevog lošeg zdravlja, makar pokuša što pre završiti suđenje u predmetu Srebrenica. No, čak i ako sud pristane na ovaj presedan, da bi Sarajevo bilo zadovoljno trebalo bi da se dogodi još jedan, mnogo krupniji presedan, odnosno da Mladić sam prizna ono što ni tokom suđenja Perišiću nije utvrđeno: da je primao naređenja od Perišića ili nekog drugog u Beogradu. Kako to ne očekuju čak ni u Sarajevu, ostaje im jedino da se nadaju nekoj žestokoj vratolomiji u Mladićevom predmetu koja bi im dala krila da se ponovo pojave pred MSP-om.
Zasada, pak, ni u bošnjačkom političkom vrhu ne žure sa procenama. U sarajevskim medijima pojavilo se, zapravo, samo šturo saopštenje iz kabineta bošnjačkog člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića, prema kojem “treba pričekati sa presudama Karadžiću, Mladiću, Perišiću i Stanišiću, a onda se konsultovati sa domaćim i stranim ekspertima”. To bi značilo da Izetbegović savetuje da se sačeka barem još oko tri godine na ishod drugostepenih presuda, pa da u Sarajevu sednu i razmisle kako da pokušaju da ostvare svoje namere do 2017. godine. Put u unutrašnji konflikt No, kako je već sada izvesno da niko u Republici Srpskoj neće dati saglasnost za bilo kakvu obnovu postupka pred MSP-om, a da se u Sarajevu na to ni najmanje neće obazirati, kao i kada su tužbu protiv Jugoslavije/Srbije podnosili - izvesno je jedino da će se međunacionalni konflikt u BiH još više produbiti. Tim pre što su sarajevski pravnici i političari i dalje uvereni kako maltene postoji velika svetska zavera koja ih sprečava da dođu do “skrivenih tajnih dokumenata” kojima se direktno osuđuju Srbija i RS kao krivci za sva stradanja u BiH.
Izgleda, zapravo, da prozvođačima te fantastične teze i nije cilj da se otkrije kompleksna istina o ratnim stradanjima u BiH, koliko da održe mit među Bošnjacima kako su se oni samo onako “goloruki” branili od Srba sa “genocidnom namerom” smišljenom u Beogradu. U brižljivom negovanje te fantazmagorije u Sarajevu čak se ide dotle da predsedavajući Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine BiH Denis Bećirović (Lagumdžijin SDP BiH) na svoju ruku piše pismo predsedniku švedskog parlamenta u kojem iznosi svoje “uznemirenje” zbog prikazivanja filma “Srebrenica: izdani grad” autora Ola Fliuma i Davida Hebdiča na švedskoj televiziji, sve tvrdeći da se u tom filmu iznose neistine!? Emitovanje tog filma u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj gotovo da je razjarilo veliki deo bošnjačke političke i intelektualne javnosti, a Bećirovićeva reakcija upućuje da toj javnosti ne preostaje još mnogo vremena do ozbiljnog suočavanje sa jednom mnogo komleksnijom slikom ratne prošlosti – i u Srebrenici i drugde – od one crno-bele kakva se najčešće među Bošnjacima voli posmatrati. I tako bi, umesto uporno najavljivane revizije postupka protiv Srbije u Međunarodnom sudu pravde – među samim Bošnjacima mogla započeti ozbiljna revizija projektovane jednodimenzionalne slike rata. A ta vrsta unutrašnjeg konflikta teško da može proći bez društvenog zemljotresa u bošnjačkoj javnosti, a možda i u celoj BiH. Pitanje je samo da li će to početi 2017. godine ili, pak, koju godinu kasnije. |